Početak rata u Bosni teško je primljen i među stanovništvom na Kosovu, pogotovo kod Bošnjaka koji su bili povezani s Bosnom. Mnogi su noći provodili uz radio emisije, priželjkujući da čuju dobre vesti o svojima.
Način na koji kosovski Bošnjaci doživljavaju početak rata u Bosni ne razlikuje se mnogo od onog u samoj Bosni. Zbog mnogobrojnih porodičnih veza, veliki broj njih je ceo rat proveo u strepnji i strahu.
Jedna od njih je i Hiljmnijeta Apuk iz Mitrovice. Ona se priseća početka. Tada je njena majka, inače Sarajka udata na Kosovu, rekla „evo, ponovo je pukao bosanski lonac“.
Provodeći noći slušajući radio emisije pokušavali su da saznaju nešto o svojim bližnjima. Međutim, 17-oro porodice Hiljmnijetine mame nisu doživeli kraj rata.
„Konkretno mi, bošnjačka zajednica na Kosovu, bili smo izuzetno pogođeni zato što imamo porodične veze sa Bosnom. Tako da od prvog trenutka kad smo čuli tu tešku i nemilu vest kad je počeo rat u Bosni, sa suzama i strepnjama smo gledali šta će se dešavati. Veliki broj je poginuo, iz porodice moje mame 17-oro je poginulo u ovom ratu. Taj početak je bio težak i sve te četiri godine, noći su se provodile pored radio emisije, gde su jedni drugi tražili“, kaže ona.
Apuk ističe da su na početku rata i mogli održavati kontakt sa svojom rodbinom, to međutim, nije trajalo dugo.
„Slali smo pakete na adrese koje više nisu postojale, slali smo svojim najrođenima. Gde su ti paketi završavali ne znamo, jer su se dosta adresa uništile, kuće su se zapalile, tu više nisu stanovali isti ljudi“, ističe Apuk.
Kakve barikade, ba
Fadil Ibišbegović Rexhepi iz Prištine živeo je u Sarajevu par godina, do početka rata. Uspeo je napustiti Bosnu jednim od JAT-ovih poslednjih letova za Beograd, kako bi bio uz svog oca koji je tada živeo sam u Prištini. Priseća se dana neposredno pre granatiranja:
"Najviše me se dojmio momenat kada su mediji zaustavljali ljude koji su jednog ranog jutra krenuli na posao, i tako pitali jednog čoveka o barikadama. On je odgovorio sa „Kakve barikade ba, ovo je Sarajevo, ovo je Bosna. Nema šanse’.“
Tokom rata u Bosni pridružio se radio amaterima u Prištini i tako pomagao ljudima da stupe u kontakt sa svojim bližnjima u Bosni.
„Svaki dan sam znao da provodim po 15 sati, pa čak i da spavam u klubu radio amatera, imao sam zadatak samo da spajam veze Priština – Sarajevo. Telefoni ne rade, nema struje, ali mi radio amateri smo tada uspeli da ostvarimo kontakt. Bio sam pun života i nade jer sam svaki dan čuo rođake, prijatelje, a i ljudi koji su dolazili u radio klub su imali prilike da čuju i divne, ali normalno i ružne vesti“, kaže on.
I posle svega, Apukova ipak poručuje da se zarad bolje budućnosti mora poštovati različitost.
„Ja mogu da kažem da Bošnjaci i na Kosovu i u Bosni, zajedno trebamo da nastavimo ono kako je ranije bilo, a to je da poštujemo različitost i ljude oko sebe. Mi smo to već imali i imamo to razvijeno, a ta različitost oko nas, ljudi oko nas, čini šaranilo božije bašte i daje neku lepu duginu boju životu“, kaže Apuk.
Način na koji kosovski Bošnjaci doživljavaju početak rata u Bosni ne razlikuje se mnogo od onog u samoj Bosni. Zbog mnogobrojnih porodičnih veza, veliki broj njih je ceo rat proveo u strepnji i strahu.
Jedna od njih je i Hiljmnijeta Apuk iz Mitrovice. Ona se priseća početka. Tada je njena majka, inače Sarajka udata na Kosovu, rekla „evo, ponovo je pukao bosanski lonac“.
Provodeći noći slušajući radio emisije pokušavali su da saznaju nešto o svojim bližnjima. Međutim, 17-oro porodice Hiljmnijetine mame nisu doživeli kraj rata.
„Konkretno mi, bošnjačka zajednica na Kosovu, bili smo izuzetno pogođeni zato što imamo porodične veze sa Bosnom. Tako da od prvog trenutka kad smo čuli tu tešku i nemilu vest kad je počeo rat u Bosni, sa suzama i strepnjama smo gledali šta će se dešavati. Veliki broj je poginuo, iz porodice moje mame 17-oro je poginulo u ovom ratu. Taj početak je bio težak i sve te četiri godine, noći su se provodile pored radio emisije, gde su jedni drugi tražili“, kaže ona.
Apuk ističe da su na početku rata i mogli održavati kontakt sa svojom rodbinom, to međutim, nije trajalo dugo.
„Slali smo pakete na adrese koje više nisu postojale, slali smo svojim najrođenima. Gde su ti paketi završavali ne znamo, jer su se dosta adresa uništile, kuće su se zapalile, tu više nisu stanovali isti ljudi“, ističe Apuk.
Kakve barikade, ba
Fadil Ibišbegović Rexhepi iz Prištine živeo je u Sarajevu par godina, do početka rata. Uspeo je napustiti Bosnu jednim od JAT-ovih poslednjih letova za Beograd, kako bi bio uz svog oca koji je tada živeo sam u Prištini. Priseća se dana neposredno pre granatiranja:
"Najviše me se dojmio momenat kada su mediji zaustavljali ljude koji su jednog ranog jutra krenuli na posao, i tako pitali jednog čoveka o barikadama. On je odgovorio sa „Kakve barikade ba, ovo je Sarajevo, ovo je Bosna. Nema šanse’.“
Tokom rata u Bosni pridružio se radio amaterima u Prištini i tako pomagao ljudima da stupe u kontakt sa svojim bližnjima u Bosni.
„Svaki dan sam znao da provodim po 15 sati, pa čak i da spavam u klubu radio amatera, imao sam zadatak samo da spajam veze Priština – Sarajevo. Telefoni ne rade, nema struje, ali mi radio amateri smo tada uspeli da ostvarimo kontakt. Bio sam pun života i nade jer sam svaki dan čuo rođake, prijatelje, a i ljudi koji su dolazili u radio klub su imali prilike da čuju i divne, ali normalno i ružne vesti“, kaže on.
I posle svega, Apukova ipak poručuje da se zarad bolje budućnosti mora poštovati različitost.
„Ja mogu da kažem da Bošnjaci i na Kosovu i u Bosni, zajedno trebamo da nastavimo ono kako je ranije bilo, a to je da poštujemo različitost i ljude oko sebe. Mi smo to već imali i imamo to razvijeno, a ta različitost oko nas, ljudi oko nas, čini šaranilo božije bašte i daje neku lepu duginu boju životu“, kaže Apuk.
