Prikupljanje kartona i sekundarnih sirovina, umesto učenja slova i rešavanja zadataka. Tako izgleda svakodnevica za nemali broj romske dece u Srbiji. Premda je zabeležen napredak, uključivanje ove manjinske populacije u obrazovni sistem i dalje predstavlja značajan problem. Aktivisti ukazuju na to da ni same institucije ponekad ne pokazuju dovoljno volje i sluha za težak položaj romske dece.
Iako je radni dan i rano popodne, kada većina dece provodi vreme u školi, grupa mališana – stanovnika neformalnog naselja u novobeograskom bloku 45 – rve se na hrpi kartona i sekundarnih sirovina koje su prethodno skupljali diljem grada.
Nedaleko odatle upoznajemo Elmira. Ima 19 godina i u nekim, po njega srećnijim okolnostima, sada bi privodio kraju srednju školu i razmišljao gde će da se zaposli ili koji će fakultet da upiše. Njegove dnevne obaveze su, međutim, drugačije.
„Skupljamo kraton ovde po Novom Beogradu, tu u bloku 70. Ko hoće da radi, može da živi od toga, ko neće – nema. Plaćaju nam pet dinara za kilo kartona“, priča nam Elmir.
Umesto školskih, ovaj momak ima roditeljske zadatke. Naime, Elmir je otac petomesečne devojčice Šprese. U školu, kaže, nikada nije išao.
„Al’ znam da čitam, da pišem, sve... Sam sam naučio preko televizora, gledao i tako... Nisam imao uslova za školu... Roditelji nisu imali para... Malo sam po Karaburmi, malo ovde i tako mi prolazi dan, vreme, godine... Šta ćeš...“
Na sličan način vreme prolazi i Bini, takođe stanovnici ovog karton naselja. Sa mužem i dvoje dece, bez najosnovnijih uslova, živi u malenoj straćari od petnaestak kvadrata.
Unutra jedan stari krevet i pohabani madrac na podu. Na krevetu spava dečačić od pet godina. Njegov stariji brat je osamnaestogodišnjak i nikada nije sedeo u školskoj klupi. Bina nam objašnjava zbog čega.
„Nema papire, nema ništa... Nemam ni ja... Nemam pare, treba da se plati, a mi nemamo odakle“, kaže.
Binu, poput velikog broja žitelja romskih naselja, nadležni nisu adekvatno informisali da nedostatak ličnih dokumenata više nije zakonska prepreka za upis dece u osnovnu školu.
Često se događa da i same škole zloupotrebljavaju neinformisanost roditelja, kaže za RSE Marko Vasiljević, iz Regionalnog centra za manjine.
„Škole neformalno to koriste kao izgovor da ne upišu romsku decu. One to ne bi smele da rade, ali se to često događa. Dakle, kada roditelji zakasne sa upisom dece u prvi razred osnovne škole, škole im onda kažu da decu nije moguće upisati zbog toga što ne poseduju lična dokumenta“, objašnjava Vasiljević.
Prema istraživanju Zavoda za statistiku i UNICEF-a iz 2014, u prvi razred osnovne škole upiše se 69 posto dece romske nacionalnosti.
Romska deca su u značajno manjoj meri uključena u pripremne predškolske programe, koji predstavljaju važnu osnovu za dalju socijalizaciju. Istraživanja pokazuju da samo 65 posto mališana iz romskih naselja pohađa predškolske ustanove.
Čak i kada upišu osnovnu školu, ne znači da će je završiti. Takav je slučaj sa četrnaestogodišnjim R.T. iz novobeogradskog karton naselja.
„Išao sam, ali pre neke dve nedelje sam prestao... Ne idem više... Ne ide mi se“, kaže dok pravi pauzu u igri sa nekolicinom vršnjaka.
„Kako ti se ne ide? Osnovna škola je obavezna“, pitamo, na šta kao iz topa odgovara:
„Obavezna je, ali ne ide mi se. Bilo mi je mnogo teško da učim.“
Pitanje je da li će ovaj dečak biti među onih 64 posto romske dece koja završi osnovnu školu. To su podaci Zavoda za statistiku i UNICEF-a.
Među faktorima koji se smatraju bitnim za nizak procenat romske dece u obrazovnom sistemu su nedostatak sistemske stručno-pedagoške podrške ovoj deci u osnovnim školama, ekstremno siromaštvo u kojem velika većina njih živi i diskriminacija u školama.
Mali Romi i Romkinje sede najčešće u poslednjoj klupi i u maloj meri su uključeni u vannastavne aktivnosti, kažu civilni aktivisti. U pojedinim slučajevima ta diskriminacija ima oblik segregacije.
„Postoji jako veliki broj romske dece – prema nekim podacima čak i do 30 posto – koja se smeštaju u škole za decu sa smetnjama u razvoju. To je jedan od primera sistemske i institucionalne diskriminacije. Ne postoji nikakvo racionalno obrazloženje zbog čega bi postojala takva prezastupljenost u školama za decu sa smetnjama u razvoju“, kaže Marko Vasiljević.
Paradoksalno, dodaje Vasiljević, najveći napredak u u poboljšanju kvaliteta života romske zajednice u Srbiji postignut je na planu obrazovanja. Ipak, on ukazuje na to da su rešenja koja institucije nude ograničenog dometa i nisu sistemska.
„Svi akteri – počevši od nastavnika, učitelja i stručnih saradnika – moraju prepoznati probleme sa kojima romska deca dolaze u školu i u većoj meri prilagoditi aktivnosti, planove i programe ovoj deci.“
U međuvremenu, generacije i generacije mladih Roma žive bez perspektive. Na pitanje kako vidi sebe za pet godina, mladi otac Elmir odgovara:
„Nikako. Nisam postigao ništa... Trebalo bi već da imam neki posao, na primer u gradskoj čistoći. Da imam svoju kuću zbog male, da ima gde da odraste. A ovako, gde će ovde da poraste. U čistoći traže osam razreda škole... To mi je što mi je.“
Za sedam godina Elmirova ćerka Špresa trebalo bi da krene u prvi razred osnovne škole. Ukoliko institucije ne počnu da se sistemski bave problemima romske zajednice, pitanje je hoće li ova devojčica ikada čuti zvuk školskog zvona.
Facebook Forum