Na stotine ljudi tiskalo se ispred kordona policije koja ih je u malim grupama puštala da uđu na hrvatsku teritoriju, odakle ih autobusima prevoze ka prihvatnom centru Opatovac. Neki od njih tu su već tri dana, a mnogi pristižu. Uz povremene povike „open“ i zvižduke nezadovoljstva, čitave porodice sa malom decom, ljudi u invalidskim kolicima, na štakama, mirno čekaju svoj red.
UNHCR pokušava da obezbedi brži prolaz za trudnice kojih su reporteri RSE, pri samo jednom prolazu putem ka granici videli nekoliko, kao i majke sa malom decom. Porodice se tako razdvajaju. Ljudi padaju u pokušajima da se probiju kroz duboko blato, a jedna devojčica pruža ruke ka vašoj reporterki kako joj se isto ne bi dogodilo. Volonteri dele hranu i čajave, ali je očigledno da pomoć nije dovoljna. Mnoge izbeglice na hladnoći i jakom vetru čekaju oskudno obučeni, neki i u japankama kao jedinoj obući. Oni sa više sreće ogrnuli su se ćebadima.
U jednom od velikih šatora kroz koje duva vetar razgovarali smo sa Omarom Muhamedom koji sa porodicom putuje iz Iraka, a poslednja dva dana je proveo na hrvatsko-srpskoj granici. Želi da ode u Veliku Britaniju:
"Došao sam ovde da idem u Evropu, ali ne mislim da je Evropa ovakva. Ovo je veoma loša granica, molim vas otvorite granicu! Imam četvoro dece, četiri devojcice, devet, ostam, šest i tri godine, imam ženu, brata i rođaka, svi smo ovde zajedno, ovde je mnogo porodica. Molim vas pomozite nama i drugim ljudima. Moram da krenem brzo zato što je hladno, dolazi zima i moram da idem zbog dece. Putujemo već dva meseca zato što je moja zemlja veoma daleko od Evrope. U Iraku je mnogo problema, tamo je rat, bombardovanje, eksplozije. Ne mogu da vam objasnim koliko je loše. Da u mojoj zemji nema rata, kunem se da ne bih dolazio ovde, ali u mojoj zemlji nema života. Zato svi ovi ljudi idu ka Evropi zbog lepog života. Da li je ovo ovde lep život? Ne bih rekao", navodi Omar.
FOTOGALERIJA: Izbeglice u Berkasovu
Izbjeglice u Berkasovu
Dok se Omar sa svojom porodicom tiska ka graničnom prelazu, drugi su ostali kraj puta. Od onoga što su pronašli, zapalili su vatru. Među njima je i Omid iz Avganistana. Nije mu, kaže, važno gde će. Želi da ode u neku državu u kojoj može da živi bez bombi:
"Putujem već mesec dana, imali smo mnogo problema na putu zato što je veoma teško preći iz Irana u Tursku i veoma je opasan put do Grčke. Ovde smo stigli sinoć, noć je bila veoma hladna, nismo mogli da spavamo, ali moramo da čekamo. Ne znam zašto nam ne daju da pređemo jer mi ne možemo da se vraćamo nazad i ne znam šta bi trebalo da radimo", priča Omid.
U istom šatoru na zemlji sedi Adi Omar iz Sirije sa još nekoliko žena. Ima osamnaest godina i brata u Nemačkoj:
"Iz Makedonije smo vozom došli u Srbiju, a onda smo ovde došli autobusom i tu je problem. Ne znamo koliko ćemo ostati, veoma je hladno. Nisu nam ništa rekli, samo su zatvorili granicu, ne znamo zašto, možda zbog gužve koja je ovde, ali ne znamo", kaže Adi Omar.
Iz različitih krajeva sveta došli su volonteri na srpsko-hratsku granicu kako bi pomogli ovim ljudima. Sajmon iz Kolumbije okružen je decom kojima pravi figure od balona. I taj jedan dečiji osmeh, kaže, nešto znači.
