U Hrvatsku je, prema poslednjim podacima MUP-a ušlo više od 6.200 izbeglica. Oni od srede ujutru pristižu u Hrvatsku autobusima nakon što su mađarske vlasti zatvorile granicu prema Srbiji. Najviše ih ima na području Tovarnika, Iloka i Batine. Putem preko ničije zemlje između dve države prešli smo sa kolonama izbeglica kod Tovarnika.
Sedmice su prošle pre nego što ga je ovaj autobus dovezao na kilometar od Evropske unije. Devetnestogodišnji Ahmet po izlasku iz autobusa, kaže „Umoran sam i ništa drugo.“
Putuje sa ocem, drugom i njegovim ujakom. Sa četvoricom ovih Sirijaca prelazimo kilometar razdaljine, nedaleko od zvaničnog prelaza između Srbije i Hrvatske, kroz oblak prašine koja podiže sa neasvaltiranog sremskog puta:
„Bio je ovo je dug put. Prešli smo more brodom. Umalo smo se podavili. Dokopali smo se ostrva Samos u Grčkoj. Dalje nam niko nije pomago, išli smo od granice, do granice i opet granice. I video sam šta se juče dogodilo na granici sa Mađarskom. Strašno iskustvo naše sirijske braće.“
Ahmetov cilj je Nemačka, gde će studirati, obećava, medicinu. Njegov sunarodnik Ojdin, star devetnaest godina, takođe želi da se dokopa Nemačke. Godinu dana traju njegovi pokušaji da dopre do svoje majke. I sada, ovde u pojasu koji spaja Srbiju i Hrvatsku nam je rekao:
„Uplašen sam malo. Ovo je bio jako težak put i više ne znam šta će biti sledeće. Idem u Nemačku. Želim novi život, nove ljude, sve novo. Moja majka je već tamo. Pobegla je iz Sirije pre godinu dana. Jesam srećan, zaista, ali sam i tužan kad pomislim kroz šta smo prošli.“
U toku noći nedaleko od zvaničnog prelaza Tovarnik zaustavilo se na desetine autobusa koji organizovano dovoze izbeglice uglavnom sa Bliskog istoka i oko stotinupedeset taksi vozila koji po ceni, kako nam je rečeno, od stotinu do stotinudvadeset eva prevoze izbegle. Sa ove tačke pešače oko kilometar do granice, na kojoj ni sa srpske ni sa hrvatske strane nema posebne policijske kontrole, prelaze ničiju zemlju i ulaze u Hrvatsku. Samo nekoliko koraka Ahmeda iz Bagdada njegovu suprugu i njihovo dete u kolicima, deli od prelaska na tlo Evropske unije:
„Rekao sam svima da se sklone u Evropu. Putovao sam od Bagdada dovde. Najteže nam je bilo u Grčkoj. Nisu bili dobri ni prema kome od nas.“
VIDEO - Tovarnik: Prihvat izbjeglica
Pokazuje nam povredu koju na nozi ima njegov prijatelj koji takođe u kolicima gura trogodišnju ćerku:
„Moj prijatelj je dok smo prelazili kroz Grčku povredio nogu. Ali niko nije hteo da mu pomogne.“
Oni što su ih poslednji ispratili iz Srbije, kažu nam, lako se identifikuju sa onim kroz šta ovi ljudi prolaze:
„Ja sam 1995. godine otjeran iz Hrvatske. Sve smo ostavili. Kada gledam ove ljude mislim samo na te dane. Mogu samo da im kažem da se snalaze. Na nas niko nije gledao kada smo ovamo izbjegli. Sami smo se morali snalaziti kako smo znali i umjeli“, reči su Željka Rudića koji radi u Komunalnom preduzeću u Šidu. Čisti put kojim izbeglice prolaze. Njegov kolega i zemljak Dušan Parenta ne krije suze:
„Žalim za svim ovim ljudima jer sam i ja nekada bio izbjeglica. Iz Zadra sam pobjegao. Pomažemo koliko možemo. Odvezemo ih. Otpratimo. Jako me ovo podsjeća na Oluju. Masa naroda koja ne zna ni kuda ide ni kamo. Poželio bih im da im se ispuni ono što su zamislili. Nama se ispunilo samo da smo preživjeli rat. Ostalo smo morali sve sami.“
Dok razgovaramo stiže još jedan autobus:
„Mi smo grupa od petnaestak ljudi iz Pakistana, ali sa nama je puno ljudi iz Sirije, Iraka i Avganistana. Put kroz Srbiju je bio dobar. Veoma su fini prema nama bili ljudi ovde. Nisam video ali sam čuo šta se dogodilo na granici sa Mađarskom. Verujem da će ljudi koji su tamo doći ovde i preći u Hrvatsku.“
Zašto je napustio Pakistan, pitamo ugostitelja Ahmeda, koji je, kaže, takođe na putu za Nemačku:
„Pakistanska armija se bori protiv talibana. Mnogi talibani su umrli, ali ih je mnogo i moja porodica i ja smo stalno imali probleme. Ali došao sam sam. Prošao sam Pakistan, Iran, Tursku, Grčku, Makedoniju, Srbiju i sada idem u Hrvatsku. Putovao sam na sve načine. Brodom, biciklom, pešačio putem, taksijima.“
Na ovom drumu između polja kukruza puno je mladih ljudi, isto toliko dece. Dok skupljaju orahe ispod nekih od drveća pored puta, jasno je da su gladni. Pitali smo ih i koga smatraju krivi za patnju kroz koju prolaze. Ahmed iz Iraka: „Naša vlada. Oni su diktatori. Isto i ISIS. Oni ubijaju sve redom. Decu. Bez razloga.“
Ahmet iz Sirije: „Mnogi su krivi, ne znam ko je zaista odgovoran...“
