Izbeglička kriza kojoj trenutno svedočimo, mnoge je podsetila na onu iz devedesetih godina, naročito na kolone izbeglih u akciji „Oluja“ 1995. godine. Tada, baš kao i danas, ljudima koji beže od rata ruku su pružili aktivisti, humanitarci-volonteri, naročito onda kada su im države i zvanične organizacije okretale leđa. Stašu Zajović iz „Žena u crnom“ i ostale aktivistkinje i aktiviste te mirovne organizacije, danas često možete videti u parku kod beogradske autobuske stanice, na graničnim prelazima ili u prihvatnim centrima za izbegle, baš kao i pre nešto više od dve decenije, kada su pružali pomoć ljudima sa prostora bivše Jugoslavije. Šta su sličnosti, a šta razlike dve izbegličke krize i odnosa prema onima koji su u nevolji?
Stašu Zajović zatičemo kako sa ostalim aktivistkinjama i aktivistima mirovne organizacije „Žene u crnom“ priprema još jednu akciju solidarnosti sa izbeglicama koje je beg od rata privremeno doveo u Srbiju.
Na ekranu kompjutera, vrte se fotografije. Na njima su muškarci, žene i deca različitog uzrasta, uslikani u jednom od beogradskih parkova. Fotografije su i na stolu. I na njima su muškarci, žene i deca različitog uzrasta, uslikani u nekom od kolektivnih centara. Digitalne fotografije stare su nekoliko dana. One poslagane po stolu, izrađene u foto-laboratoriji, oko dvadeset godina. „Evo, na primer, ovo su žene iz Zapadne Slavonije koje su bile u kampu u Mikulji, kod Smederevske Palanke“, kaže Staša Zajović dok nam pokazuje fotografiju na kojoj su dve starice, uslikane sada već davnih devedesetih. Pamti da se jedna od njih zvala Ruža, drugoj je zaboravila ime. Na drugoj slici je Ikonija, izbegla iz Kravica. Na trećoj Jadranka iz Sarajeva. Na četvrtoj dečak fotografisan u kampu u Maloj Krsni...
Dok gledamo slike, Staša se seća kako su, uz donošenje pomoći, sa tim ljudima razgovarali, organizovali radionice i različite aktivnosti. Među njima i pisanje. „Jako nas je iznenadilo kada su počele da pišu o svom prošlom životu, o svojim komšijama i komšinicma, o tome koliko im nedostaju... koliko im nedostaje njihov svet... Rat nije samo uništavanje ljudi. Rat je uništavanje i odnosa i okruženja u kojima su živeli i nekih simbolično važnih predmeta, uspomena i one su o tome pisale. Sve ono što im je činilo svakodnevicu i što je život činilo smislenim, to je njima oduzeto i one su o tome pisale.“
Kao i ljudi koji su bežali devedesetih, i onima koji danas beže iz Sirije, Avganistana, Iraka najviše nedostaje ono što su iza sebe ostavili. Ipak, jedna razlika je primetna, kaže Staša Zajović. „Ovde su dolazili ljudi iz bivše Jugoslavije i njihova osnovna želja je bila da se vrate. To je bilo prvo, ta želja za povratkom je bila osnova i jedna ogromna čežnja i nostalgija za rodnim krajem. Sirijske izbeglice, muškarci i žene koje poznajem, znaju da će se teško vratiti. Mislim da je razmera razaranja u Siriji, progona i svih vrsta intervencija učinila da se ti ljudi, za sada, za dugi period, oproste od toga...“
Izbeglicama koje je rat u Srbiju dovodio ratnih devedesetih je, uz materijalnu pomoć, najviše trebala uteha, seća se Staša Zajović. Sudeći po slici iz beogradskog parka na kojoj grli uplakanu staricu iz Sirije, preko potrebna je i danas. Ipak, kaže nam da izbeglice najviše traže informacije o tome kako da dođu do granice.
Pažnju nam skreće video koji kreće na ekranu kompjutera. Nedavna akcija “Žena u crnom“ u jednom od beogradskih parkova. Izbeglice i aktivisti zajedno crtaju, plešu i pevaju „Zaustavite rat“. To je, uz reč „Solidarnost“ i glavna poruka koja dominira. „Mislim da je ta dimenzija važnija u komunikaciji. Naravno, jako su otvoreni za svaki kontakt. Vrlo lako sa njima organizuijemo umetničke i rekreativne aktivnosti kao što su ples, muzika, crtanje... U tome učestvujemo i mi aktivistknje, a učestvuju i umetnici“
Ponovo se vraćamo fotografijama koje su izložene na stolu. Među njima je i jedan pamflet, već požuteo od godina. Uz simbol „Žena u crnom“, napisano je „Oluja nad Krajinom 1995“. „To je bio jedan od najstrašnijih odlazaka... Čim smo čule, otišle smo na granicu. To je bio šok“, kaže Zajović.
Nakon akcije „Oluja“ hrvatske vojske, iz Hrvatske je ka Srbiji krenulo, prema nezvaničnim procenama, oko 250.000 ljudi. Događaj se smatrao najvećom izbegličkom krizom posle Drugog svetskog rata. Staša se seća staršnih scena reke uplašenih ljudi, ali pamti i tretman koji su doživeli kada su ušli u Srbiju, na primer zabrane da idu ka Beogradu. „Ali, ono što je bilo najstravičnije, a to se dešavalo i ’93. i ’94. jeste prisilna mobilizacija izbeglica po izbegličkim kampovima. To je bilo najbrutalnije 1995. godine. To smo videle i o tome smo pisale jer smo obilazile izbegličke centre po čitavoj centralnoj Srbiji“
I mnogi muškarci iz Sirije koji preko Grčke, Makedonije, Srbije, Hrvatske, Mađarske, Slovenije, Austrije, Nemačke pokušavaju da su se domognu mira i bezbednosti, dodaje Staša Zajović, odbili su da učestvuju u ratu. „Iz razgovora koje smo imali sa njima, čuli smo da oni ne žele da budu ’topovsko meso’ i ’psi rata’. To nisu hteli ni muškarci iz Krajine“
I tada i danas, kaže Staša Zajović, zvanična Evropa je okretala glavu. Ono što je je važno, dodaje, jeste međunarodna solidarnost, takozvane „Evrope društvenih pokreta“.
„I to je ta Evropa kojoj mi pripadamo - Evropa ’društvenih pokreta’. To je Evropa u kojoj smo integrisani odavno. Da nije te Evrope, ne znam da li bi uopšte mogla da se razvija ideja evropskih vrednosti. Što se zvanične Evrope tiče, to, najblaže rečeno izaziva jednu ogromnu zabrinutost i u stvari pokazuje koliko su birokratizovane strukture EU, koliko su udaljene od potreba običnih ljudi. Ti ogromni troškovi koje Evropa daje za očuvanje tih strašnih granica, ’tvrđave Evrope’, morali bi da preusmere za civilne potrebe. Znamo mi koliko Fronteks troši za spoljne granice, a koliko za potrebe talasa izbeglica. Isto je tako bilo i devedesetih...“
