U kovitlacu i simbiozi nevidljivih interesa u privatizaciji kompanija u Srbiji, odlazili su milioni i milioni evra, a nestajalo hiljade radnih mesta. Danas je to tužna slika Srbije, koju iz Brisela upozoravaju na ozbiljne sumnje u pogledu privatizacije i prodaje 24 firme i zahtevaju preispitivanje privatizacije.
Miroslav Milićević, potpredsednik Saveta za borbu protiv korupcije, kaže da poziv Evropske komisije i to u jeku izborne kampanje deluje kao dozivanje gluvih:
„Naš stav je bio, i ostaće, da se te privatizacije moraju preispitati neovisno o kome se odnose. Prema tome ovo sada je samo period pre izbora ali Savet insistira i dalje da se sve mora isterati do kraja.”
Pronalaženje eventualnih grešaka, na koje ukazuje Evropska komisija, za Savet za borbu protiv korupcije bila je „čista stvar” u desetak potanko objašnjenih mahinacija i pregršt krivičnih prijava, koje su danas zaključane u nekoj od fijoka pravosuđa.
Poslanik Nikola Novaković gotovo deceniju je kao član Odbora za privatizaciju upozoravao na bezbroj marifetluka u promeni strukture vlasništva.
„Treba prvo napraviti veliku razliku između privatizacija. Tu mora i Evropska komisija da napravi razliku jer jedno je prodaja državne imovine, na način na koji se radi to u celom svetu, po ceni koja može da se postigne ili ne. Pitanje procedure, kako se došlo do te prodaje, je jedno sasvim drugo pitanje, ali to nije privatizacija. Tu je došlo do promene već postojećeg vlasništva. Treba onda pre svega preispitati ponašanje kupaca nakon zaključenja ugovora o prodaji društvenog kapitala. Tu je glavni problem“, kaže Novaković.
Klupko problematičnih privatizacija u Srbiji sadrži gomilu dokumenta pa i krivičnih prijava, koje je godinama pakovao Savet za borbu protiv korupcije. Vlast u Srbiji teško da će rešiti ključne sporne privatizacije jer bi onda morala da pohapsi samu „elitu“ proisteklu iz prethodnih smutnih 20 godina i njihove servise političare i stranke.
„Još uvek niko nije definitivno utvrdio da li jeste ili nije, niti su se nadležni državni organi o tome izjasnili. I to je suština spora. Neki slučajevi traju i više od deset godina, a da država nijednog momenta nije reagovala i nije rekla – da, ovo je sporno ili ne, ovo nije sporno. To je problem”, naglašava Milan Ćulibrk.
Poreklo novca koji je ulazio u privatizaciju, takođe je faktor destrukcije privatizacije jer su političari pod jakom kontrolom sumnjivog kapitala propuštali sve što je punilo šuplji budžet. To se kao danas kao bumerang vraća radnicima ali i državi, koja sve manje knjiži prihode od zarada.
„Indikativno je da Odbor nije uspeo da stupi u kontakt sa Komisijom za sprečavanje pranja novca. U kontrolama je najveći problem. Nadležni mogu obaviti kontrolu na način koji je valjan i onda zaključke koje proslede nestaju u nekim fiokama, a nadležni ne poduzimaju nikakve mere”, naglašava Nikola Novaković iz skupštinskog odbora za privatizaciju.
Komplikovana procedura, zamršeni pravni propisi bili su idealan partner, ali i alibi za razne mešetare, da olako dokopaju kapitala kojem je danas teško ući u trag, kaže ekonomski analitičar Milan Ćulibrk:
„Jedan veliki problem jeste u svakom slučaju što verovatno u nekom od tih primera ima zapravo korišćenja manjkavosti pojedinih zakona. Dakle, tu nije bilo direktnog kršenja zakona, nego su pojedinci koristili loše zakone koje je država donosila.”
Sprega partija, izvršne vlasti, tajkuna i pravosuđa
U periodu od 2000. do 2007. godine završavaju se problematične privatizacije. U tome periodu Luka Beograd, Nacionalna štedionica, Novosti, Veterinarski zavod – Zemun, Zastava elektro, Tehnohemija, Srbolek, Šinvoz, Azotara Pančevo, Sartid, Jugoremedija, Mobtel, C market i još desetaka preduzeća dobilo je nove vlasnike. Neki su i do danas potpuno nevidljivi i nepoznati, upozorava Miroslav Milićević:
„Mi smo upozoravali na mnoge privatizacije. Mi u našim izveštajima ne polazimo od pretpostavki, mi dajemo dokumentirane činjenice. Ono što je upadljivo jeste da niko do sada nije napadao naše izveštaje. Stalno su napadali nas kao ljude. Prema tome to dosta govori o tome. Dali smo i izveštaj o reformi pravosuđa. To su trenutno goruće teme.”
Pljačkaške privatizacije su dovele državu do ruba propasti isključivo da bi se par ljudi u vlasti i oko vlasti enormno obogatili. U trenutku globalne krize, oni su još više oglodali državne resurse.
Mali akcionari i radnici nikada nisu uspeli da preko krivičnih prijava zabeleže bilo kakav pomak i ostajali su kratkih rukava, kaže Nikola Novaković.
„Jugoremedija je jedan od primera kad je država prodala svoj paket akcija na berzi i kupio ju je taj kontraverzni biznismen Stefanović. Kako je došlo do te prodaje, koja je tu postignuta cena, da li je tu bilo nekih mućki? Trgovinski sud u Zrenjaninu je to sudio nekoliko godina i presudio tako što je poništio tu kupoprodaju. Dakle, mi danas imamo firmu koju jednostavno ne možemo da iščupamo iz bede u koju je taj kontraverzni biznismen uvukao", navodi Novaković.
Neraskidiva sprega političkih partija, izvršne vlasti, tajkuna i pravosuđa, očito je glavna je poluga privatizacionih marifetluka kroz koje se provlače sve post-peto-oktobarske Vlade. Malo je teže očekivati da će neko iz aktuelne političke garniture zasukati rukave kako bi polomio lakat sopstvene ruke, veruje Milan Ćulibrk:
„Šta se ispostavilo? Ispostavilo se da je ta kompanija sada u još većim problemima, nego što je bila i ona je na rubu stečaja. To je samo dokaz da nije bitno ko je vlasnik, nego na koji način se upravlja preduzećem. Ovde se vlasništvo vrlo često poistovećuje sa upravljanjem. Vlasnici su jedno a menadžment i uprava su drugo. To je jedan od ključnih problema javnih preduzeća koja uglavnom posluju sa gubicima. Loša uprava, loše upravljanje. Pri tome treba imati u vidu da upravu postavlja vlasnik, odnosno većinski akcionari.”
Najžalija od svega jeste činjenica da cela Srbija zna da od razrešenja spornih privatizacija neće biti ništa. Javnosti će biti pokazan nekakav našminkan izveštaj. Nomenklatura ogrezla u korupciji, protiv koje se navodno bori, teško da će sebe proglasiti za subjekt koji poseduje elemente za krivično gonjenje.
Miroslav Milićević, potpredsednik Saveta za borbu protiv korupcije, kaže da poziv Evropske komisije i to u jeku izborne kampanje deluje kao dozivanje gluvih:
„Naš stav je bio, i ostaće, da se te privatizacije moraju preispitati neovisno o kome se odnose. Prema tome ovo sada je samo period pre izbora ali Savet insistira i dalje da se sve mora isterati do kraja.”
Pronalaženje eventualnih grešaka, na koje ukazuje Evropska komisija, za Savet za borbu protiv korupcije bila je „čista stvar” u desetak potanko objašnjenih mahinacija i pregršt krivičnih prijava, koje su danas zaključane u nekoj od fijoka pravosuđa.
Poslanik Nikola Novaković gotovo deceniju je kao član Odbora za privatizaciju upozoravao na bezbroj marifetluka u promeni strukture vlasništva.
„Treba prvo napraviti veliku razliku između privatizacija. Tu mora i Evropska komisija da napravi razliku jer jedno je prodaja državne imovine, na način na koji se radi to u celom svetu, po ceni koja može da se postigne ili ne. Pitanje procedure, kako se došlo do te prodaje, je jedno sasvim drugo pitanje, ali to nije privatizacija. Tu je došlo do promene već postojećeg vlasništva. Treba onda pre svega preispitati ponašanje kupaca nakon zaključenja ugovora o prodaji društvenog kapitala. Tu je glavni problem“, kaže Novaković.
Klupko problematičnih privatizacija u Srbiji sadrži gomilu dokumenta pa i krivičnih prijava, koje je godinama pakovao Savet za borbu protiv korupcije. Vlast u Srbiji teško da će rešiti ključne sporne privatizacije jer bi onda morala da pohapsi samu „elitu“ proisteklu iz prethodnih smutnih 20 godina i njihove servise političare i stranke.
„Još uvek niko nije definitivno utvrdio da li jeste ili nije, niti su se nadležni državni organi o tome izjasnili. I to je suština spora. Neki slučajevi traju i više od deset godina, a da država nijednog momenta nije reagovala i nije rekla – da, ovo je sporno ili ne, ovo nije sporno. To je problem”, naglašava Milan Ćulibrk.
"Tu nije bilo direktnog kršenja zakona, nego su pojedinci koristili loše zakone koje je država donosila”, navodi Milan Ćulibrk.
„Indikativno je da Odbor nije uspeo da stupi u kontakt sa Komisijom za sprečavanje pranja novca. U kontrolama je najveći problem. Nadležni mogu obaviti kontrolu na način koji je valjan i onda zaključke koje proslede nestaju u nekim fiokama, a nadležni ne poduzimaju nikakve mere”, naglašava Nikola Novaković iz skupštinskog odbora za privatizaciju.
Komplikovana procedura, zamršeni pravni propisi bili su idealan partner, ali i alibi za razne mešetare, da olako dokopaju kapitala kojem je danas teško ući u trag, kaže ekonomski analitičar Milan Ćulibrk:
„Jedan veliki problem jeste u svakom slučaju što verovatno u nekom od tih primera ima zapravo korišćenja manjkavosti pojedinih zakona. Dakle, tu nije bilo direktnog kršenja zakona, nego su pojedinci koristili loše zakone koje je država donosila.”
Sprega partija, izvršne vlasti, tajkuna i pravosuđa
U periodu od 2000. do 2007. godine završavaju se problematične privatizacije. U tome periodu Luka Beograd, Nacionalna štedionica, Novosti, Veterinarski zavod – Zemun, Zastava elektro, Tehnohemija, Srbolek, Šinvoz, Azotara Pančevo, Sartid, Jugoremedija, Mobtel, C market i još desetaka preduzeća dobilo je nove vlasnike. Neki su i do danas potpuno nevidljivi i nepoznati, upozorava Miroslav Milićević:
„Mi smo upozoravali na mnoge privatizacije. Mi u našim izveštajima ne polazimo od pretpostavki, mi dajemo dokumentirane činjenice. Ono što je upadljivo jeste da niko do sada nije napadao naše izveštaje. Stalno su napadali nas kao ljude. Prema tome to dosta govori o tome. Dali smo i izveštaj o reformi pravosuđa. To su trenutno goruće teme.”
Pljačkaške privatizacije su dovele državu do ruba propasti isključivo da bi se par ljudi u vlasti i oko vlasti enormno obogatili. U trenutku globalne krize, oni su još više oglodali državne resurse.
Mali akcionari i radnici nikada nisu uspeli da preko krivičnih prijava zabeleže bilo kakav pomak i ostajali su kratkih rukava, kaže Nikola Novaković.
„Jugoremedija je jedan od primera kad je država prodala svoj paket akcija na berzi i kupio ju je taj kontraverzni biznismen Stefanović. Kako je došlo do te prodaje, koja je tu postignuta cena, da li je tu bilo nekih mućki? Trgovinski sud u Zrenjaninu je to sudio nekoliko godina i presudio tako što je poništio tu kupoprodaju. Dakle, mi danas imamo firmu koju jednostavno ne možemo da iščupamo iz bede u koju je taj kontraverzni biznismen uvukao", navodi Novaković.
Neraskidiva sprega političkih partija, izvršne vlasti, tajkuna i pravosuđa, očito je glavna je poluga privatizacionih marifetluka kroz koje se provlače sve post-peto-oktobarske Vlade. Malo je teže očekivati da će neko iz aktuelne političke garniture zasukati rukave kako bi polomio lakat sopstvene ruke, veruje Milan Ćulibrk:
„Šta se ispostavilo? Ispostavilo se da je ta kompanija sada u još većim problemima, nego što je bila i ona je na rubu stečaja. To je samo dokaz da nije bitno ko je vlasnik, nego na koji način se upravlja preduzećem. Ovde se vlasništvo vrlo često poistovećuje sa upravljanjem. Vlasnici su jedno a menadžment i uprava su drugo. To je jedan od ključnih problema javnih preduzeća koja uglavnom posluju sa gubicima. Loša uprava, loše upravljanje. Pri tome treba imati u vidu da upravu postavlja vlasnik, odnosno većinski akcionari.”
Najžalija od svega jeste činjenica da cela Srbija zna da od razrešenja spornih privatizacija neće biti ništa. Javnosti će biti pokazan nekakav našminkan izveštaj. Nomenklatura ogrezla u korupciji, protiv koje se navodno bori, teško da će sebe proglasiti za subjekt koji poseduje elemente za krivično gonjenje.
