Iz ruske kompanije „RŽD International” još nismo dobili odgovor na pitanje zbog čega su odbili da daju saglasnost da se Radiju Slobodna Evropa (RSE) dostave ugovori o modernizaciji železnice u Srbiji, koji su potpisani između te kompanije i srpskog državnog preduzeća “Infrastruktura železnice Srbije”.
Da ruska strana nije dozvolila da se RSE dostavi dokumentacija saopštio je generalni direktor “Infrastruktura železnice Srbije” Miroljub Jevtić, navodeći da se kompanija „RŽD International” „pozvala na primenu ruskog prava“, kada je u pitanju međudržavni sporazum između Srbije i Rusije.
Međunarodna poslovna praksa dozvoljava primenu prava druge države ukoliko se dve strane tako dogovore, kaže profesor Pravnog fakulteta Union Zlatko Stefanović.
„Ono što je uobičajeno u međunarodnim poslovnim odnosima jeste da se bira pravo one države kojoj pripada strana koja isporučuje robu ili prodaje svoju uslugu (Rusija, prim.nov,), a ne ona koja vrši plaćanje“, navodi Stefanović.
Da se ugovori i drugi sporazumi sklapaju tako da se sadržaj dogovora proglašava poverljivim, pokazuje Memorandum o razumevanju koji je u februaru 2018. godine potpisan između ruske kompanije „Jandeks“ i Grada Kragujevca o izradi digitalne navigacione mape grada. U ovom memorandumu navedeno je da nijedna strana ne može da izda bilo kakvo saopštenje bez pisanog pristanka druge strane. Ipak, Grad Kragujevac je na zahtev RSE, dostavio spomenuti dokument.
Sa druge strane, Ministarstvo odbrane Srbije odbilo je da nam da informaciju o vrednosti nabavke helikoptera Mi-17, Mi-35, X-145, kao i aviona MiG-29 koji su kupljeni od Rusije i Belorusije. Tada je Ministarstvo navelo da "vrednost nabavke pomenutih vazduholoplova predstavlja deo ugovora koji je poverljive prirode i predstavlja poslovnu tajnu prodavca".
Sada, srpsko preduzeće “Infrastruktura železnice Srbije” u odgovoru kojim odbija zahtev RSE za uvidom u ugovore sa ruskom kompanijom, pored ostalog, navodi da se pravni odnosi prema ugovoru između dve strane „regulišu Zakonodavstvom Ruske Federacije“, osim u delu „projektovanja i izgradnje“, gde srpski zakoni imaju prednost.
Kada je u pitanju uvid javnosti u dogovoreno, moralo bi da važi zakonodavstvo Srbije - saglasni su i profesor Zlatko Stefanović i Nemanja Nenadić iz nevladine organizacije „Transparentnost Srbija“.
„Šta god da je ugovoreno između srpske i ruske strane, primenjuje se Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja zato što ugovore koji su traženi poseduje i jedan organ vlasti u Srbiji. Taj organ ne može navesti saglasnost druge ugovorne strane kao neki apsolutni izuzetak, već bi morao da sprovede postupak u skladu sa Zakonom o slobodnom pristupu informacijama i da odmeri da li u konkretnom slučaju postoji opravdani razlog da se određene odredbe ugovora učine tajnim ili ne“, navodi Nenadić.
U preduzeću „Infrastruktura železnice Srbije” pak tvrde da ugovori sa ruskom kompanijom u ovom slučaju nisu tajni, i navode da su (za razliku od RSE), dostavljeni jednom drugom mediju.
„Pre nekoliko meseci bio je upućen zahtev od jednog novinara iz Novog Sada i tada smo dobili saglasnost od 'RŽD International'. I dostavili sve primerke ugovora“, rekao je generalni direktor Miroljub Jevtić.
RSE je nakon odbijanja srpskog državnog preduzeća da nam dostavi ugovore uputio žalbu Povereniku za informacije od javnog značaja Srbije, budući da se modernizacija železnica po ugovorima sa ruskom kompanijom finansira iz ruskog državnog kredita koji se otplaćuje novcem iz budžeta Srbije.
Jevtić je naveo da je povodom žalbe RSE postupak u toku, i da su tim povodom „u stalnoj komunikaciji“ sa ruskom kompanijom, te da će „sve aktivnosti raditi u okviru zakona“.
„U slučaju (RSE), verujem da bi ta odluka morala pasti u postupku po žalbi. Ako je nešto tajna, onda to mora biti tajna za sve i ne može se udovoljiti po zahtevu jednog medija, a drugome uskratiti informacije. To nije samo kršenje osnovnih pravila koje sadrži Zakon o slobodnom pristupu informacijama, već predstavlja i jednu posebnu povredu Člana 7. tog Zakona koji eksplicitno zabranjuje bilo kakvu diskriminaciju medija“, podvlači Nemanja Nenadić.
Ovo nije prvi slučaj u kome država ne objavljuje ugovore o poslovima koji se finansiraju novcem građana Srbije.
„Imamo slučajeve u kojima je javnosti predočeno da je strani pratner tražio tajnost mnogih delova ugovora", navodi Nenadić.
„Beograd na vodi“, smederevska „Železara“, „Air Serbia", Fiat - sve su to „kapitalni projekti“ u kojima stavke ugovora sa stranim investitorima javnosti nisu do kraja poznate.
"Upravo je Fiat dobar primer za to, gde do dana današnjeg mnogi delovi i aneksi nisu obelodanjeni. Generalno, nije problem u tome što će strani partner tražiti bilo šta. To je njihovo pravo i oni mogu da pokušaju, ali problem je da naši državni organi pristaju na takve vrste dogovora i ono što se tu jedino može učiniti da bi se problem rešio jeste dopuna Ustava, kojom bi bila predviđena ništavost bilo kakve odredbe ugovora koji stvara obaveze za Republiku Srbiju ukoliko predviđa tajnost. Osim možda iz nekih vrlo sprecifičnih slučajeva, koji se tiču bezbednosti države“, navodi Nemanja Nenadić.
Rusija je, prema Sporazumu o odobrenju državnog izvoznog kredita iz 2013. godine, Srbiji odobrila 800 miliona dolara „za finansiranje 85 procenata vrednosti svakog ugovora o isporuci robe, obavljanju radova i pružanju usluga u oblasti železnice na teritoriji Srbije između srpskih i ruskih ovlašćenih kompanija“. Prema ovom sporazumu, srpska strana ruskoj plaća kamatu na korišćenje kredita po stopi od 4,1 procenta godišnje.
Facebook Forum