Pišu: Amos Chapple i Cezar Amariei

Nekoliko sati pošto su sovjetski tenkovi upali u Čehoslovačku u avgustu 1968. godine, rumunski komunistički diktator Nikolaje Čaušesku (Nicolae Ceausescu) osudio je invaziju pred hiljadama ljudi u centru Bukurešta. Razbijanje Praškog proleća, izjavio je on, predstavlja "ozbiljnu opasnost za mir u Evropi i za izglede za svetski socijalizam".

Prkošenje Kremlju je viđeno kao hrabra demonstracija nezavisnosti Rumunije. Bilo je i opasno.

U nedeljama posle invazije na Čehoslovačku, Čaušesku razmatrao scenarije kako bi napad mogao ići ako bi planeri rata u Kremlja bacili oko na njegovu zemlju.

Svaka sovjetska kopnena invazija mogla bi da ide sa severa, gde se granica SSSR-a vijugala oko Rumunije. Čaušesku je odlučio da je imperativ preseći put direktno kroz planine Fagaraš, koje razdvajaju više naseljen jug Rumunije od ruralne Transilvanije.

Takva ruta bi, kako je izračunato, omogućila da se u roku od 24 sata od početka sovjetskog napada pošalje oklopna divizija od oko 2.000 vozila na sever u planinama okruženu Transilvaniju.

Rođena je ideja o Transfagarašanskom putu.

Penzionisani pukovnik rumunske vojske Jon Bratu (Ion) potvrdio je za RSE da je "okidač" za izgradnju puta Transfagarašan bila invazija na Čehoslovačku. Bratu sada ima 76 godina i dobro se seća vremena kada je komandovao ekipom od 175 vojnika koja je radila na planinama Fagaraš pre 50 godina.

Izgradnja rute bila je monumentalan zadatak. Planine Fagaraš su najviši lanac u rumunskim Južnim Karpatima, čiji se vrhovi uzdižu više od 2.500 metara iznad nizije.

"Bilo je veoma naporno", seća se Bratu. "Najveći neprijatelji bili su hladnoća i trenutne promene vremena".

Mimo fizičkih poteškoća bilo je "divljih životinja, posebno medveda i vukova", rekao je on.

Pored toga, mnogi mladi vojnici su se mučili s dugim periodima u planinskoj divljini daleko od voljenih. "Nedeljom sam viđao žene ili devojke tih momaka kako dolaze da ih vide. Zajedno bi se grlili, ljubili i plakali", kaže Bratu.

Plata je, ipak, bila dobra.

"Svi koji su radili na Transfagarašanu – od vojnika do generala, od tehničara do istraživača – dobili su dobru naknadu", kaže Bratu. Neki radnici su zarađivali pet puta više od prosečne plate u zemlji u to vreme.

Zadatak izgradnje puta pao je uglavnom na mlade vojnike, dok su rudari dovođeni radi miniranja planina za izgradnju tunela.

Broj poginulih na projektu izgradnje od 1970. do 1974. je sporan. Zvanični podaci kažu da je umrlo 40 radnika, dok neki veruju da je broj daleko veći. U jednom incidentu u julu 1970. godine, sedam vojnika je poginulo u naletu kamenja i kiše kada su se sklonili od letnje oluje.

Okrutnost i hitnost posla pokazuje priča bivšeg vojnika koji je ispričao da je video kako je buldožer zgnječen "kao muva" pod kamenom koji se srušio niz planinu i pao na vozilo. Kada je stena sklonjena s puta eksplozivom, spljošteni ostaci buldožera su toliko potonuli ispod nivoa puta da su radnici jednostavno popunili rupu u kojoj je bio uništeni buldožer.

Zakopana mašina "ostala je tu do danas", nevidljiva ispod površine puta, rekao je penzionisani vojnik.

Kada je Čaušesku posetio put tokom njegove izgradnje 1971. godine, naredio je da se na makadamskom putu napravi asfaltiran put s dve trake kako bi se podstakao turizam u planinama.

"Takva vrsta odluke bila je tipična za Čaušeskua", rekla je novinarka Lavinija Betea rumunskoj ekipi koja snimala dokumentarac 2015. "Tokom poseta radilištima ili pred modelima koje su dizajneri pravili za buduće projekte, on je nametao velike promene, a specijalistima je ostavljeno da pronađu način da realizuju ono što je predložio."

Put je zvanično otvoren 20. septembra 1974. godine, iako je izgradnja nastavljena još nekoliko godina.

Zbog visine puta koji prolazi kroz oblake ruta je zatvorena od jeseni do ranog leta, ali je počela masovno da privlači turiste tokom toplijih meseci.

Popularnost puta je delimično posledica njegovog dramatičnog prikaza na televiziji iz 2009. godine. U novembru te godine, 6,7 miliona ljudi u Velikoj Britaniji je gledalo automobilsku emisiju Top Gear u kojoj je prikazivala škripu guma dok su njeni voditelji jurili s tri superautomobila duž Transfagarašana.

Na vrhuncu scene, glavni voditelj emisije, Džeremi Klarkson (Jeremy Clarson), izjavio je: "Ovo je najbolji put na svetu".

O vojnicima i radnicima koji su gradili put, jedan vojni novinar je rekao "da su radili i žrtvovali se s iskrenim ubeđenjem. Bili su oduševljeni ovim projektom, ne zbog komunizma ili Čaušeskua, već zato što su shvatili značaj onoga čega su bili deo".

Za Bratua, te iscrpljujuće godine rada u planinama, izgleda su ostale u dragom sećanju.

Izgradnja Transfagarana bila je, rekao je, "avantura, životno iskustvo", dodajući da "mladost i entuzijazam prevazilaze sve poteškoće".