Na spisku zahteva za rehabilitaciju pripadnika Ravnogorskog pokreta, na kome je i sam četnički komandant Dragoljub Mihailović našao se i jedan od njegovih najbližih saradnika Nikola Kalabić. Dok Kalabićevi potomci tvrde da na taj način žele da speru ljagu sa njegovog imena, nekadašnji borci antifašističkog rata i pojedini istoričari smatraju da je Kalabić naređivao, a ponekad i sam učestvovao u zločinima tokom Drugog svetskog rata.
U isto vreme vodiće se na zahtev porodica sudski procesi za rehabilitaciju četničkog komandanta Dragoljuba Mihailovića, ali i jednog od njegovih najbližih saradnika Nikole Kalabića, koji je prema zvaničnoj istoriji, bio taj koji je posleratnim vlastima izdao Mihailovića, koji se krio sve do 1946. kada je uhapšen kod Višegrada, a potom osuđen na smrt i streljan. Sam Kalabić je, prema dostupnim izvorima, 1946. godine izgubio život pod okolnostima koje još uvek nisu do kraja razjašnjene.
Zahtev za rehabilitaciju podnela je Kalabićeva unuka Vesna Dragojević koja, kaže, hoće da skine ljagu sa dedinog imena.
„Ja znam da moj deda nije uhvaćen niti je njemu suđeno. Jednostavno hoću da skinem ljagu sa njegovog imena“, kaže ona.
Radovan Pantović, predsednik Saveza antifašista Srbije kaže da bi eventualna rehabilitacija Kalabića bila samo još pokušaj revizije istorije gde se kvislinzi izjednačavaju sa onima koji su vodili borbu protiv okuparota.
„On je jedan od komndanata Draže Mihailovića, koji je direktno učestovao i izdavao naredbe svojim podređenima da primenjuju vrlo žestoke represivne mere ubijanja i tako dalje. U vreme kada se dogodio poznati zločin u Vraniću, neću da kažem da je Nikola Kalabić bio u blizini Vranića ali u Šumadiji je sigurno bio, Kalabić je još nekoliko zločina ili naredio ili direktno učestvovao u organizaciji tih zločina“, tvrdi Pantović.
Pantović kaže da je potpuno druga stvar to kako je Kalabić odlučio da se ponaša nakon oslobođenja zemlje.
„Druga je priča što se on kasnije opredelio da bi mogao da pomogne da se Draža Mihajlović preda novim vlastima posle oslobođenja zemlje“, kaže Pantović.
Međutim, Kalabićevi potomci tvrde da je on poginuo pre nego što je Mihailović uhvaćen. Njegova unuka Vesna Dragojević kaže da on „nije izdao svog komandanta“.
„Mislim da o njemu svi mogu da kažu sve najlepše, te priče raznorazne što su pričali, to nije istina. Deda je poginuo ovde u Gradačkoj klisuri 19. januara 1946. što znači da je to dva meseca pre hvatanja Draže Mihailovića“, verzija je priče Kalabićeve unuke.
Jednostran sudski proces
Bez obzira kako i kada je okončao život ono što će presudno odlučivati o Kalabićevoj rehabilitaciji je njegova odgovornost za masovne zločine koje su četničke vojne formacije počinile tokom Drugog svetkog rata. Istoričarka Branka Prpa koja se bavi tim periodom smatra da je teško naći neki opravdan razlog za Kalabićevu rehabilitaciju.
„On je prošao drugačije od ostalih komandanata četničkog pokreta, ali su uslov za to bila priznanja. Ja ne znam šta je to što njega može da rehabilituje, da li to što je sarađivao sa vlastima posle Drugog svetskog rata i bio ključni svedok ili to što je radio tokom Drugog svetskog rata. Zaista dolazimo u jednu apsurdnu situaciju koja je beketovskog tipa, drama apsurda. Razgovor više ne tu temu na ovakav način obezličava i trivijalizuje kompletnu problematiku Drugog svetskog rata“, kaže Prpa.
Pred Višim sudom u Beogradu u toku je proces rehabilitacije četničkog komandanta Dragoljuba Mihailovića, ali i mnogih drugih ličnosti koje su osuđene kao saradnici okupatora. Ključni problem tog i drugih sprocesa je što o istorijskim činjenicama i događajima koji su bili predmet suđenja Mihailoviću 1946. godine pred sudom uglavnom govore istoričari koji se zalažu za rehabilitaciju četničkog pokreta. Sud je dobio i predlog SUBNOR-a da se kao svedoci pojave i Miodrag Zečević i doktor Branko Latas.
Stoga, Milan Antonijević iz Komiteta pravnika za ljudska prava kaže da u većini dosadašnjih sudskih postupaka za rehabilitaciju postoji samo strana koja zastupa rehabilitaciju a ne i ona koja je protiv ocenjujući da je takav sudski proces prilično jednostran jer ne postoji mogućnost da se čuje i druga strana što sa sobom može da nosi i određene posledice.
„Ono što je ovde sporno to je da je mogućnost da se na jedan objektivan način sagledaju sve strane i da se prilično objektivno donese sud o tome da li pojedince treba rehabilitovati ili ne. Znači, ovde se ne radi o procesima koji nemaju neki dalekosežni značaj već se radi o procesima koji donekle menjaju istoriju i u jednoj osetljivoj situaciji kakva je ova u Srbiji, gde se vidimo mržnja nekako na jedan potpuno drugačiji način ponovo pojavljuje, oni mogu doprineti daljoj polarizaciji i nekim procesima koje ne bismo ponovo želeli da vidimo“, kaže Antonijević.
Tokom svakog sudskog ročišta u procesu rehabilitacije Mihailovića pred zgradom suda se okupljaju pristalice četničkog pokreta, antifašisti, nevladine organizacije poput "Žena u crnom", ali i desničari tako da je policija u više navrata sprečavala njihove sukobe. Sam pokušaj rehabilitacije Mihailovića izazvao je oštre rekacije i u regionu.
U isto vreme vodiće se na zahtev porodica sudski procesi za rehabilitaciju četničkog komandanta Dragoljuba Mihailovića, ali i jednog od njegovih najbližih saradnika Nikole Kalabića, koji je prema zvaničnoj istoriji, bio taj koji je posleratnim vlastima izdao Mihailovića, koji se krio sve do 1946. kada je uhapšen kod Višegrada, a potom osuđen na smrt i streljan. Sam Kalabić je, prema dostupnim izvorima, 1946. godine izgubio život pod okolnostima koje još uvek nisu do kraja razjašnjene.
Zahtev za rehabilitaciju podnela je Kalabićeva unuka Vesna Dragojević koja, kaže, hoće da skine ljagu sa dedinog imena.
„Ja znam da moj deda nije uhvaćen niti je njemu suđeno. Jednostavno hoću da skinem ljagu sa njegovog imena“, kaže ona.
Radovan Pantović, predsednik Saveza antifašista Srbije kaže da bi eventualna rehabilitacija Kalabića bila samo još pokušaj revizije istorije gde se kvislinzi izjednačavaju sa onima koji su vodili borbu protiv okuparota.
„On je jedan od komndanata Draže Mihailovića, koji je direktno učestovao i izdavao naredbe svojim podređenima da primenjuju vrlo žestoke represivne mere ubijanja i tako dalje. U vreme kada se dogodio poznati zločin u Vraniću, neću da kažem da je Nikola Kalabić bio u blizini Vranića ali u Šumadiji je sigurno bio, Kalabić je još nekoliko zločina ili naredio ili direktno učestvovao u organizaciji tih zločina“, tvrdi Pantović.
Pantović kaže da je potpuno druga stvar to kako je Kalabić odlučio da se ponaša nakon oslobođenja zemlje.
„Druga je priča što se on kasnije opredelio da bi mogao da pomogne da se Draža Mihajlović preda novim vlastima posle oslobođenja zemlje“, kaže Pantović.
Međutim, Kalabićevi potomci tvrde da je on poginuo pre nego što je Mihailović uhvaćen. Njegova unuka Vesna Dragojević kaže da on „nije izdao svog komandanta“.
„Mislim da o njemu svi mogu da kažu sve najlepše, te priče raznorazne što su pričali, to nije istina. Deda je poginuo ovde u Gradačkoj klisuri 19. januara 1946. što znači da je to dva meseca pre hvatanja Draže Mihailovića“, verzija je priče Kalabićeve unuke.
Jednostran sudski proces
Bez obzira kako i kada je okončao život ono što će presudno odlučivati o Kalabićevoj rehabilitaciji je njegova odgovornost za masovne zločine koje su četničke vojne formacije počinile tokom Drugog svetkog rata. Istoričarka Branka Prpa koja se bavi tim periodom smatra da je teško naći neki opravdan razlog za Kalabićevu rehabilitaciju.
„On je prošao drugačije od ostalih komandanata četničkog pokreta, ali su uslov za to bila priznanja. Ja ne znam šta je to što njega može da rehabilituje, da li to što je sarađivao sa vlastima posle Drugog svetskog rata i bio ključni svedok ili to što je radio tokom Drugog svetskog rata. Zaista dolazimo u jednu apsurdnu situaciju koja je beketovskog tipa, drama apsurda. Razgovor više ne tu temu na ovakav način obezličava i trivijalizuje kompletnu problematiku Drugog svetskog rata“, kaže Prpa.
Pred Višim sudom u Beogradu u toku je proces rehabilitacije četničkog komandanta Dragoljuba Mihailovića, ali i mnogih drugih ličnosti koje su osuđene kao saradnici okupatora. Ključni problem tog i drugih sprocesa je što o istorijskim činjenicama i događajima koji su bili predmet suđenja Mihailoviću 1946. godine pred sudom uglavnom govore istoričari koji se zalažu za rehabilitaciju četničkog pokreta. Sud je dobio i predlog SUBNOR-a da se kao svedoci pojave i Miodrag Zečević i doktor Branko Latas.
Stoga, Milan Antonijević iz Komiteta pravnika za ljudska prava kaže da u većini dosadašnjih sudskih postupaka za rehabilitaciju postoji samo strana koja zastupa rehabilitaciju a ne i ona koja je protiv ocenjujući da je takav sudski proces prilično jednostran jer ne postoji mogućnost da se čuje i druga strana što sa sobom može da nosi i određene posledice.
„Ono što je ovde sporno to je da je mogućnost da se na jedan objektivan način sagledaju sve strane i da se prilično objektivno donese sud o tome da li pojedince treba rehabilitovati ili ne. Znači, ovde se ne radi o procesima koji nemaju neki dalekosežni značaj već se radi o procesima koji donekle menjaju istoriju i u jednoj osetljivoj situaciji kakva je ova u Srbiji, gde se vidimo mržnja nekako na jedan potpuno drugačiji način ponovo pojavljuje, oni mogu doprineti daljoj polarizaciji i nekim procesima koje ne bismo ponovo želeli da vidimo“, kaže Antonijević.
Tokom svakog sudskog ročišta u procesu rehabilitacije Mihailovića pred zgradom suda se okupljaju pristalice četničkog pokreta, antifašisti, nevladine organizacije poput "Žena u crnom", ali i desničari tako da je policija u više navrata sprečavala njihove sukobe. Sam pokušaj rehabilitacije Mihailovića izazvao je oštre rekacije i u regionu.
