Mislim da je turskim građanima, a naročito vlastima, teško da priznaju da je njihova kemalistička republika izgrađena na temeljima radikalnog etničkog čišćenja i masovnih ubistava, kaže za Radio Slobodna Evropa (RSE) Ronald Grigor Suni (Suny), profesor istorije na Univerzitetu Mičigen.
"Jasno je da nije lako suočavanje sa takvim nasleđem prošlosti", ističe Suni povodom odluke predsednika Sjedinjenih Američkih Država (SAD) Džoa Bajdena (Joe Biden) da stradanja Jermena u Otomanskoj imperiji 1915. označi kao genocid.
Jedan od razloga za snažnu kulturu nekažnjivosti u Turskoj, po njegovom mišljenju, jeste obrazovni sistem.
"Od osnovne škole do univerziteta istorija se izučava na iskrivljeni način. Uopšte se ne pominje genocid, a đaci se uče da su jermenske grupacije upale u Tursku zajedno sa grčkom armijom kako bi svrgle njenu vlast u Anatoliji. Takva iskrivljena istorija se predaje od prvog dana đacima, čak i Jermenima u Turskoj kojih ima 50-60 hiljada. Dakle, reč je o pokušaju države da izbriše činjenice i stvori mitološku predstavu o tim događajima u Prvom svetskom ratu", kaže Suni.
On smatra da je uprkos žestokoj reakciji turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdoana, njegova pozicija slaba da bi preduzeo konkrente mere protiv Bajdenove odluke.
"Zbog toga koristi jermensko pitanje, kao i prethodno kurdsko, da bi osnažio podršku najreakcioanrijeg dela birača koji su antievropski orijentisani. Zanimljivo je da je Erdoan nekada bio protiv nacionalizma Kemala Ataturka, a sada se okreće nacionalistima. Međutim, njegova pozicija je slaba i ne bi bilo dobro da provocira SAD, jer su mu one mnogo potrebnije nego što je on nephodan njima", smatra Suni.
On je jedan od vodećih istoričara sovjetskog prostora i autor mnogih knjiga, poput "Oni mogu da žive u pustinji i nigde više: Istorija genocida nad Jermenima" (They Can Live in the Desert But Nowhere Else": A History of the Armenian Genocide) i “Osveta prošlosti” (The Revenge of the Past).
Bajdenov zaokret ka vrednostima u spoljnoj politici
RSE: Zašto je predsednik SAD Džo Bajden priznao zločine nad Jermenima 1915. kao genocid, za razliku od njegovih prethodnika koji su se uzdržavali da to učine imajući u vidu geostratešku važnost Turske.
Doduše, Ronald Reagan se 1981. godine usput osvrnuo na genocid nad Jermenima upoređujući ga sa genocidom u Kambodži i Holokaustom.
Suni: Ovaj potez je odavno nagoveštavan, ali sada signalizira promenu američke politike prema Turskoj, čak i prema tom delu sveta, mislim pre svega na Južni Kavkaz odnosno Jermeniju i Azerbejdžan. Bajden ima lično problem sa Erdoanom, koji ga je ponizio pre sedam godina.
Bajdenu se ne sviđa Erdoanov zaokret poslednjih godina ka autoritanoj vladavini. On želi da pokaže u prvih 100 dana na vlasti da SAD odbacuju ravnodušno, realpolitičko i instrumentalističko rezonovanje Trampove administracije, koja je gledala kroz prste autoritarnim režimima, čak i onima koji su ubijali poput saudijskog. Dakle, Bajden želi da reafirmiše spoljnu politiku sa naglaskom na njen humanitarni karakter u skladu sa američkim vrednostima. To znači da pokušava da promoviše ono što je, na primer, činio Džimi Karter.
Genocid na Jermenima je tako jasan primer masovnog zločina protiv čovečnosti u kome je stradalo najmanje nekoliko stotina hiljada ljudi, a možda i 1,5 miliona, koji su ubijeni ili prisiljeni da prime islamsku veru 1915-16. godine.
To je dramatičan slučaj da se spoljna politika umesto isključivo strateških interesa više usredsredi zaštiti ljudskih prava.
RSE: Međutim, čak i Barak Obama, mada je održao čuveni govor u Kairu 2009. godine, zatim Bil Klinton, i ostali američki predsednici su se uzdržavali da priznaju stradanja Jermena kao genocid fokusirajući se više na geostrateške razloge, a ne vrednosti.
Suni: Tačno, Bajden je zauzeo radikalniju poziciju prema ostatku sveta i otišao korak dalje od Obame. Barak Obama je upotrebio reč "velika tragedija" (Meds Yeghern) za stradanja Jermena. Bajden se jasno odredio prema ovom slučaju.
Međutim, sada se postavlja pitanje konsekvenci, jer je genocid definisan međunarodnim konvencijama. Da li će Jermeni sada moći da traže odštetu od turske vlade? Da li će biti ustanovljena neka vrsta međunarodnog tribunala ili drugo telo koji bi trebalo da donese odluku o ovim pitanjima. Videćemo koliko će Bajden ići daleko u praktičnoj primeni svoje odluke da prizna genocid nad Jermenima.
Simbolički gest sa praktičnim posledicama
RSE: Da li je to samo moralni, simbolički gest ili će imati i praktične konsekvence kao što je obeštećenje potomaka stradalih? Koji bi sud bio nadležan da presuđuje u tim slučajevima – turski, američki ili međunarodni?
Suni: Najpre želim da kažem da simbolički gestovi imaju stvarne posledice. Oni ne ostanu samo u vazduhu. To se vidi i po žestokim reakcijama ne samo turskih političara, već i azerbejdžanskih na Bajdenovu odluku. Videćemo da li će ovo pitanje biti pokrenuto pred međunarodnim sudovima. No, da ponovim, simbolički gestovi u spoljnoj politici imaju praktične posledice, naročito kad ih učine SAD kao najmoćnija zemlja na svetu.
RSE: Jermeni se nadaju da će američko priznanje zločina nad njima kao genocid otvoriti put drugim država da slede taj primer.
Do sada je oko 30 zemalja to učinilo - među njima Francuska, Rusija, Kanada i Liban. Da li će se i druge države tome pridružiti ili će ostati uzdržane?
Suni: Neke zemlje će to učiniti. Pre neki dan sam razgovarao sa članovima Spoljnopolitičkog komiteta Parlamanta u Latviji, koja razmatra usvajanje pomenute rezolucije o priznanju genocida.
Međutim, sramno je da Izrael, koji je nastao na pepelu holokausta, zvanično ne priznaje genocid nad Jermenima. Izrael očito ima sopstvene probleme zbog okupacije palestinskih teritorija. Ali, mnogi smatraju da bi trebalo da to učini u nekom trenutku kao gest dobre volje.
Inače, termin genocid je skovao poljski Jevrejin Rafael (Raphael) Lemkin (1944. godine). On je bio pravnik i poredio je genocid nad Jermenima sa holokaustom koji je još trajao, i smislio je novi termin da bi opisao drastične zločine protiv čovečnosti. Radi se o sračunatoj državnoj politici da uništi i eliminiše kulturnu, versku ili etničku grupu.
Bajden neće moći da toleriše zločine nad Kurdima u Siriji
RSE: Jermeni su zatražili od Bajdena da "simboliku" subotnje izjave pretoči u opipljivu politiku, uključujući podršku bezbednosti Jermenije, obustavljanje pomoći Azerbejdžanu i sporazuma sa Turskom o naoružanju. Hoće li se to dogoditi?
Suni: Ne očekujem. Učinjen je gest, biće nekih posledica. Međutim, svaka zemlja mora gotovo svakodnevno da balansira između poštovanja ljudskih prava i realpolitičkih interesa, pa i Bajden. U ovom trenutku se pomerio malo u levo i stavio naglasak na ljudska prava.
Međutim, Turska je važan saveznik sa kojima SAD moraju sarađivati na ovaj ili onaj način. Možda će Vašington sada to činiti obazrivije. Naime, bivši predsednik Tramp je ostavio na cedilu kurdske saveznike u Siriji, dozvoljavajući turskim trupama da pređu granicu na severu, koje su pri tom činile zločine u kurdskoj enklavi. Dakle, možda će Bajden preispitati neke od dosadašnjih politika. Biće teško pomiriti odluku da se stradanje Jermena označi kao genocid i istovremeno toleriše nemilosrdna politika Ankare prema Kurdima u Siriji i Turskoj.
Erdoanova pozicija slaba
RSE: Sa kakvim adutima raspolaže turski predsednik Redžep Tajip Erdoan. Možda da pokuša da ometa ili oteža sprovođenje politike Bajdenove administracije, posebno u Siriji, poput preduzimanja vojne akcije protiv kurdskih boraca udruženih sa američkim snagama protiv takozvane Islamske države. Takođe, u Crnom moru u koje američki ratni brodovi moraju da uđu preko Bosfora i Dardanela u misiji podrške Ukrajini? Ili da komplikuje korišćenje vazduhoplovne baze Indžirlik za potrebe američke vojske?
Suni: Pomenuli ste sve mere kojima bi Turska mogla da nanese štetu SAD-u. Međutim, to bi bilo nepromišljeno. Erdoanova pozicija je sada veoma slaba, jer je turska ekonomija u kolapsu, pada njegova popularnost. Zbog toga koristi jermensko pitanje, kao i prethodno kurdsko, da bi osnažio podršku najreakcioanrijeg dela birača koji su antievropski orijentisani.
Zanimljivo je da je Erdoan nekada bio protiv nacionalizma Kemala Ataturka a sada se okreće nacionalistima. Međutim, njegova pozicija je slaba i ne bi bilo dobro da provocira SAD, jer su mu one mnogo potrebnije nego što je on nephodan njima.
Erdoan mora pažljivo da balansira između Rusije i SAD
RSE: Odnosi Turske sa SAD-om su zahladneli nakon njene nabavke ruskog sistema S-400. Osim geostrateški razloga, do izvesnog približavanja Putina i Erdoana je došlo i po ideološkoj liniji, zbog obostrane sklonosti autoritarizmu. Ipak, i u odnosima između Moskve i Ankare ima nesuglasica, pre svega u Siriji, Libiji i Ukrajini. Kako će Erdoan balansirati između Rusije i SAD?
Suni: Kada je Bajden nedavno nazvao Putina ubicom, Erdoan ga je zbog toga kritikovao. Dakle, on pokušava da manevriše između Rusije, sa kojom ima određene zajedničke interese, i SAD-om sa kojima je u članstvu NATO saveza.
U nedavnom ratu oko Nagorno Karabaha, Erdoan je podržao Azerbejdžan sa dronovima i drugim modernim naoružanjem što mu je pomoglo da veoma brzo naneo težak poraz jermenskoj vojsci. U ovom sukobu su se sučelili i različiti interesi Rusije i Turske. Jermenija, Gruzija i Azerbejdžan su nekada bili delovi Sovjetskog Saveza i na tom području tradicionalno dominira Rusija. Sada je Turska stekla uporište preko svoje saveznice Azerbejdžana što će svakako produbiti sukob njenih i ruskih interesa u tom području.
U svakom slučaju, Erdoan će morati da pažljivo balansira između Rusije i SAD, ali mu je prostor za to suženiji nego što misli.
Erdoanov zaokret od umerenog ka autoritarnom političaru
RSE: Erdoanova partija, koja je na vlasti od 2002. godine otišla je dalje od bilo koje prethodne u suočavanju sa zločinima nad Jermenima.
Erdoan je 2014. godine kao premijer izrazio saučešće unucima onih Jermena "koji su izgubili živote u zbivanjima na početku 20. veka". Priznao je da su Jermeni u otomanskom carstvu pretrpeli "nehumane posledice" tokom Prvog svetskog rata, ali ipak i dalje umanjuje razmere i karakter zločina.
Zašto se ne samo politički elita, već i mnogi intelektualci i obični građani u Turskoj već decenijama odlučno protive priznavanju zločina nad Jermenima kao genocida, ali prihvataju da se desio masakr. Zašto im je bitna ta distinkcija?
Suni: Teško je pronaći konzistentnost u Erdoanovim izjavama o Jermenima i genocidu svih ovih godina. Generalno se može reći da u prvoj fazi njegove vladavine od 2002. do 2011. godine bio na nekom demokratskom kursu – bio je otvoreniji prema Zapadu, zainteresovan za članstvo u EU, podstakao je uključivanje Kurda u politički život i nastojao da rešava pitanje njihovog položaja i omogućio je pokretanje debate o genocidu nad Jermenima. U Istanbulu je 2015., na stotu godišnjicu tih događaja, bila organizovana velika konferencija na kojoj se otvoreno o njima razgovaralo.
Međutim, otprilike 2011. Erdoan je počeo da menja politički kurs i u narednih nekoliko godina se okrenuo protiv Kurda, postao sve autoritarniji, ojačao predsedničku poziciju na koju je u međuvremenu izabran, da bi nakon neuspelog puča u julu 2016., počeo da hapsi ne samo novinare, kritičare vlasti, lidera Kurdske demokratske partije, već se udružio i sa najreakcionarnijim političkim akterima u društvu.
Ja često postavljam pitanje zašto Turska ne želi da prizna da je pre 100 godina njena preteča Otomanska imperija deportovala, nasilno asimilovala, prevodila u islam i masovno ubijala Jermene.
Mislim da je građanima, a naročito vlastima, teško da priznaju da je njihova kemalistička republika izgrađena na temeljima radikalnog etničkog čišćenja i masovnih ubistava. Jasno je da nije lako suočavanje sa takvim nasleđem prošlosti.
I Amerikanci imaju problem da priznaju da su preoteli zemlju, ovaj kontinent, od domorodačkog stanovništa koje su uglavnom eliminisali. Teško je i Izraelcima da to priznaju, mada to revizionistički istoričari čine, da su proterali 800 hiljada Palestinaca koji žive kao izbeglice i napravili državu i na delovima teritorije na kojima su Palestinci i Arapi bili većina. Ni Japancima nije lako da priznaju zločine koje su počinili tokom Drugog svetskog rata, kao ni Rusima da se suoče sa strahotama u vreme staljinističkog režima.
Dakle, gotovo je nemoguće da današnji Turci i njihova vlada priznaju zločine koji su počinjeni prilikom stvaranja njihove države.
Iskrivljeno izučavanje istorije u turskim školama
RSE: Međutim, nije u pitanju samo politička elita, već i znatan deo intelektualne i ogromna većina građana koja smatra da nije reč o genocidu. Taj termin prihvataju tek usamljeni liberalni glasovi u Turskoj. Zašto je to tako?
Suni: Prema mom iskustvu na osnovu nekoliko poseta Turskoj, istraživanja i predavanja koja sam držao, mislim da je problem u obrazovnom sistemu. Od osnovne škole do univerziteta istorija se izučava na iskrivljeni način. Uopšte se ne pominje genocid, a đaci se uče da su jermenske grupacije upale u Tursku zajedno sa grčkom armijom kako bi svrgle njenu vlast u Anatoliji (deo Turske). Takva iskrivljena istorija se predaje od prvog dana đacima, čak i Jermenima u Turskoj kojih ima 50-60 hiljada. Dakle, reč je o pokušaju države da izbriše činjenice i stvori mitološku predstavu o tim događajima u Prvom svetskom ratu.
To znači da bi ste saznali šta se stvarno desilo morate da samostalno istražujete, što mnogi turski i kurdski istoričari i čine. Moguće je naći dobre i objektivne knjige o stradanju Jermena. Međutim, u poslednjih 5-6 godina sve je teže realizovati takva istraživanja i javno govoriti o ovim događajima.
Tvrdnja da su Jermeni krivi za svoja stradanja
RSE: Vi ste poznati istoričar i napisali ste više knjiga o stradanjima Jermena. Šta se zaista desilo 1915. godine? Naime, u Turskoj priznaju da je bilo zločina nad Jermenima te da ih je poginulo nekoliko stotina hiljada, a ne 1,5 miliona, kako se tvrdi. Takođe, da se to desilo u kontekstu rata, odnosno ofanzive ruske armije koja je ohrabrivala Jermene na terorističke i druge akcije.
Suni: Turska strana negira da je izvršen genocid te da su Jermeni odgovorni za sopstvena stradanja. Drugim rečima, u Turskoj ističu da je bilo masakara, masovnih deportacija, ali se to desilo jer su Jermeni bili izdajnici, pobunjenici i ruski saveznici.
Čitava priča je komplikovana, ali ću pokušati da je pojednostavim. U ratu koji je izbio između ruske i otomanske carevine, Jermeni su se našli na obe strane. Dakle, Jermeni koji su bili podanici ruskog cara borili su se u njegovoj armiji.
Međutim, često se prenebregava činjenica da je nekoliko desetina hiljada jermenskih mladića bilo mobilisano u otomanskoj vojsci boreći se protiv ruske. Mnogi su poginuli na raznim poprištima, kao što je bitka kod Sarikamiša na Kavkazu u zimu 1914-5. Otomanska armija je poražena a ministar vojske Enver paša je za to optužio Jermene jer se 4-5 hiljada njihovih dobrovoljaca borilo na ruskoj strani. Optužio ih je da su teroristi te da će se pobuniti protiv otomanske uprave.
Prvi korak ka genocidu bila je demobilizacija i razoružanje Jermena koji su poslati u radne bataljone i na kraju ubijeni. Time su uklonjeni mišići jermenske zajednice. Potom je po nalogu mladoturaka na čelu sa Kemal pašom (Ataturk) 24. aprila 1915. uhapšeno više od 200 jermenskih intelektualaca i političkih prvaka koji su ubrzo ubijeni. Na taj način je uništen mozak jermenske populacije.
Naravno, nakon tih vesti u pojedinim delovima Otomanske imperije došlo je do pobune Jermena u nastojanju da se odbrane, kao na primer u gradu Van. Međutim, to su bili izolovani događaji. U većini slučajeva genocida, jermenske žene, deca, stariji – bili su opkoljeni i proterani preko planina i dolina Istočne Anatolije u pustinje u Siriji gde su umirali od gladi.
Dakle, reč je o genocidu kada vlada neke zemlje preduzme sistematsko uništavanje kulturne, etničke ili verske grupe tako da nikada više ne može da se obnovi kulturno ili politički, kao što se to desilo u Holokaustu, u Ruandi i tako dalje. Oko 90 odsto Jermena u Otomanskoj imperiji je eliminisano do 1920. godine, kao što je uništena i jidiška civilizacija Jevreja u Centralnoj i Istočnoj Evropi tokom Holokausta.
Naravno, nisu svi Jermeni stradali, stvorili su majušnu Republiku Jermeniju 1918. godine na delu teritorije koja je bila nekada pod ruskom vlašću i borili se protiv kemalista za opstanak. Ni Jermeni ne bi trebalo da negiraju etničko čišćenje, doduše mnogo manjh razmera, koje su počinili da bi formirali sopstvenu državu i pokušaja da je prošire i na delove pod otomanskom upravom.
Bilo je tu svakako i elemenata osvete nekoliko godina posle genocida nad njima. Inače, Turska potencira upravo na tim događajima iz 1918-19. godine, ne pominjući šta im je prethodilo.
Stradalo između 800 hiljada i 1,5 miliona Jermena
RSE: Koliko je Jermena sveukupno stradalo u Otomanskoj imperiji?
Suni: Najmanji mogući broj je 650 hiljada, mada je preciznija cifra oko 800 hiljada. Međutim, postavlja se pitanje da li govorimo samo o onima koji su direktno fizički likvidirani –upucani, raskomadani, gurnuti preko litice u Eufrat – ili i kasnije umrli od gladi, ili i o nekoliko stotina hiljada žena i dece siročadi koji su nasilno prevedeni u islam.
Dakle, nije jednostavno odlučiti koji broj ćete da koristite. U svakom slučaju, između 800 hiljada i 1,5 miliona Jermena je ubijeno ili im je život ruiniran u ovim događajima.
Kultura nekažnjivosti i kasniji zločini
RSE: Taj zločin je prošao nekažnjeno. Usledili su novi, doduše u manjim razmerama: hiljade Kurda masakrirano je u provinciji Dersim 1938. godine, potom pogrom nad Grcima 1950-ih, a turska vojska je pokrenula kampanju spaljene zemlje protiv kurdskih pobunjenika 1990-ih, tokom koje su na hiljade njih mučeni i ubijeni. I ta dela nisu sankcionisana tako da u Turskoj postoji snažna kultura nekažnjivosti.
Suni: Apsolutno ste u pravu. Moja kolegenica Fartma Muge Goček (Müge Göçek – profesorka Univerziteta u Mičigenu), sa kojom sam zajedno organizovao radionice sa jermenskim i turskim istraživačima, napisala je knjigu „Vek nasilja“ (The Century of violence). Ona je pokazala da se u Otomanskoj imperiji i kasnije desio genocid i serija masakara jer su prošli nekažnjeno, postali su model prihvatljivog ponašanja, jedan od načina vladanja koje počiva na nasilju i represiji – i to traje do današnjih dana.
U Otomanskoj imperiji i kasnije desio se genocid i serija masakara jer su prošli nekažnjeno, postali su model prihvatljivog ponašanja, jedan od načina vladanja koje počiva na nasilju i represiji – i to traje do današnjih dana. Jermenska zajednica je uglavnom nestala, ali Kurda ima nekoliko miliona, možda 20, u istočnom delu Turske. Vlasti na čelu sa Erdoanom misle da mogu da kontrolišu, koloniziraju, vrše represiju i spreče milione Kurda da uče svoj jezik.
Genocid, ’zločin nad zločinima’
RSE: Kada se govori o terminu genocid, koji je postao deo međunarodnih konvencija nakon Drugog svetskog rata zbog holokausta, zašto je važna ta distinkcija između njega i drugih pojmova, kao što su masakr, masovna ubistva i slično? Pre svega kada je reč o stradanju Jermena, ali i drugim slučajevima u svetu.
Suni: Ima čak i naučnika koji kažu "znamo da je to bio genocid, ali ne treba to javno govoriti," jer taj termin ima međunarodne pravne posledice. Ako država počini genocid onda to iziskuje odgovor drugih država, bilo da traže kompenzaciju ili kažnjavanje. Dakle, to je moćan pravni termin, jer se radi o zločinu nad zločinima.
Postoje i drugi primeri masovnog ubijanja koji se nazivaju zločin protiv čovečnosti, kao što je bombardovanje Hirošime, za kojim neke države posežu, ali nije reč o nastojanju da se uništi čitav jedan narod. Genocid je prosebna vrsta zločina protiv čovečnosti.
Nije reč samo o ubijanju ljudi, već nastojanju da se eliminiše čitava etnička grupacija, i to se ponavljalo nekoliko puta tokom 20. veka. Zato je važno da se prizna, ne samo iz moralnih razloga, već i javne bezbednosti, jer je važno sprečiti ove zločine, a to je moguće ako shvatimo zašto se dešavaju.
Pogledajte izvanredni film 'Quo Vadis, Aida'
RSE: Znamo i iz primera na Balkanu da se genocid osporava. Pre svega u Srebrenici, a kada je reč o Jasenovcu žestoke su razmirice o broju stradalih. Čak ima negatora i holokausta, uključujući i pojedine zapadne istoričare. Zašto se ovaj zločin nad zločinima, kako ste ga nazvali, tako uporno osporava?
Suni: Jevrejske zajednice koje su maltene želele da zaborave na holokaust neposredno nakon što se desio, kasnije su se posvetile ozbiljnim istraživanjima po arhivama, beležeći svedočenja preživelih i tako prikupili značajnu literaturu. Stoga je sada nemoguće negiranje holokaust.
Srpski naučnici bi trebalo da istraže šta se desilo u Srebrenici. Pozivam sve na Balkanu da pogledaju izvanredni film "Quo Vadis, Aida". Ja sam to učinio. U svetu ima mnogo strahota, ali ako želite da živite u kakvom takvom spokoju i sigurnosti, svako se mora ozbiljno preispitati šta je njegova nacija učinila.
Tek nakon toga možemo delovati kao principijelni, patriotski orijentisani građani i kazati: "Braniću svoju zemlju ako je u pravu, ali ću je kritikovati kada pravi greške". To je mnogim ljudima teško da učine, mnogo je lakše osporavati.
Zato dobri i pametni ljudi treba da istražuju stradanja Jermena, šta se dogodilo u Srebrenici, šta su uradile ustaše u Hrvatskoj, japanske zločine, ali je nužno da i Amerikanci preispitaju svoje postupke u Vijetnamu, Iraku.
Dakle, to je mnogim ljudima teško da učine, ali kako ćemo se osloboditi prošlosti ako je ne priznamo. Ukoliko to ne uradimo, onda se prošlost sveti. To ima patološke posledice po nas, postajemo zli u svojoj duši i politici.
Veliko ohrabrenje Jermenima
RSE: Kako će se Bajdenov potez odraziti na odnose Turske i Jermenije koji su decenijama napeti, mada poslednjih godina ima nekih poboljšanja ili barem pokušaja odmrzavanja odnosa na zvanično nivou, poput poznate "fudbalske diplomatije" pre više od deset godina, zatim na poziciju jermenske zajednice u Turskoj, kao i saradnju aktivista i intelektualaca iz ova dva naroda?
Suni: Prošle jeseni je mala država Jermenija pretrpela težak poraz od Azerbejdžana uz pomoć Turske. Stoga je Bajdenovo priznanje genocida prvi znak podrške i prijateljskog gesta prema Jermenima i to od veoma moćne države kao što su SAD.
Jermeni još uvek žive u nekoj vrsti očajanja, depresije, konfuzije i podela. Zato sada slave nakon Bajdenove odluke od predgrađa Los Anđelesa, drugih krajeva sveta do same Jermenije.
Kao istoričar koji analizira prošlost mogu da kažem da činjenica da je velika država priznala genocid nad Jermenima nakon 106 godina budi optimizam koji može voditi pozitivnoj budućnosti, dok pesimizam podstiče zatvaranje u sebe, izolacionizam i najgore varijante nacionalizma, a to mora da se spreči jer takva razmišljanja lako dovedu do etničkog čišćenja i genocida.
Istina je revolucionarna i subverzivna
RSE: Na osnovu vašeg iskustva boravka u Turskoj i mnoštvo susreta, uključujući i sa liberalima koji smatraju da ona mora da se suoči sa prošlošću, da li će tu činjenicu da je počinjen genocid deo javnosti vremenom početi da prihvata, ili će duboko ukorenjena kulutra nekažnjivosti i dalje biti dominantna?
Suni: Optimista sam jer je, kao što sam rekao, Erdoan u opasnosti i zato pokušava da osnaži svoju poziciju podrškom Azerbejdžanu u ratu protiv Jermenije ili kritikujući pomenutu Bajdenovu odluku, podstičući tako nacionalistička osećanja kako bi ostao na vlasti.
Dodao bi da u Turskoj postoji mala jermenska zajednica – oko 50-60 hiljada uglavnom u Istanbulu – sa snažnim osećajem svog nacionalnog identiteta. To je veoma koherentna i aktivna grupa. Imam pre svega u vidu ljude okupljene oko Fondacije Hranta Dinka, osnivača lista Agos, koga je 2007. ubio turski nacionalista. Ja inače pišem za taj list jednom mesečno.
Ovu fondaciju su pokrenuli Dinkova supruga i deca. Ona nastoji da širi alternavni pogled koji unosi makar malo svetlosti u mračnu iskrivljenu istoriju genocida. To budi nadu. Ja sam sa grupom istoričara organizovao 11 radionica širom sveta, poslednja je održana u Istanbulu 2015. godine, i to je doprinelo promeni stava ljudi, pokrenuli smo dijalog koji se ne može tek tako ugušiti.
Doduše, vlast pokušava da ga onemogući, ali istina se pomalja. Ona je revolucionarna i subverzivna. Nadam se da će biti sve više ljudi kako u Turskoj tako i širom sveta koje će inspirisati Bajdenova odluka da se bore za istinu o tome šta se desilo pre 106 godina.
Močvara nacionalizma
RSE: Međutim, osim Erdoana problem je što je i sekularna opozicija prilično nacionalistički orijentisana i negira genocid. Takođe, i intelektualna elita koja je često idejni tvorac nacionalističkog programa koji političari potom preduzimaju, u ovom slučaju u osporavanju kvalifikacije stradanja Jermena kao genocida.
Suni: Kada ne postoji istina i jasna ideološka pozicija koja omogućava demokratizaciju i napredak u društvu, onda se elite okreću močvari nacionalizma.
Nacionalizam nije koherentna ideologija već je skrpljena od pozajmljenih elementata iz različitih sistema i utiče na ljude emotivno a ne intelektualno, zbog čega je veoma moćna. Vlada koristi strah, gnev i nezadovoljstvo kako bi postala popularna. To je danas vidljivo širom sveta – od Balkana, Mađarske, Poljske do Turske.
Međutim, kritička inteligencija, čak i kada je slaba i na udaru, mora da se bori protiv takvog nacionalizma koji iskrivljuje prošlost i izaziva neprijateljstvo između naroda.
