Veliki samit NATO-a u Vašingtonu od 9. do 11. jula je pred vratima. RSE ukazuje na pet stvari na koje treba obratiti pažnju tokom okupljanja 32 saveznika i nekoliko važnih gostiju u američkoj prestonici.
Da li se Ukrajina zaista približava alijansi?
Jedna od glavnih stvari na koje treba obratiti pažnju tokom samita je formulacija u završnoj deklaraciji o izgledima Ukrajine za članstvo u NATO-u. Na ovom dokumentu koji se obično proteže na nekoliko stranica nedeljama se radi u štabu NATO-a u Briselu, a glavna rasprava je kako tačno sastaviti rečenice koje se odnose na šanse za ulazak u vojnu alijansu. Ukrajina sada neće biti pozvana da se pridruži, makar je to jasno.
NATO je bio nepokolebljiv da Ukrajina ne može da se pridruži sve dok traje rat u zemlji, jer članice ne žele da budu uvučene u direktnu konfrontaciju s Rusijom. Takođe se mogu isključiti neke kreativne, ali prilično nategnute ideja kao što je omogućavanje da klauzula NATO o uzajamnoj odbrani, članu 5, pokrije ukrajinsku teritoriju koju Kijev trenutno kontroliše, ali ne i deo koji je Moskva okupirala. Prema rečima zvaničnika NATO-a upoznatih s nacrtom, ideja je da se ode malo dalje od Viljnuske deklaracije sa samita u glavnom gradu Litvanije prošle godine. Tamo je nova stvar bila to što su saveznici prihvatili da Ukrajini nije potreban takozvani Akcioni plan za članstvo (MAP), neka vrsta "predvorja" za članstvo u kojem se navode različite reforme koje zemlja treba da sprovede pre pridruživanja. Ovaj korak je zapravo postao suvišan kada su se Finska pridružila rekordnom brzinom 2023. i Švedska godinu dana kasnije, a da nikada nisu dobile MAP.
Ovde se zapravo ne radi toliko o reformama. Radi se o pronalaženju političkog konsenzusa o tome kada Ukrajina može da se pridruži i šta da se kaže u međuvremenu. U Deklaraciji iz Vilnjusa, bilo je osvrta na Samit 2008. u Bukureštu kada je Ukrajina prvi put pozvana da se pridruži, a zatim rečenica da će "Ukrajina postati članica NATO-a". Treba očekivati nešto slično ili čak istu formulaciju ovog puta, iako verovatno neće biti obavezivanja na neku vrstu vremsnkog roka. U tekstu iz Vilnjusa piše da "ćemo biti u poziciji da uputimo poziv Ukrajini da se pridruži alijansi kada se saveznici saglase i kada se ispune uslovi". Od onoga što sam čuo, dva aspekta mogu biti uključena u tekst. Američki zvaničnici, poput državnog sekretara Entonija Blinkena (Antony), nedavno su koristili termin "most do članstva" kada su govorili o Ukrajini i NATO-u, pa očekujte da bi to moglo na ovaj ili onaj način ući u konačno saopštenje, čak i ako nije jasno šta ta fraza tačno podrazumeva. Druga reč koja bi takođe mogla biti uključena je "nepovratno", što znači da je postavljen put Kijeva ka članstvu. Dakle, osećaj smera je tu, samo ne pitajte za vremenski raspored.
Šta će dobiti Ukrajina?
Pre svega, očekuje se da će mnogi saveznici na samitu najaviti više bilateralnih isporuka oružja Ukrajini. Pitanje je, kao i uvek, koliko će brzo stići na ratište. Očekuje se da će na samitu biti ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski i među zvaničnicima NATO-a postoji nada da neće biti ponavljanja samita u Viljnusu, na kojem je u tvitu uoči sastanka izrazio frustraciju da Kijev nije dobio jasan vremenski raspored za pridruživanje. Ovog puta ističu da se više radilo na očekivanjima u pripremama za sastanak, posebno s Ukrajinom koja se muči na frontu i s obzirom na ključne predsedničke izbore u SAD za samo četiri meseca.
U stvari, dve velike stavke koje će biti objavljene na samitu su manje-više već dogovorene. Prva takozvano "izvodljivo" je ono što biste nazvali "NATOizacija" pomoći i obuke Ukrajini. U suštini, zapadna vojna organizacija će sada početi da koordinaciju isporuka oružja i municije ratom razorenoj zemlji preuzima od Ramštajnske grupe koju predvode SAD o koja okuplja više od 50 uglavnom zapadnih zemalja koje su se sastajale skoro jednom mesečno od početka invazije na Ukrajinu u februaru 2022. Nemački grad Visbaden će sada postati kao centar za planiranje i za obuku i za isporuke s logističkim čvorovima u nekoliko istočnih zemalja alijanse, u čemu će učestvovati 700 pripadnika NATO-a i partnerskih zemalja.
Druga najava se tiče vojnog finansiranja Ukrajine. A ovde se spominju razne brojke. Generalni sekretar Jens Stoltenberg je prvo predložio oko 100 milijardi dolara godišnje, na pet godina. Sada se čini da će saveznici dogovoriti 40 milijardi dolara tokom više godina. Doprinos 32 saveznika bio bi zasnovan na njihovom bruto domaćem proizvodu (BDP), čak i ako to još nije u potpunosti rešeno. To bi trebalo da bude svež novac za pomoć ratnim naporima, ali ovde postoje dva znaka pitanja: da li će neke članice pribeći kreativnom računovodstvu? Vrlo je moguće da će neke pokušati da uračunaju već pruženu pomoć ili da pomešaju vojnu s humanitarnom pomoći. Drugo, ovo bi trebalo da bude obavezivanje. To znači da zaista ne postoji zakonski zahtev da se obezbedi da taj novac bude poslat.
Trampova sumnjičavost
Ne postoji način da se ovo zaobiđe. Bivši (a možda i budući) predsednik SAD Donald Tramp (Trump) možda će biti osoba o kojoj će se najviše pričati na samitu i oko njega, a da nije tamo. Republikanska nacionalna konvencija, na kojoj će Tramp zvanično biti nominovan kao predsednički kandidat stranke, počeće samo četiri dana posle samita. Prosto je teško prenebregnuti ideju da će samit NATO-a na ovaj ili onaj način postati deo kampanje za predsedničke izbore. I mnoge odluke i poruke sa sastanka biće odgovor na njegovu sumnjičavost prema alijansi i na njegovu mlaku podršku ukrajinskim ratnim naporima. Gore pomenute mere, poput obezbeđivanja Kijevu solidne finansijske osnove za naredne godine i institucionalizacije obuke i vojnih isporuka, zvaničnici alijanse su opisali kao "zaštitu od Trampa" u slučaju da se vrati na vlast i pokuša da poništi već donete odluke.
A tu je i vojna potrošnja evropskih saveznika koja je bila velika Trampova frustracija. Ranije je države koje nisu dostigle ciljanu potrošnju NATO-a od dva odsto BDP-a na odbranu nazvao "delinkventima" i napomenuo da će dozvoliti Rusiji da napadne one koji nisu platili, dovodeći u pitanje fundamentalni princip NATO-a. Kao odgovor na to, čućete mnogo podataka o tome koliko su se saveznici povećali izdvajanja poslednjih godina. Pre deset godina, 2014, obećano je da će za jednu deceniju sve članice dostići cilj od dva odsto. To obećanje nije u potpunosti ispunjeno pošto 23 od 32 člana danas toliko ili više izdvajaju na svoju vojsku. Ali NATO će odmah da istakne da je ovaj broj "star" i da su Evropa i Kanada od tada dodale više od 640 milijardi dodatne potrošnje za odbranu. Takođe ćete verovatno čuti da će podaci za 2024. pokazati povećanje vojnih rashoda od 18 odsto u odnosu na prošlu godinu, što je najveće povećanje u odnosu na prethodnu godinu u više decenija.
Osvrtanje na Vilnjus
Osim Saveta NATO-Ukrajina na nivou lidera, na samitu će biti još dve pune radne sesije. Prva će se pozabaviti praktičnim pitanjima alijanse – suštinski koliko je NATO dobro pripremljen u slučaju da bude napadnut. A po tom pitanju još nema potpunog odgovora. Prošle godine u Vilnjusu je usvojen niz regionalnih odbrambenih planova kako bi se odbranio "svaki pedalj teritorije NATO". Sada je reč o proveri da li ti planovi zaista funkcionišu, pri čemu je najvažnije da li su kapaciteti i logistika spremni. NATO ima 500.000 vojnika u visokoj pripravnosti i sprovodi vežbe u razmerama koje nisu viđene od Hladnog rata. Međutim, jedan dobro pozicionirani zvaničnik NATO-a priznao je da su planovi "funkcionalni", ali je oprezno dodao: "Da NATO bude napadnut danas, oni bi funkcionisali, ali još uvek nedostaju delovi slagalice". Primećeno je da u istočnom delu alijanse nema dovoljno protivvazdušne odbrane, kao i da je bloku takođe potrebno više raketa dugog dometa i tenkova a i da treba da se popravi na logističkoj strani.
Druga sesija je posvećena Kini. Iako je alijansa još uvek fokusirana na atlantsku oblast, jasno je da budno prati razvoj događaja na Pacifiku i tamošnji kineski uticaj, u okviru nastojanja koje uveliko diktiraju SAD. Kao i na poslednja dva samita, na sastanku će biti prisutni lideri četiri NATO-ova "azijsko-pacifička partnera" Australije, Japana, Novog Zelanda i Južne Koreje. Očekujte da će se potpisati veliki broj sporazuma o saradnji u oblastima kao što su sajber odbrana i pomorska bezbednost.
Šta donosi budućnost?
Naravno, sve će oči biti uprte u američkog predsednika Džoa Bajdena (Joe Biden), domaćina sastanka, posebno posle njegovog lošeg nastupa u debati s Trampom. Pažnja na njemu će biti ogromna, ali je pitanje koliko će medijskih nastupa imati tokom te nedelje. U nekom trenutku bi trebalo da se sastane sa novinarima, ali vredi napomenuti da nije održao konferenciju za novinare ni na samitu u Vilnjusu, što je neobično za američke predsednike; tada nije čak ni prisustvovao večeri s liderima. Ovde bi morao da bude aktivniji. Pošto zaostaje u anketama u ključnim saveznim državama za predsedničke izbore, jasno je da će njegovi savetnici želeti da samit bude pažljivo organizovan za njega kako bi izbegao nepotrebne nezgode.
Ali Bajden nije jedini lider velike zapadne zemlje koja se bori za politički opstanak. Francuski predsednik Emanuel Makron (Emmanuel Macron) doputovaće u Vašington posle lošeg rezultata na parlamentarnim izborima, u kojima je njegov centristički savez s prvog mesta pao na treće. Makron, čiji mandat ističe 2027. godine, sada će s jačanjem levice i krajnje desnice u Francuskoj na unutrašnjem planu biti potkresana krila i teško će pokretati donošenje važnih zakona. U Nemačkoj, kancelar Olaf Šolc (Scholz) i njegova koalicija takođe se spremaju za poraz na nacionalnim izborima sledeće godine, što znači da Berlin, Pariz i Vašington na mnogo načina predstavljaju lideri koji su politički slabi. Makar se Velika Britanija prema da ima novog premijera, Kira Starmera (Keir), prvog lidera laburista u Dauning stritu od 2010. i sa ogromnom većinom u parlamentu koji ga podržava.
Drugim rečima, biće mnogo posla za novog generalnog sekretara NATO-a Marka Rutea (Rutte), koji kasnije ove jeseni od Jensa Stoltenberga zvanično preuzima dužnost. Stoltenberg, šef NATO-a sa najdužim stažem sa više od decenije na njegovom čelu, nedostajaće makar zbog njegove sposobnosti da se slaže s većinom lidera i postigne konsenzus. U tom smislu, Rute će biti nešto kao prirodni naslednik. Pošto se nedavno povukao s mesta holandskog premijera posle 14 godina (tamošnji rekord), poznat je po tome da pravi koalicije a i navikao je na to. On je navodno i radoholičar i striktno se pridržava procesa i pravila, što je uvek dobro u vojnoj organizaciji. Čini se da je popravljao odnose s prethodnim neprijateljima kao što su mađarski premijer Viktor Orban i turski lider Redžep Tajip Erdogan (Recep Tayyip Erdogan) i veoma je omiljen u većini velikih prestonica, posebno u Berlinu i Parizu. Njega izgleda i Trampa uvažava. I on će morati da povuče svoje najbolje poteze u svom rodnom gradu Hagu, koji će biti domaćin sledećeg velikog samita NATO-a 2025. godine.