Već dvadeset dana u međugraničnoj zoni Makedonije i Srbije 230 izbeglica iz Sirije u malim kamperskim šatorima istrajava u čekanju da nastave put ka zemljama Zapadne Evrope, uprkos zatvaranju balkanske rute. Bez obzira na katastrofalne uslove oni odbijaju da napuste to područje u nadi da će se granica Srbije ipak otvoriti.
Kiša pljušti po tankim kamperskim šatorima u kojima su čitave porodice. Iz njih izviruju deca. Potoci vode koji se slivaju stvaraju blato u ovom malom improvizovanom kampu, koji nazivaju "mali Idomeni".
"Situacija ovde je veoma loša. Pogledajte samo naše šatore... Većina ljudi ovde je bolesna. Naročito deca", kaže nam Sirijac Ahmed dok u kišnoj kabanici i gumenim čizmama prolazi sa nama kampom.
Par desetina šatora je na livadi između punktova makedonske i srpske policije. Izbeglice su ih podigle na mestu gde ih je zateklo zatvaranje balkanske rute. Od tla ih deli samo tanka šatorska podloga. U sredini tog improvizovaog kampa nekoliko je mobilnih toaleta.
"Ovde smo već oko 20 dana. Pre toga, bili smo oko 15 dana u kampu Idomeni (u Grčkoj), potom smo ušli u Makedoniju i ostali jedan dan u kampu u Đevđeliji. Tu smo uhvatili voz i došli ovde. Makedonska policija nam je na papire udarila izlazne pečate. Ali, kada smo stigli do ove tačke, zaustavila nas je srpska policija koja je zatvorila granicu", ispričao nam je Ahmed.
Ovaj mladić iz ratom razorenog Alepa želi da ode u Nemačku. Kaže da mu je tamo porodica. Objašnjava nam da su u ovom šatorskom "naselju" uglavnom Kurdi iz Sirije. Jedan čovek nas poziva i pokazuje nam šator u kome je šćućureno petoro njegove male dece. Na licima ovih ljudi su izmučenost, patnja i neizvesnost.
"Evropska unija i turska Vlada pričaju o ljudima koji su u Grčkoj i Turskoj. Ali o nama, niko ne govori ništa", rezigniran je Ahmed.
"Ne znam šta ću sada... Do nas ne dolaze nikakve informacije – da li ćemo biti propušteni, da li ćemo biti vraćeni... Ništa", kaže nam ovaj mladić iz Alepa.
Oni su samo nekoliko stotina metara od tranzitnog centra Tabanovce u Makedoniji. Iako su tu obezbeđeni humaniji uslovi sa kontejnerima za smeštaj, ne žele da napuste prostor sa graničnog kamena između Makedonije i Srbije očito u nadi da će se granica u jednom trenutku ipak otvoriti.
Upitan da li bi se vratio u Tursku, Ahmed uzvraća pitanjem: "A šta bih ja radio u Turskoj?"
"Turska vlada je za nas pretnja, mi smo većinom Kurdi, a kao što znate, Turska je u sukobu sa Kurdima. Pre mislim da bi nas predali u ruke Islamske države Iraka i Levanta (IDIL)", kaže ovaj izbegli Sirijac.
Ovi ljudi prešli su opasan put od Sirije preko Turske, Egejskog mora, Grčke. Sada su političkom odlukom zaustavljeni na pola puta do zemalja u koje su se zaputili bežeći od rata.
"Da smo znali šta će nam se dogoditi, ostali bi u Siriji. Tamo bismo možda umrli za svega nekoliko minuta, ali bi bar bilo zauvek gotovo. Ovde umiremo svaki dan", ne skriva svoj očaj naš sagovornik.
Polako prestaje kiša. Ljudi izlaze iz šatora. Prilazi nam plavokosa devojčica. Sa osmehom, koji odudara od turobnog ambijenta, pita nas kako smo. Na odlasku nam maše. Ona nažalost, ostaje u neizvesnosti.
