Piše: Andrej Šarij (Priredila Anamaria Ramač Furman)
U ograničenom ruskom medijskom prostoru koji je manje ili više nezavisan od kremaljske kontrole pokrenuta je diskusija o zakonima funkcionisanja i evolucije režima Vladimira Putina. Tekst s upečatljivim naslovom “Put kojeg nema” je u ponedeljak na stranicama lista “Novaja gazeta” objavio političar i ekonomista Grigorij Javlinski. On smatra da Rusiju čeka teška i veoma opasna kriza.
U prvom broju novog časopisa pod nazivom “Kontrapunkt” petersburški politolog Vladimir Geljman u istraživanju nazvanom “Politika straha” piše o tome kako se ruska vlast suprotstavlja svojim protivnicima i na koji način ih suzbija. Geljman, za Radio Svoboda pojašnjava kako se pojačava represivna komponenta Putinovog režima.
Geljman: Represivni zaokret u Rusiji desio se nakon događaja 2011–2012, koji su ozbiljno uplašili rusku vlast. U izvesnoj meri to je bila reakcija na masovne proteste u Moskvi, u Petersburgu, u drugim gradovima Rusije. Vlasti su shvatile da se “dizgine” moraju zategnuti, i da ni u kom slučaju ne sme da se dozvoli da se protesti prošire. Moramo se podsetiti da su se vlastodršci do 200.-te održavali zahvaljujući povećanju prihoda i životnog standarda , pa su i imali stvarnu i očiglednu masovnu podršku onih Rusa koji su verovali da su za bolji živоt zaslužni Putin, Medvedev i njihova vlada. Ovaj mehanizam je 2010- ih godina prestao da funkcioniše. Prihodi su najpre prestali da se povećavaju, sada se već i smanjuju. Ulaganje u kupovinu lojalnosti građana više ne daje rezultate.
RSE: Da li to znači da se režimski resursi malo po malo iscrpljuju?
Geljman: Ne, ne znači. To samo znači da se akcenat stavlja na druge mehanizme. Ja u članku citiram američkog politologa Adamа Przeworskog о tome da totalitarna ravnoteža opstaje zahvaljujući laži, strahu i ekonomskom procvatu. Ako jedan od elemenata ovog trougla zakaže, oslonac postaju druge dve komponente. Laž i strah su danas glavni instrumenti u politici ruske vlasti.
RSE: Sudeći po tome šta pišete, režim izgrađen pod rukovodstvom Vladimira Putina je tipičan savremeni autoritarni režim, iako je legitimno, izborima, došao na vlast. A jedan od instrumenata kojim se koriste jeste represika protiv protivnika režima.
Geljman: Vremena masovnih represija poput onih koje je SSSR imao u Staljinovo vreme pripadaju prošlosti. Selektivne represije su prilično aktivno primenjivane u SSSR-u u poslednjim dekadama njegovog postojanja, u vreme stagnacije, kada se glavni instrumenti režima koristili nisu koristili za suzbijanje nezadovoljstva, već za suzbijanje njegovog širenja. Cilj je bio da se ne dozvoli širenje protestnih aktivnosti izvan granica uskog kruga profesionalnih disidenata. Sve u svemu, sovjetsko rukovodstvo je tokom prilično dugog vremena uspevalo da suzbija to nezadovoljstvo, što se kasnije razbuktalo u periodu perestrojke. Mislim da rusko rukovodstvo stihijski ili svesno pokušava da kopira iskustvo razrađeno u SSSR-u u periodu stagnacije. S jedne strane, protivnici režima se direktno ili indirektno diskredituju, zaplašuju, primoravaju na emigraciju. A s druge strane, akcenat se stavlja na prevenciju, tj. da se zastraši one koji bi potencijalno mogli da se pridruže pokretu otpora.
RSE: Da li je ova taktika efikasna?
Geljman: Tokom kasnog sovjetskog perioda ova taktika je bila efikasna, protesti su bili malobrojni. Jasno je da se to dugoročno ne mođe zaustaviti, pre ili kasnije protesti će se pojaviti. S kakvim uspehom ruski režim uspeva rano je da se sudi. U svome članku ja se pozivam na iskustvo Belorusije: Aleksandar Lukašenko uspeva da izbaci iz igre opoziciju i eliminiše ozbiljne unutrašnjopolitičke izazove i to traje već prilično dugo. U kojoj meri Rusija može da postane velika Belorusija? Odgovor na ovo pitanje nije trenutno moguće dati, jer ne zavisi sve samo od režima.
RSE: Marksizam ima tri izvora i tri sastavna dela. Da li Putinov sistem ima samo dva – korišćenje represivnog iskustva sovjetskog sistema i iskustva susedne Belorusije? Ili postoji i treća komponenta?
Geljman: Set alata za podršku autoritarnog statusa kvo je uvek manje ili više ograničen. Postoji štap, i postoji šargarepa, i zadatak je u tome da se oni ispravno kombinuju. Ako pričamo o negativnom iskustvu, odličan primer Putinu u tom smislu je iskustvo njegovog partnera Viktora Janukoviča u Ukrajini. Ukrajinski režim nije bio represivan tokom celog postsovjetskog perioda. A kada su represije primenjene protiv učesnika Majdana, one su na kraju bile pogubne po samog Janukoviča. Predsednik Ukrajine je izgubio vlast. Ruska vlast izvlači pouku iz njegovog iskustva i trudi se da preventivno suzbije potencijalne protestne aktivnosti.
RSE: Represivan zaokret u Rusiji se desio, režim evoluira u skladu sa zakonima koje ste opisali. Šta će biti dalje?
Geljman: Postoji stav koji potkrepljuju mnogobrojna istraživanja: ako je primena represije jednom dala rezultat, onda će vlast biti sklona represijama čak i kada ne bude u nekoj naročitoj opasnosti. Problem je u tome što pretnje veoma često nastaju potpuno neočekivano i neizvesno iz neočekivanog pravca. Za vlast, ali i za opoziciju. Strah ima velike oči, ali može i da previdi udarac sa sasvim neočekivane strane.
RSE: Da li sam vas ispravno shvatio da Rusiju ne čeka staljinizam, i da trajanje života sadašnjeg političkog režima po svemu sudeći može da se svede na trajanje biološkog postojanja Vladimira Putina na predsedničkoj funkciji?
Geljman: Moguće je da će režim mutirati i za Putinovog života. Ovakvi, kako ih zovu politolozi: personalistički, autoritarni režimi, krajnje retko nadživljavaju njihove tvorce. Mi znamo da se ruski režim tokom vladavine Putina dosta menjao. Ali ono što je sigurno posledica represivnog zaokreta – a to je veoma bitan momenat – jeste da je šansa da će Putin svoju funkciju napustiti mirnim putem prilično mala.
