Ove godine su zasadi proizvođača iz užičkog i požeškog kraja često bili na udaru grada. A protivgradnih raketa ili nije bilo, ili nije bilo koga da ih ispali. Upozorenja nadležnima da posledice mogu biti teške, pa i katastrofalne, bila su česta, ali često i bez efekta.
Primer za to je i porodica Dragutinović. Jedno od domaćinstava kome je za svega nekoliko minuta nepogoda uništila trud i uložena sredstva.
Velika uložena sredstva i višemesečni rad cele porodice mogu biti uništeni za samo nekoliko minuta. To se dogodilo porodici Mila Dragutinovića iz požeškog sela Kalenići. Grad mu je potpunio uništio plastenike i povrtnjake na otvorenom, od kojih živi šestočlana porodica. Nisu vredela upozorenja ratara i voćara još s proleća da u Srbiji ne postoji sigurna protivgradna zaštita. Sve je gotovo, kaže ovaj poljprovrednik, obilazeći pustoš koja je ostala iza nevremena:
„Povrće je bilo na oko hektar površine, 20 ari paradajza,30 ari paprike, ostalo kupus, karfiol. Paradajz i paprika su potpuno uništeni, nemamo od toga ništa, kupusnjače, možda nešto ostane, ako bude deset posto, biće dobro. Eto ode mi oko 600.000 dinara, to je najminimalnije što sam uložio u ove povrtnjake, a računajte da bi zarada bila oko milion dinara.Sve ode. Da je neko ispalio protivgradnu raketu, moglo se nešto spasiti. Ali ništa, ništa, sve mi propade!"
Ova šteta posebno je pogodila Milovu kćerku Oliveru, djaka generacije požeške gimnazije. Upisala je Policijsku akademiju, i na njivi je bila od jutra do mraka, htela je sebi da obezbedi sigurnije studiranje,povrtnjaci su jedini izvor prihoda Dragutinovićima:
„Ja nisam stigla nigde da izađem od mature. Čak nisam išla ni na matursko veče, pomagala sam roditeljima celo leto. To znači u četiri ujutru ustajanje svakog dana. I ceo dan rad na njivi, do kasnih večernjih sati, u deset uveče ležem da bih se malo odmorila. I sada nam je sve uništeno, mi smo 6 meseci radili bez prestanka. Tu su i uložena sredstva i veliki rad, špaliranje, 300 kolaca za paradajz preko ruku, pa sve to vezati specijalnim kanapama, pa vezati papriku, o koliko je to rada. Sve sam radila. I sada katastrofa, očekivali smo oko 10.000 evra da ćemo uzeti za naše povrće. Katastrofa. Nemamo u kući nikakvih drugih primanja, sa nama žive baba i deda, oni nemaju penziju, nisu nikada radili kao ni moj otac. Bukvano, zarada za nas šestoro sada je nula. Mesečno nula. Zimi mi živimo od ovog prihoda. Šta ćemo sada ne znam, a zima stiže. Te protivgradne rakete je trebalo ispalti. Ne znam da li su imali ovde u našoj protivgradnoj stanici, da su isplaili možda bi naša šteta bila manja. Ovako je stopostotna.“
Da li je ovo moglo da se spreči i li ublaži efikasnijom portivgradnom zaštitom. Jeset sigurno, ali o tome se u Srbiji još uvek ne razmišlja ozbiljno, a na ovakve pojave protvgradni strelci su nas upozoravali još u aprilu. Setimo se kako je govorila Milka Čarapić iz susednog sela Gornja Dobrinja, koja je dugogodišnji protivgradni strelac:
„Najveći nam je problem nedostatak raketa. Mi ovde u protivgardnoj stanici koja pokriva nekoliko sela dobili smo samo tri rakete i ja sam ih već ispucala.Ostala sam bez ijedne rakete, od države nećemo više ni dobiti, nema para da se kupe. Čekamo leto sa sterpnjom, šta se može dogoditi ne smem ni da zamislim. Mi ovde u ovim požeškim i kosjerićkim selima živimo isključivo od tih naših njiva, livada, voćnjaka, malinjaka. Tu su nam jedini prihodi, i ako grad to uništi, od čega živeti?"
I još nekoliko porodica iz sela Kalenića imali su ovog leta velike štete od grada. Sve što su radili uništeno je za kratko vreme. Slično se dogodilo i u ivanjičkom kraju kada je grad u nekoliko sela opustošio malinjake. Država je pokušala da proceni štetu i nadoknadi, ali malinari su ostali nezadovljni, jer kažu, ni deseti deo štete koju je nanaeo grad, nije nadoknađen
