Hiljadu četiri stotine šezdeset dana najduže opsade u modernoj istoriji, Sarajlije pamte po stalnom granatiranju, desetinama mrtvih svakog dana, životu bez vode i struje, ali i po humoru koji ih je, kažu, održavao u životu.
Dvadeset godina kasnije, radije se sjećaju smiješnih situacija kojima su svjedočili u ratnom Sarajevu. Koliko je većina tada bila gladna, možda najbolje svjedoče priče tada djece danas odraslih ljudi. „Mi smo u ratu, brat i ja, jednom našli neki veliki kuhar koji je imao predobre fotografije hrane i otvorili ga. Na sredini je bilo pile. I tako samo mi znali to pile ’mirisati’ i govoriti: ’Kako dobro miriše!’ I kad je jednom otac došao kući i donio pile, ja sam rekao: ’A, vidi, ima krila!’ Tada se moja mama rasplakala.“
Bez obzira na suze, ovim se ratnim anegdotama danas svi u porodici smiju. I jednoj drugoj, tada tužnoj, priči jedna sarajevska porodica dans se često smije. Dan nakon što im je granata srušila stan, majka se vraća sa posla i usput svrati da donese vodu:
„Viče policija: ’Skloni se, snajperi, skloni se!’ Ja ga pozdravljam, pa mu kažem: „Nisam luda, ali mi je sve dosadilo. Hoću da me snajper ubije!’ Nosim ja dva kanistera vode. Snajper mi je probušio kanister - i kad mi je voda istekla, ja sam zaplakala i sklonila se. Rasplakala sam se zbog vode. Zašto mi je probušio kanister a nije mene ubio - jer ja sam htjela ili u bolnicu da se odmorim ili da umrem.“
Prijateljice Tanja Lukić i Ehlimana Šačić su se, kažu, i u ratu smjehom branile od strahota koje su ih okruživale. Obije zaposlenice tadašnje fabrike čokalade Zora morale su svakog dana ići na posao, što je u to vrijeme bez tramvaja, trolejbusa ili automobila, i uz stalnu prijetnju snajpera bio poduhvat. Tanji je, ipak, bilo malo lakše doći do posla, no njih dvije se nisu razdvajale. „Pošto sam ja znala voziti bicikl, meni direktor kupio bicikl. I sad idemo zajedno, ja s Aneksa, ona sa Čengić-vile, i ona trči pored mene. I koliko mogu stvarno polako bicikl vozim, ona trčkara. Kad nas sretni, svi crkoše od smijeha.“
Drugi put su zajedno kroz čuveni sarajevski tunel išle po paket hrane koji je stigao za Ehlimanu. „Problem mi je pravila dalmatinska pršuta koju je moja majka preko radio-amatera poručila od sestre jer je smatrala da mojoj djeci treba nešto masnije da pojedu, jer je u Sarajevu manjkalo ulja. Ja pršutu stavim u ruksak i sve one druge stvari, ali onaj gornji dio noge viri iz ruksaka. Jedva ja prođem kroz taj tunel, zavaljuje mene ruksak, ja padam, posrćem, podižem se, ali nosi me želja, ja nosim djeci. Prođemo kroz tunel i na izlasku iz tunela vojnik - vojnici su znali pretresati stvari jer se svašta prenosilo u to vrijeme - moj ruksak nije pretresao, ali me pitao: ’A šta ti to viri iz ruksaka?’ A ja njemu: ’Noga.’ A on: ’Čija noga?’ A ja onako umorna, nervozna, slomljena, kažem: ’Pa svinjska noga, nije valjda moja. I ako mi je ne daš da iznesem, hapsi mene, a nogu pusti nek ide sa mojom prijateljicom Tanjom"
A kada bi im pobjegao kombi kojim su se morale vratiti kući, znale su i zapjevati:
„Kolegica nam se udavala i sad mi se vraćali, a popili smo po jednu čašu rakije od riže, što smo mi zvali vino od riže, ali to je bilo dovoljno da nas uhvati. I sad mi stojimo ispred bolnice, danas se zove ’Abdulah Nakaš’, i čekamo hoće li nam neko stati. Ma neće niko ni naići, a kamoli stati - i mi onako još raspoloženi sa te svadbe, i ja i Ehlimana počnemo pjevati one stare gradske pjesme. I još je tu bilo nekih ljudi. Jedna doktorica iz te bolnice dođe i pridruži nam se. Dođe još neki gospodin. Elem, mi pjevamo nasred ulice, ono zastajkuje svijet, neko se pridružuje, neko se smije, neko nešto dobacuje.“
Dvadeset godina kasnije, i jedna i druga vjeruju da su im humor, smijeh i pozitivna energija pomogli da preguraju teške ratne dane. „Bili smo puni nade, puni neke vjere. Činili smo sve. Ta duhovitost i to sve davali su nam snagu da izađemo, da idemo na posao“, kaže Tatjana Lukić
„Da nije bilo tog duha, pa ja ne znam stvarno - čovjek bi poludio, ne bi se izdržalo. Ja mislim da je 90 posto ljudi u Sarajevu držao baš taj duh. Od žalosnih stvari smo nastojali napraviti nekakav geg - da se nasmijemo, da to prebrodimo što lakše“, priča Ehlimana Šačić
Brojni filmovi i video klipovi bilježe situacije u kojima su se Sarajlije smijale nevolji koja ih je zatekla potpuno nespremne. No jedna od tih situacija zabilježena u filmu Nihada i Seada Kreševljakovića „Sjećaš li se Sarajeva“, danas se često pominje kada se govori o ratu. Scena je snimljena u stanu koji je pogodila granata:
Dvadeset godina kasnije, radije se sjećaju smiješnih situacija kojima su svjedočili u ratnom Sarajevu. Koliko je većina tada bila gladna, možda najbolje svjedoče priče tada djece danas odraslih ljudi. „Mi smo u ratu, brat i ja, jednom našli neki veliki kuhar koji je imao predobre fotografije hrane i otvorili ga. Na sredini je bilo pile. I tako samo mi znali to pile ’mirisati’ i govoriti: ’Kako dobro miriše!’ I kad je jednom otac došao kući i donio pile, ja sam rekao: ’A, vidi, ima krila!’ Tada se moja mama rasplakala.“
Bez obzira na suze, ovim se ratnim anegdotama danas svi u porodici smiju. I jednoj drugoj, tada tužnoj, priči jedna sarajevska porodica dans se često smije. Dan nakon što im je granata srušila stan, majka se vraća sa posla i usput svrati da donese vodu:
„Viče policija: ’Skloni se, snajperi, skloni se!’ Ja ga pozdravljam, pa mu kažem: „Nisam luda, ali mi je sve dosadilo. Hoću da me snajper ubije!’ Nosim ja dva kanistera vode. Snajper mi je probušio kanister - i kad mi je voda istekla, ja sam zaplakala i sklonila se. Rasplakala sam se zbog vode. Zašto mi je probušio kanister a nije mene ubio - jer ja sam htjela ili u bolnicu da se odmorim ili da umrem.“
Prijateljice Tanja Lukić i Ehlimana Šačić su se, kažu, i u ratu smjehom branile od strahota koje su ih okruživale. Obije zaposlenice tadašnje fabrike čokalade Zora morale su svakog dana ići na posao, što je u to vrijeme bez tramvaja, trolejbusa ili automobila, i uz stalnu prijetnju snajpera bio poduhvat. Tanji je, ipak, bilo malo lakše doći do posla, no njih dvije se nisu razdvajale. „Pošto sam ja znala voziti bicikl, meni direktor kupio bicikl. I sad idemo zajedno, ja s Aneksa, ona sa Čengić-vile, i ona trči pored mene. I koliko mogu stvarno polako bicikl vozim, ona trčkara. Kad nas sretni, svi crkoše od smijeha.“
Drugi put su zajedno kroz čuveni sarajevski tunel išle po paket hrane koji je stigao za Ehlimanu. „Problem mi je pravila dalmatinska pršuta koju je moja majka preko radio-amatera poručila od sestre jer je smatrala da mojoj djeci treba nešto masnije da pojedu, jer je u Sarajevu manjkalo ulja. Ja pršutu stavim u ruksak i sve one druge stvari, ali onaj gornji dio noge viri iz ruksaka. Jedva ja prođem kroz taj tunel, zavaljuje mene ruksak, ja padam, posrćem, podižem se, ali nosi me želja, ja nosim djeci. Prođemo kroz tunel i na izlasku iz tunela vojnik - vojnici su znali pretresati stvari jer se svašta prenosilo u to vrijeme - moj ruksak nije pretresao, ali me pitao: ’A šta ti to viri iz ruksaka?’ A ja njemu: ’Noga.’ A on: ’Čija noga?’ A ja onako umorna, nervozna, slomljena, kažem: ’Pa svinjska noga, nije valjda moja. I ako mi je ne daš da iznesem, hapsi mene, a nogu pusti nek ide sa mojom prijateljicom Tanjom"
A kada bi im pobjegao kombi kojim su se morale vratiti kući, znale su i zapjevati:
„Kolegica nam se udavala i sad mi se vraćali, a popili smo po jednu čašu rakije od riže, što smo mi zvali vino od riže, ali to je bilo dovoljno da nas uhvati. I sad mi stojimo ispred bolnice, danas se zove ’Abdulah Nakaš’, i čekamo hoće li nam neko stati. Ma neće niko ni naići, a kamoli stati - i mi onako još raspoloženi sa te svadbe, i ja i Ehlimana počnemo pjevati one stare gradske pjesme. I još je tu bilo nekih ljudi. Jedna doktorica iz te bolnice dođe i pridruži nam se. Dođe još neki gospodin. Elem, mi pjevamo nasred ulice, ono zastajkuje svijet, neko se pridružuje, neko se smije, neko nešto dobacuje.“
Dvadeset godina kasnije, i jedna i druga vjeruju da su im humor, smijeh i pozitivna energija pomogli da preguraju teške ratne dane. „Bili smo puni nade, puni neke vjere. Činili smo sve. Ta duhovitost i to sve davali su nam snagu da izađemo, da idemo na posao“, kaže Tatjana Lukić
„Da nije bilo tog duha, pa ja ne znam stvarno - čovjek bi poludio, ne bi se izdržalo. Ja mislim da je 90 posto ljudi u Sarajevu držao baš taj duh. Od žalosnih stvari smo nastojali napraviti nekakav geg - da se nasmijemo, da to prebrodimo što lakše“, priča Ehlimana Šačić
Brojni filmovi i video klipovi bilježe situacije u kojima su se Sarajlije smijale nevolji koja ih je zatekla potpuno nespremne. No jedna od tih situacija zabilježena u filmu Nihada i Seada Kreševljakovića „Sjećaš li se Sarajeva“, danas se često pominje kada se govori o ratu. Scena je snimljena u stanu koji je pogodila granata:
