Šahbaz Šabanović iz Srebrenice bio je zarobljen prilikom pada Srebrenice jula 1995. godine. Razmijenjen je nakon šest mjeseci provedenih u logoru Batković kod Bijeljine. Da bi stigao do pravde, podnio je tužbu protiv Republike Srpske i poslije nekoliko godina, tužba je proglašena ništavnom i Šahbaz je dobio nalog da plati sudske troškove. Za ovakav ishod Šahbaz krivi i neodgovorno ponašanje svojih advokata.
Da bi zadovoljio pravdu, Šahbaz je, na inicijativu Kantonalnog udruženja logoraša iz Tuzle, podnio tužbu protiv Republike Srpske. Nije pretpostavio da će proces početi problemima.
„Mi smo dali punomoći i saglasnost da se podnese ta tužba. Prošlo je i dvije godine, dobijamo te tužbe nazad, uz obrazloženje da se u roku od osam dana te tužbe moraju ponovo aktivirati, jer je navodno advokat iz Zagreba, Sladić, odustao od zastupanja pod isprikom da nema licencu i da je državljanin druge države.“
Angažovan je novi tim advokata, ali je opet išlo veoma sporo.
„Ta tužba je dvije godine stajala tamo, vratila se, ponovo je aktivirana, i opet, nakon dvije godine dolazi mi obavijest da idem na raspravu, a bilo je rečeno da će dva dana trebati da se donese presuda. Tako je prošlo vremena, ja nisam tamo navraćao, nisam ni zvao, kad jednom, mene nazvali, da je došla ta presuda, kao negativna.“
Šahbazova supruga Arifa napominje da je njihova želja bila samo da se dođe do istine i pravde za sve ono što je Šahbaz pretrpio u logoru Batković.
„Imao je zube kao bisere. Kad je otišao u logor, nijednog nije donio. Bio je poslije logora u bolnici, u Slavinovićima, to imam dokaz. To vam kažem iskreno. Međutim, opet ponavljam, sram bilo onoga ko je to presudio tako.“
Šahbazova tužba stigla je i do Suda u Strazburu.
„I žalba koja je predana Ustavnom sudu je odbijena. Potvrđena je samo presuda iz Banjaluke, da je i ona negativna. Znači, druga mogućnost je bila opet žalba, dalje, da ne stajemo, nego da istjeramo pravdu, uz, kao navodno, male šanse, da se pravi žalba Strazburu. Onda su mi rekli da trebam da dam 30 maraka nekakve poštarine. Ja sam dao, želeći da žalba ode u Strazbur, nadajući se nekom pozitivnom ishodu. Nakon tri nedelje, meni javljaju preko telefona, gospođa iz advokatske kancelarije, da je iz Strazbura došao odgovor, također negativan, što je mene iznenadilo, jer to je kratak rok – tri sedmice. Nejasno mi da dođe tako brzo.“
Na kraju, Šahbaz je saznao da je sudski proces okončan, ali on nikada nije dobio presudu.
„Nisam dobio. Nisu mi nikad predočili presudu, ili evo žalba, na žalbu odgovor. Imao sam povjerenja u advokata, normalno, da me zastupa.“
Šahbazova tužba je odbačena i umjesto da dobije odštetu, dobio je nalog da plati štetu, odnosno, sudske troškove.
„Meni dolazi presuda od Osnovnog suda Srebrenica, ja čitam, piše: 'Obavezuje se tužilac, tj. ja, da tuženoj nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 3.000 maraka, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, a sve u roku od trideset dana od dana pravosnažnosti presude, pod prijetnjom prinudnog izvršenja'. Moja je pretpostavka, prema dosadašnjim poznatim slučajevima, da će mi opteretiti platu.“
Arifa napominje da su logoraši ovom presudom još jednom poniženi:
„Oni su sad takvu presudu dobili da su fakat oni žrtve. Znači, njihovo oštećenje, njihove strahove, njihove stresove, nikad niko neće to platiti. Meni je to krivo i žao, da sam dobila jedan stres u životu, ja sam žena operisana.“
„Računali smo da će se tu zadovoljiti pravda. Nisu bile bitne pare. Mala je vjerovatnoća postojala. Išli smo iz tog razloga da se taj proces odradi, završi, da se dokaže da je bilo logora, nehumanog postupanja, nezakonitog zatvaranja.“