Brojne humanitarne organizacije, ali i samoorganizovani volonteri iz različitih krajeva sveta ovih su dana na srpsko-hrvatkoj granici sa hiljadama izbeglica, kojima pokušavaju da pruže ono najosnovnije, medicinsku pomoć, hranu i suvu garderobu.
U žutim i narandžastim prslucima, sa improvizovanim oznakama, trče od šatora do šatora. Razgovaraju sa uplašenim ljudima, pokušavajući da ih umire osnovnim informacijama o tome šta se trenutno dešava i zašto posle meseci surovog puta i užasa kroz koje su prošli ne mogu dalje. Prilaze im roditelji sa malom decom u letnjoj garderobi, u nadi da će se naći još koja jakna ili ćebe. Dobiće sendvič, bananu ili jabuku, i topli čaj. Jedni od retkih koji sa izbeglicama provode i za njih najteže i najduže sate, one noću, je grupa volontera iz Češke.
“To je vreme kada ljudi najviše pate. Pokušavamo da im pružimo što više informacija, govorimo im da moraju da budu strpljivi zato što će preći granicu, samo je pitanje vremena”, kaže tridesetsedmogodišnji Kuba.
On je koordinator ovog, sada već internacionalnog tima volontera. A sve je počelo kada je njih nekoliko, videvši šta se događa, došlo u zemlje kroz koje prolaze izbeglice, da bi danas njihov tim brojao gotovo tridesetoro ljudi ne samo iz Češke, već i iz Nemačke, Austrije, Rumunije, pa čak i Engleske i Australije.
“Neki od naših prijatelja su shvatili da mogu da dođu i pomognu sami, to je bila njihova lična odluka. Proširili su ovu ideju putem web sajtova, nekoliko Fejsbuk profila, i tako smo saznali za volonterske aktivnosti u ovoj zemlji, i ne samo u Srbiji, već ranije i u Mađarskoj, ovih dana smo i na makedonsko-srpskoj granici. Tako da smo mi samo grupa pojedinaca, a pre ovoga se nismo poznavali. Nekako smo se spojili preko Fejsbuka, koordinirali smo se iz Češke, iz Praga, Brna, i tako smo došli ovde”, rekao je on.
Smenjuju se. Umesto onih koji nakon nekoliko dana moraju da se vrate redovnim poslovima u svojim zemljama, dolaze drugi. Kasnije se ovi prvi vraćaju na granicu. I tako već mesecima. U saradnji sa policijom do sada su pokušavali da organizuju ljude u grupe, kako bi olakšali i ubrzali proces prelaska granice. Nakon što su Austrija, pa za njom i Slovenija smanjile broj ljudi koje mogu da prime, a na srpsko-hrvatskom prelazu nastala velika gužva, to više nije moguće.
“To je momenat kada se češki tim povlači zato što više ništa ne možemo da uradimo. Tada se fokusiramo na rad u naša dva šatora, staramo se o snabdevanju hranom i čajevima u ovim hladnim danima. Imamo pakete koje su obezbedile druge organizacije i delimo ih uglavnom tokom noći, zato što radimo 24 sata. U našem drugom šatoru je odeća, zimska i topla odeća od one za beba do odeće za odrasle.”
UNHCR, koji ćete prepoznati po plavim prslucima, pokušava da obezbedi brži prolaz za trudnice, majke sa malom decom i invalide. Od hitne medicinske pomoći i pomoći u hrani i odeći, organizuju i kutak za decu, na toplom i suvom mogu da se odmore uz igru.
U momentu kada hrvatska policija propušta veću grupu izbeglica, broj ljudi ispred graničnog prelaza se smanjuje, pa i humanitarci imaju malo vremena da zastanu. Porebe su, kaže koordinatorka za hitne intervencije pri UNICEF-u Milka Damjanović, ogromne, a većina organizacija pokušava da se prilagodi situaciji sa kojom se do sada nisu suočili.
“Svi mi sada učimo jer je ovo potpuno nova grupacija. Oni se kreću svojim tokom, a mi moramo da vidimo dinamiku i način pružanja pomoći koja je njima potrebna, a ne ono što smo kao plan spakovali kod kuće. Oni prolaze i sve što donesete je tog trenutka podeljeno. Fali sve, cipele, čizme, čarape, toplo..Na kraju krajeva, fali smeštaj. Ono što pokušavamo je da oni što duže budu u toplom. Oni izađu na kišu i sve što su dobili kao humanitarnu pomoć tog trena je mokro, a nemaju vremena da to nose u kesi i suše, nego se to odlaže. Jako je veliki problem i upravljanje otpadom. Dakle, sve učimo u hodu, sve organizacije zajedno na čelu sa Republikom Srbijom, a verovatno i Hrvatskom, mislim da je identičan problem”, navodi kooridatorka pri UNICEF-u.
Kreću se sa jednog na drugi kraj zemlje – od prihvatnog centra u Preševu na jugu, do granice sa Mađarskom na severu dok nije zatvorena. Kemal El Šairi završio je Arapski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu i priključio se Balkanskom centru za migracije i humanitarne aktivnosti. Kao glavni prevodilac, dva meseca bio je sa izbeglicama u prihvatnom centru u Kanjiži, a sada je u Šidu.
“Dosta im znači kada neko može da razgovara na njihovom maternjem jeziku. Možemo više da im pomognemo nego da komuniciramo na nekom slabijem engleskom ili nekom drugom jeziku koji govore”, kaže El Šairi.
Uz to što radi za humanitarnu ogranizaciju, ima i lični motiv da pomogne koliko može.
“Moji roditelji su u sličnoj situaciji u Bengaziju u Libiji. Otac je lekar, načelnik šok-sobe pa svi povređeni prolaze kroz njegov odsek i prilično sam upućen. Većina ovih ljudi beži iz rata. Neki su izgubili deo porodice, neki su uspeli da pobegnu, neki su bili mučeni od strane određenih zaraćenih strana, tako da uglavnom svi beže za neki bolji život, a većina njih za svoj život”, navodi on.
Kuba iz Češke nije razmišljao o tome treba li da dođe.
“Moj motiv je bio veoma jednostavan. I sam sam otac, imam dvogodišnjeg sina, i moja žena je trudna. I video sam to što sam video…”, kaže Kuba i izvinjava se zato što mu se oči pune suzama.
Nedaleko od njega, grupa male dece na blatnjavom putu okružila je Samuela iz Kolumbije. Duva šarene balone i pravi im od njih različite figure.
“Ima nas sedmoro u timu iz sedam različitih zemalja. Došli smo ovde da pokušamo da pomognemo ljudima. Uz to što delimo hranu, možda je najbolje što za njih možemo da uradimo - da im podarimo osmeh, da napravimo neki balon, malo sviramo gitaru,” rekao je Samuel.
I baš kao što zbog njih ne mogu da zaustave suze, ne mogu ni da odole ovim malim ljudima. Samuelovo pravilo - svakom po jedan balon, pada pred osmesima.
