Sporazumom Rusije i Srbije o osnivanju humanitarnog centra za reagovanje u vanrednim situacijama u Nišu, Moskva bi mogla da uspostavi svoju prvu vojnu bazu izvan teritorije bivšeg Sovjetskog Saveza, navodi američka agencija za strateške analize STRATFOR.
Potkrepljujući navode da centar za vanredne situacije u Nišu može postati ruska baza, STRATFOR otkriva da je rusko Ministarstvo za vanredne situacije, kojim već 15 godina predsedava Sergej Šojgu “sve osim beznačajnog ministarstva u vladi”. Dodaje da je Šojgu, “član moćnog ruskog Saveta za bezbednost, koji ima koren u direktoratu za strano vojno obaveštavanje, bolje poznato kao GRU, koje je jedno od majmoćnijih institucija u senci u Rusiji.
Šojguovo ministarstvo je, navodi STRATFOR, “nezvanično krilo GRU”, a njegove aktivnosti prevazilaze prirodne katastrofe jer je umešano i u suzbijanje ekstremističkih aktivnosti na Kavkazu. Ono, kako navodi ova agencija, ima i sopstvene paramilitarne snage.
Šojgu ima 50.000 vojnika u Ministarstvu
Ekspert za bezbednost Zoran Dragišić ocenjuje za naš radio da su nalazi STRATFOR-a tačni i da bi niška baza mogla prerasti u rusku vojnu bazu.
„Svakako da bi taj humanitarni centar mogao vrlo lako prerasti u vojnu bazu. Treba imati u vidu da Ministarstvo za vanredne situacije ruske federacije raspolaže vrlo respektabilnim vojnim snagama, takozvanom unutrašnjom vojskom koja ima oko 50.000 pripadnika. Zatim raspolaže vazduhoplovstvom, mornaričkim jedinicama teškim naoružanjem. Oni se naravno bave prirodnim i tehničkim katastrofama, ali mislim da im to nije glavni posao“, kaže Dragišić i podseća:
„Treba imati u vidu da je ministar Šojgu konstanta ruske politike. On je na tom mestu već veoma, veoma dugo. Ministar Šojgu je član Saveta za nacionalnu bezbednost po funkciji, tako da je njegova uloga u ruskoj politici zaista velika, naročito u ruskoj bezbednosnoj politici. Tako da ne treba da zavara ime tog ministarstva - Ministarstvo za vanredne situacije. Postoje razlozi da se sumnja da se tu krije nešto ispod žita.“
Dragomir Anđelković, stručnjak za Rusiju, blizak časopisu Nova srpska politička misao, smatra, pak, da za sada nema osnova za zaključak STRATFOR-a o stvaranju vojne baze u Nišu.
„To sve što su oni rekli može donekle da bude tačno, a isto tako može da bude tačno i da tamo, gde Rusija uspostavlja, na primer u Venecueli, energetsku saradnju u vezi sa eksploatacijom naftnih polja, da i to sve može da se iskoristi ako bi splet okolnosti takav bio za vojnu saradnju. Svaka vrsta intenzivnije ekonomske saradnje, intenzivnije saradnje na polju suzbijanja elementarnih nepogoda – sve to može biti osnov za vojnu saradnju u nekom trenutku. Ali na osnovu onoga što se sada dešava sa NIS-om i što je dogovoreno, njihov zaključak je svakako preuranjen. Šojguevo ministarstvo se naprosto bavi totalno drugim stvarima. Naravno, elementarne nepogode su svakako povezane sa sektorom bezbednosti. Sama činjenica da se ta baza uspostavlja, ne može da predstavlja nikakav indikator uspostavljanja vojne saradnje.“
Za potpisivanje plana o izgradnji centra za reagovanje u vanrednim situacijama isključivo ovlašćenje daje parlament, a ministar Ivica Dačić ga nije imao, kaže za Radio Slobodna Evropa Orhan Dragaš, direktor Međunarodnog instituta za bezbednost. Upitan slaže li se sa nalazima STRATFOR-a da bi taj centar mogao postati ruska vojna baza, kaže:
“Naravno da bi ta baza koju sada zovemo humanitarni centri mogla da izraste u rusku vojnu bazu na Balkanu u budućnosti. To mislim da je i cilj, jer ne verujem o Rusima kao humanitarcima. Na takav stav me navodi to da Šojgu, koji je prvi čovek do Putina, ima pod sobom tačno 52.000 ljudi koji su u uniformama, pod potpunom ratnom opremom, sa avijacimom, a tu ne mislim na avione za gašenje požara, na njih najmanje mislim, već je to je lovačka i bombarderska avijacija koja je u okviru Ministarstva za vanredne situaciji, čiji je Šojgu ministar.”
Čarls Hejman, britanski stručnjak za bezbednost i urednik časopisa Jane’s Defence Armies, smatra da Rusija još nema vazduhoplovne kapacitete – avione i helikoptere – koji veoma brzo mogu savladavati velike razdaljine i da ih neće uskoro ni imati jer to podrazumeva velika ulaganja, zbog čega centar ne može brzo postati vojna baza. A o motivima ruske i srpske strane za otvaranje humanitarog centra u Nišu za Radio Slobodna Evropa kaže:
“Mislim da je to pre diplomatski ili politički signal Moskve koji otprilike poručuje - ako Amerikanci budu angažovali značajne snage u ovom regionu, onda bismo i mi mogli početi da se više angažujemo.”
Baza je zbog SAD i EU - Srbija je sredstvo
Što se tiče srpske strane, ona verovatno ide na kartu delimičnog suprotstavljanja Rusije i Evropske unije, kako bi, čini mi se, izvršila pritisak na Uniju da Srbiju brže integriše u svoje redove.
U svakom slučaju, razvoj tog centra treba veoma pažljivo pratiti, a na svaki pokušaj da se on u daljoj vremenskoj perspektivi pretvori u rusku vojnu bazu treba veoma rigorozno odgovoriti”, kaže Hejman.
Zemljama u regionu koje su već ili će ubrzo postati članice NATO, centar za vanredne situacije kojim bi upravljali Moskva i Beograd - ne treba, konstatuje STRATFOR, a zapaža i Zoran Dragišić, koji, kao i Čarls Hejman, smatra da Rusiji ovakva baza ili priča o njoj treba iz političkih razloga:
“Da li će te baze biti ili ne – to ćemo videti. 2012. godina je veoma daleko. U ovom trenutku priča o vojnoj bazi u Srbiji, koju je Srbija prihvatila je nešto što Rusiji jača mišiće u razgovorima sa SAD, naročito posle odluke Braraka Obame da ne se gradi raketni štit u Poljskoj. Tu stvar treba posmatrati sa aspekta odnosa između Rusije i SAD i Rusije i Evropske unije. Ti odnosi, naravno, idu uzlaznom putanjom. Međutim, Rusi koriste i ovu priliku da prosto pokažu da i oni mogu biti aktivan učesnik svega toga i da i oni iimaju svoje adute koje mogu da izbace iz rukava. Na žalost po Srbiju jer smo se mi našli u poziciji nekog Ruskog aduta što po nas nikako nije dobro”, zaključuje Dragišić.
Potkrepljujući navode da centar za vanredne situacije u Nišu može postati ruska baza, STRATFOR otkriva da je rusko Ministarstvo za vanredne situacije, kojim već 15 godina predsedava Sergej Šojgu “sve osim beznačajnog ministarstva u vladi”. Dodaje da je Šojgu, “član moćnog ruskog Saveta za bezbednost, koji ima koren u direktoratu za strano vojno obaveštavanje, bolje poznato kao GRU, koje je jedno od majmoćnijih institucija u senci u Rusiji.
Šojguovo ministarstvo je, navodi STRATFOR, “nezvanično krilo GRU”, a njegove aktivnosti prevazilaze prirodne katastrofe jer je umešano i u suzbijanje ekstremističkih aktivnosti na Kavkazu. Ono, kako navodi ova agencija, ima i sopstvene paramilitarne snage.
Šojgu ima 50.000 vojnika u Ministarstvu
Ekspert za bezbednost Zoran Dragišić ocenjuje za naš radio da su nalazi STRATFOR-a tačni i da bi niška baza mogla prerasti u rusku vojnu bazu.
„Svakako da bi taj humanitarni centar mogao vrlo lako prerasti u vojnu bazu. Treba imati u vidu da Ministarstvo za vanredne situacije ruske federacije raspolaže vrlo respektabilnim vojnim snagama, takozvanom unutrašnjom vojskom koja ima oko 50.000 pripadnika. Zatim raspolaže vazduhoplovstvom, mornaričkim jedinicama teškim naoružanjem. Oni se naravno bave prirodnim i tehničkim katastrofama, ali mislim da im to nije glavni posao“, kaže Dragišić i podseća:
„Treba imati u vidu da je ministar Šojgu konstanta ruske politike. On je na tom mestu već veoma, veoma dugo. Ministar Šojgu je član Saveta za nacionalnu bezbednost po funkciji, tako da je njegova uloga u ruskoj politici zaista velika, naročito u ruskoj bezbednosnoj politici. Tako da ne treba da zavara ime tog ministarstva - Ministarstvo za vanredne situacije. Postoje razlozi da se sumnja da se tu krije nešto ispod žita.“
Dragomir Anđelković, stručnjak za Rusiju, blizak časopisu Nova srpska politička misao, smatra, pak, da za sada nema osnova za zaključak STRATFOR-a o stvaranju vojne baze u Nišu.
„To sve što su oni rekli može donekle da bude tačno, a isto tako može da bude tačno i da tamo, gde Rusija uspostavlja, na primer u Venecueli, energetsku saradnju u vezi sa eksploatacijom naftnih polja, da i to sve može da se iskoristi ako bi splet okolnosti takav bio za vojnu saradnju. Svaka vrsta intenzivnije ekonomske saradnje, intenzivnije saradnje na polju suzbijanja elementarnih nepogoda – sve to može biti osnov za vojnu saradnju u nekom trenutku. Ali na osnovu onoga što se sada dešava sa NIS-om i što je dogovoreno, njihov zaključak je svakako preuranjen. Šojguevo ministarstvo se naprosto bavi totalno drugim stvarima. Naravno, elementarne nepogode su svakako povezane sa sektorom bezbednosti. Sama činjenica da se ta baza uspostavlja, ne može da predstavlja nikakav indikator uspostavljanja vojne saradnje.“
Za potpisivanje plana o izgradnji centra za reagovanje u vanrednim situacijama isključivo ovlašćenje daje parlament, a ministar Ivica Dačić ga nije imao, kaže za Radio Slobodna Evropa Orhan Dragaš, direktor Međunarodnog instituta za bezbednost. Upitan slaže li se sa nalazima STRATFOR-a da bi taj centar mogao postati ruska vojna baza, kaže:
“Naravno da bi ta baza koju sada zovemo humanitarni centri mogla da izraste u rusku vojnu bazu na Balkanu u budućnosti. To mislim da je i cilj, jer ne verujem o Rusima kao humanitarcima. Na takav stav me navodi to da Šojgu, koji je prvi čovek do Putina, ima pod sobom tačno 52.000 ljudi koji su u uniformama, pod potpunom ratnom opremom, sa avijacimom, a tu ne mislim na avione za gašenje požara, na njih najmanje mislim, već je to je lovačka i bombarderska avijacija koja je u okviru Ministarstva za vanredne situaciji, čiji je Šojgu ministar.”
Čarls Hejman, britanski stručnjak za bezbednost i urednik časopisa Jane’s Defence Armies, smatra da Rusija još nema vazduhoplovne kapacitete – avione i helikoptere – koji veoma brzo mogu savladavati velike razdaljine i da ih neće uskoro ni imati jer to podrazumeva velika ulaganja, zbog čega centar ne može brzo postati vojna baza. A o motivima ruske i srpske strane za otvaranje humanitarog centra u Nišu za Radio Slobodna Evropa kaže:
“Mislim da je to pre diplomatski ili politički signal Moskve koji otprilike poručuje - ako Amerikanci budu angažovali značajne snage u ovom regionu, onda bismo i mi mogli početi da se više angažujemo.”
Baza je zbog SAD i EU - Srbija je sredstvo
Što se tiče srpske strane, ona verovatno ide na kartu delimičnog suprotstavljanja Rusije i Evropske unije, kako bi, čini mi se, izvršila pritisak na Uniju da Srbiju brže integriše u svoje redove.
U svakom slučaju, razvoj tog centra treba veoma pažljivo pratiti, a na svaki pokušaj da se on u daljoj vremenskoj perspektivi pretvori u rusku vojnu bazu treba veoma rigorozno odgovoriti”, kaže Hejman.
Zemljama u regionu koje su već ili će ubrzo postati članice NATO, centar za vanredne situacije kojim bi upravljali Moskva i Beograd - ne treba, konstatuje STRATFOR, a zapaža i Zoran Dragišić, koji, kao i Čarls Hejman, smatra da Rusiji ovakva baza ili priča o njoj treba iz političkih razloga:
“Da li će te baze biti ili ne – to ćemo videti. 2012. godina je veoma daleko. U ovom trenutku priča o vojnoj bazi u Srbiji, koju je Srbija prihvatila je nešto što Rusiji jača mišiće u razgovorima sa SAD, naročito posle odluke Braraka Obame da ne se gradi raketni štit u Poljskoj. Tu stvar treba posmatrati sa aspekta odnosa između Rusije i SAD i Rusije i Evropske unije. Ti odnosi, naravno, idu uzlaznom putanjom. Međutim, Rusi koriste i ovu priliku da prosto pokažu da i oni mogu biti aktivan učesnik svega toga i da i oni iimaju svoje adute koje mogu da izbace iz rukava. Na žalost po Srbiju jer smo se mi našli u poziciji nekog Ruskog aduta što po nas nikako nije dobro”, zaključuje Dragišić.