Reportaža iz pribojskog kraja: Tri sata pešačenja do škole i nazad

Ni manje škole ni boljih đaka, ni lošijeg puta, kažu meštani za četvororazrednu školu koju su sagradili pre 50 godina u selu Čelice, udaljenom oko 12 kilometara od Priboja, koja je nekada radila u dve smene.

Svake godine đaka je sve manje, a prema statistici, oko 50 posto njenih učenika je sa fakultetskom diplomom. A selo bez škole je pusto, priča meštanin Aco Pešterac:

"Da je put bolji, mi meštani bi sredili ovu školu. Pomalo se ljudi i vraćaju selu, bilo bi tu i još đaka. Ovako opustelo je. Samo jedan šak drugog razreda i jedan predškolac za koga nije sigurno da će ovde krenuti u prvi razred", kaže ovaj meštanin.

Iz Priboja do Druglića dolazi učiteljica Goca Dujović. Na stanici je čeka Simon Pušica.
Da se škola nebi zatvorila u ovu školu u predškolsko krenula je i Katarina koja se učiteljici i Simonu pridružila na pola puta do škole.

Uz priču obnovi se i gradivo. Bez komjutera, samo tabla, kreda, kasetofon i peć bubnjara. I počinje svakodnevni ritual.

Prvo presvlačenje ako se neko od đaka oznojio, pa mali odmor, može i doručak ponet od kuće, pa učenje ,dok se nastavni program tog dana ne odradi.

"Ništa mi nije teško. Ni rano ustajanje ,ni pešačenje, jer ovaj posao zaista volim", priča učiteljica Goca, koja je nakon godinu dana rada u školi na Banji prihvatila da radi u ovoj seoskoj školi.

"Ljubav prema poslu i deci je učinila da istrajem i da sam već 10 godina ovde..U seoskim školama sve je drugačije. Ja sam im i pedagog i majka i drugarica. Posle dugog pešačenja ako su deca mokra moram da ih presvučem, na velikom odmoru igramo se zajedno, pevamo, šalimo se", kaže učiteljica.
"Teško mi je da pešačim sve uzbrdo i kroz šumu. Ali navikne se", priča desetogodišnji Simon kome nedostaju drugari za fudbal ali kako kaže srećan je jer mu se ove godine pridružila Katarina, predškolac.

Simonovi snovi i nade i nimalo ne razlikuju od gradske dece.

"Najviše volim matematiku i voleo bih da postanem majstor građevinske struke. Da pravim kuće i škole. Kad je veliki odmor, igramo se balona, 'Ne ljuti se čoveče', šutiramo na goliće", kaže Simon.

I tako svaki dan. I po kiši, snegu, suncu sat i po hoda u jednom pravcu preko livada i kroz šumu do kuće prepešači destetogodišnji Simon sa svojom učiteljicom Gocom.

"Posle nastave kući krećemo prečicom. Uz put na dva tri mesta imamo „trupice“ na kojima sedimo i malo se odmaramo. I sve kroz šumu. A kuća nigde na vidiku. Mada meštani kažu da ima i vukova na njih nismo nailazili, ali na čopore pasa lutalica jesmo. Ali sve je prošlo dobro. Uplašim se, ne za sebe nego za moje učenike", priča učiteljica Goca.