Rusija neće odustati od Balkana

Rusija neće definitivno odustati od svojih interesa na Balkanu, pre svega od

negovanja specijalnih odnosa sa Srbijom, kaže za Radio Slobodna Evropa Metju Rojanski (Matthew Rojansky), direktor Kenanovog Instituta pri Vilsonovm centru, koji je fokusiran na zbivanja u Rusiji, Ukrajini i ostalim zemljama regije.

“U tom smislu nastojaće da uspori evrointegracije regije tako što će potencirati na “ispraznosti” i “hipokriziji” narativa o evropskom putu. Rusija svakako raspolaže resursima da još uvek krhku situaciju u regiji iskoristi za svoje interese”.

Rojanski istovremeno ističe da bi Zapad trebalo da pomogne državama regije da izbegnu teška strateška opredeljenja, da se ne bi ponovila kriza nalik na ukrajinsku.

“Ne bih stavio Srbiju u poziciji u kojoj mora da bira između isključivo zapadnih bezbednosnih garancija i ekonomske pomoći, sa jedne, i Rusije, sa druge strane. Pogledajte u kakvoj se situaciji našla Grčka, krizu u evrozoni u celini, zatim baltičke zemlje. One se osećaju veoma nebezbedno uprkos članu 5. Povelje NATO-a, koji im garantuje zaštitu”, kaže Rojanski.

RSE: Sukobi u Ukrajini su poslednjih dana sve žešći čime se krši sporazum iz Minska o primirju. Upravo ste se vratili iz Ukrajine, Kakav Vam je utisak, da li predstoji novi rat na istoku Ukrajine, kao prošle godine, imajući u vidu da su političke pozicije dve strane i dalje dijematralno suprotne?

​Rojanski: Primirje se krši sve vreme, odnosno od potpisivanja mirovnog sporazuma. Na delu je sukobu niskog intenziteta i postavlja se pitanje da li će i u kom trenutku prerasti u mnogo ozbiljnije okršaje tako da je, kako prolazi vreme, politički okvir sporazuma iz Minska sve manje primenjiv.

Naravno, pitanje je kome je u interesu da pokrene ofanzivu većih razmera. Vlastima u Kijevu svakako nije, jer malo šta mogu da dobiju intenziviranjem sukoba sa Rusijom. Naprotiv, rizikovali bi vojnički poraz i gubitak teritorije. Ukrajinske vlasti su zasada uključene u sukobe niskog intenziteta jer time održavaju patriotsko osećanje građana čime se skreće pažnja sa njiihovog nezadovoljstva zbog nepopularnih ekonomskih reformi koje moraju da se sprovedu, a i nastavka politike koja ide na ruku oligarsima, što ne nailazi na odobravanje naroda.

Kada je reč o Rusiji, ona je zasada ostvarila što je nameravala. Očigledno je da je EU odustala od omogućavanja evropskog puta Ukrajini, možda čak i od “Istočnog partnerstva” kao ključne strategije Brisela prema zemljama u toj regiji.

Mada pružaju političku i retoričku podršku Kijevu, SAD svakako ne žele da se Ukrajina pretvori u poprište oružanih sukoba Zapada sa Rusijom.

U međuvremenu, Rusija trpi posledice sankcija, ali veruje da može da ekonomski opstane i preorijentiše svoju privredu.

RSE : Sve je više informacija da Rusija grupiše snage u blizini granice sa Ukrajinom izvodeći sve učestalije vojne vežbe. Istovremeno, i NATO intenzivira manevre, uključujući i nedavno u baltičkim zemljama. Postoji li opasnost da se situacija izmakne kontroli. Može li neki pojedinačni incident da izazove velike sukobe?

Rojanski : Mada pružaju političku i retoričku podršku Kijevu, SAD ne žele da se Ukrajina pretvori u poprište oružanih sukoba Zapada sa Rusijom.

Uvek postoji opasnost od neželjene eskalacije. To je u suštini ljudske istorije. S jedne strane, želi se izbeći odgovornost za izazivanje sukoba, a s druge države ne žele da se odreknu svojih nacionalnih interesa. Dakle, imajući u vidu da obe strane gomilaju svoje trupe, sve je veća verovatnoća da neko pređe granicu, odnosno izazove masovne sukobe. Uostalom, postojanje nekoliko hilljada nuklearnih raketa koje su Rusija i SAD usmerili jedni na druge sa samo 30 sekundi prethodnog upozorenja, takođe povećava rizik od eskalacije.

Više od pola veka svet je uspevao da izbegne opasnost od prelaska te opasne granice. Mislim da je i sada to moguće, ali je za to potrebno više transparentnosti i komunikacije, nego što je ima u ovom trenutku. Nema dijaloga između Rusije i SAD, odnosno Rusije i NATO, jer su njihovi odnosi zamrznuti, zbog čega je, na neki način, situacija gora čak nego za vreme Hladnog rata.

U to vreme svet je uvideo posle mnoštva kriza – kao što su raketna kriza na Kubi, oko Berlina, u Vijetnamu, na Bliskom istoku, upad sovjetskih trupa u Mađarsku, Čehoslovačku i Avganistan - koje su ključne pretnje i stvoren je okvir za dijalog. Jedan od najvažnijih je bio Helsinški proces kojim su uspotavljena pravila igre. Rusija bi htela ponovo da se pregovara o tim pravilima, ali Zapad to ne prihvata ističući da pravila postoje i da je problem u tome što ih Moskva ne poštuje. Međutim, Rusija ne prihvata ta pravila tražeći njihovo preispitivanje.

RSE: Prema mnogim procenama, istok Ukrajine klizi u dugoročni “zamrznuti sukob”. Da li će Zapad pojačati sankcije, da li će SAD poslati ubojito oružje na čemu insistiraju pojedini krugovi u Vašingtonu? Kako će Rusija reagovati, da li širenjem operacija na druge teritorije, mada je nedavno odustala od obnove Novorasije?

Rojanski: Eskalacija sa jedne strane bi svakako podstakla eskalaciju sa druge. Ukoliko SAD pošalju ubojito oružje Ukrajini, Rusija će sigurno reagovati pojačanim angažmanom na istoku Ukrajine. U slučaju da Moskva podrži operacije proruskih separatista oko Marijupolja, onda bi se SAD verovatno odlučile da naoružaju ukrajinsku armiju i preduzele druge mere u cilju dodatnog kažnjavanja i izolovanja Rusije.

Pitanje je da li će se neka od strana odlučiti za eskalaciju s obzirom da se, kako prolazi vreme, pokazuje da nema ništa od političkog dogovora iz Minska. U ovom trenutku, i Zapad i Rusija smatraju da ovaj sporazum ima još neku težinu i može biti mehanizam za pronalaženje političkog rešenja. Smatam da je “Minsk” jedina šansa, a možda involvirane strane smatraju da nije dovoljno dobar. Stoga u odsustvu alternativnog rešenja lako može doći do eskalacije.

RSE: Šta, zapravo, Rusija želi? Da spreči širenje NATO i uticaja Zapada ka njenim granicama strahujući od zaokruživanja, što je rasprostranjeno osećanje među ruskom vladajućom elitom kroz istoriju? Ili se Putin pribojava da bi “kolor” revolucija mogla da izbije i u Moskvi u kojoj bi bio zbačen sa vlasti?

Rojanski: Na poziciju Kremlja utiče mnogo faktora. Tu je svakako taj veliki istorijski narativ o uskraćenosti i nezadovoljstvu Rusije, uključujući i unipolarnim svetom nakon završetka Hladnog rata.

Istovremeno, ovakva politika Moskve je pogodna za zbijanje redova biračkog tela u cilju podrške Putinu u trenutku kada mu je popularnost padala. Za sada mu zaoštravanje stava prema Kijevu i Zapadu ide u prilog na domaćoj političkoj sceni.

Ukoliko se sukob nastavi, Kremlj će nastojati da to iskoristi kao adut u svom odmeravanju sa Zapadom, pre svega SAD-om. Ukrajina je ovde samo povod i okidač. Za sada je raspoloženje građana Rusije prema SAD veoma negativno i ruski lideri će to maksimalno eksploatisati.

RSE: Američki državni sekretar Džon Keri (John Kerry) je nedavno izjavio da su i balkanske zemlje na liniji vatre u odnosima Vašingtona i Moskve. Na koji način Rusija može da utiče na ovo područje, pogotovo nakon što je odustala od gradnje Južnog toka? Aleksandar Vučić je upravo ovih dana bio u SAD i očito je pod pritiskom Vašingtona da se distancira od Moskve uključujući i difersifikaciju snabdevanja gasom. Ključni sukob između Rusije i Zapada je svakako u Ukrajini, ali u kojoj meri i na Balkanu odmeravaju snage?

Rojanski: Ne mislim da je Balkan poprište sukoba Rusije i Zapada, kao što je mogao da bude pre sto godina ili tokom 1990-ih, jer se ovaj region kreće u dobrom pravcu ka evroatlantskim integracijama. Međutim, balkanske zemlje se suočavaju sa mnogo izazova i, pre svega, Srbija mora da se opredeli, odnosno da donese važne odluke o svojoj strateškoj orijentaciji. Zapad bi trebalo da pomogne državama regije da izbegnu te teške dileme, da se ne bi ponovila kriza nalik na ukrajinsku.

Ne bih stavio Srbiju u poziciji u kojoj mora da bira između isključivo zapadnih bezbednosnih garancija i ekonomske pomoći, sa jedne, i Rusije, sa druge strane. Pogledajte u kakvoj se situaciji našla Grčka, krizu u evrozoni u celini, zatimbaltičke zemlje. One se osećaju veoma nebezbedno uprkos članu 5. Povelje NATO-a, koji im garantuje zaštitu.

Bugarska, kao nekada bliska zemlja Rusiji, napravila je takav izbor okrećući se ka Zapadu, što je dovelo do nefunkcionalnosti njenog društva i ekonomije. Naime, Rusija je veliki investitor u Bugarskoj, ne mali broj njenih građana je proruski orijentisano, dok su vlasti u Sofiji okrenute ka Zapadu. To podseća na ukrajinsku situaciju i ne bi trebalo da je ponovimo na Zapadnom Balkanu, pre svega u Srbiji.

RSE: Međutim, imajući u vidu zaoštravanje odnosa između Rusije i Zapada, Srbija će u nekom trenutku morati da donese stratešku odluku a ne da “sedi na dve stolice”.

Rojanski: Zapad treba da vodi računa da njegovi potezi ne izazovu suprotan efekat, odnosno prodube nestabilnost na Balkanu. Obećavanje integracija i prosperiteta je bio efikasan metod za postkomunističke zemlje koje su bile na granici ondašnje EU, koje su bile nepodeljeno opredeljene za evroatlantske integracije raspolažući sa mnoštvo opcija, jer je Rusija tada bila slaba, tako da se njen stav mogao ignorisati.

Međutim, ta logika više nije primenjiva. To ne znači da Zapad ne treba ništa da ponudi zemlja aspirantima, da se povuče sa Balkana. No, mora da se pažljivo razmotri kakve su posledice nuđenja perspektive članstva u Evropskoj Uniji a da se to ne ostvari u narednih 5 ili 10 godina, čak i mogućnost sporazuma o asocijaciji, kao u slučaju Moldavije, a što je izazvalo izvesna komešanja u zemlji.

Naime, obični ljudi uviđaju kako njihovo rukovodstvo stalno govori o približavanju Evropi – a pri tom je isto korumpirano kao i prethodna vlast – ali nema vidljivijeg napretka na tom putu, čime se nepotrebno stvara prostor za sukobe sa Rusijom. Stoga mnogi Moldavci ističu da im se životni uslovi nisu poboljšali a pri tom su manje bezbedni, naglašavajući da ne žele da se u njihovoj zemlji ponovi ukrajinski scenario.

RSE: Međutim, stanje na Balkanu je i dalje veoma krhko – počev od političke blokade u BiH i njene nefunkonalnosti, sporosti u primeni Briselskog sporazuma, nedavnih sukoba u Makedoniji, ekstremista iz ove regije koji se bore na strani “Islamske države”. Po mnogim ocenama, jedini način da se izbegne produbljivanje nestabilnosti jeste ulazak balkanskih zemalja u EU i NATO.

Rojanski: Da, ali želim da ponovim da ne treba gledati na članstvo u EU i NATO kao na čarobni štapić koji će odmah rešiti sve probleme na Balkanu. Pogledajte situaciju u Estoniji, koja je članica i NATO i EU. Oseća se veoma nebezbedno. Izložena je sajber napadima Moskve, pribojava se “hibridnog rata”, odnosno invazije “malih, zelenih ljudi” iz Rusije.

U Litvaniji je vlast veoma korumpirana, a Latviji prete etnički sukobi zbog velike ruske populacije. Dakle, iako se baltički region još od ranih 1990-ih kreće u dobrom pravcu, i dalje se suočava sa mnoštvo izazova i rizika.

Kao što sam rekao i za Balkan – kreće se u dobrom smeru ali ima još mnogo problema koji se neće automatski rešiti njegovom integracijom u evroatlantske strukture.

RSE: Rusija će očito nastojati da zadrži uticaj na Balkanu bez obzira na njegovo opredeljenje za evroatlantske integracije, nastojeći da oteža taj proces. Tako je Moskva optužila Zapad da stoji iza napada u Makedoniji kako bi onemogućila gasovod Turski tok koji bi trebalo da prođe i preko ove zemlje.

Rojanski: Rusija neće definitivno odustati od svojih interesa na Balkanu, pre svega od negovanja specijalnih odnosa sa Srbijom. U tom smislu nastojaće da uspori evrointegracije regije tako što će potencirati na “ispraznosti” i “hipokriziji” narativa o evropskom putu. Rusija svakako raspolaže resursima da još uvek krhku situaciju u regiji iskoristi za svoje interese.