Obama i Sirija: Rat bez želje za pobedom

Iako je odbijao više od dve godine direktni angažman u Siriji, američkom predsedniku Baraku Obami nije preostalo ništa drugo nego deluje u skladu sa “crvenom linijom” koju je povukao prošle godine, kada je, između ostalog, ukazao da je neprihvatljiva upotreba hemijskog oružja, ocenjuju mnogi zapadni analitičari.

Oni, međutim, upozoravaju da to ne menja suštinsku dilemu u politici Vašingtona. Naime, on s dobrim razlogom ne želi da ijedna strana pobedi u ovom ratu. Ako bilo ko pobedi - Asad ili opozicija – to će značiti nastavak masakra i etničkog čišćenja, kao i povećanu pretnju od međunarodnog terorizma.

Tako Vali Nasr, dekan Visoke škole za međunarodne odnose “Paul Nitze” na Univerzitetu “Johns Hopkins”, piše u “Njujork tajmsu” (The New York Times) da Obama mora da deluje brzo i odlučno da bi očuvao američki i svoj kredibilitet.

Uzdržanost Vašingtona neće biti doživljena u svetu kao izraz njegove razboritosti, već nesigurnosti – što će ojačati uverenje da SAD, zbog ekonomskih teškoća i pod teškim bremenom rata u Iraku, nisu više voljne da predvode svet. To će ohrabriti američke neprijatelje i obeshrabriti njihove prijatelje. Nasr upozorava da bi Vašington mogao da se nađe usamljenim u suočavanju sa Iranom ili Severnom Korejom, ili u pritisku na Kinu i Rusiju, koje koriste pravo veta u Savetu bezbednosti da bi blokirale vojnu intervenciju u Siriji.

Amerikanci su opravdano umorni od rata, međutim, izbegavanje da se preuzme globalna odgovornost, samo će produbiti problem tako da će na kraju povećati i troškove američke intervencije.

Imajući u vidu blokadu u UN, kao i da su Francuska i Turska jedini američki saveznici koji su podržali intervenciju, razumljivo je Obamino nastojanje da dobije saglasnost Kongresa. Međutim, čekanje da se kongresmeni vrate sa letnjeg odmora da bi odgovorili na međunarodnu krizu – šalje pogrešnu sliku svetu, ističe Nasr.

Sirija je problem koji ugrožava regionalnu bezbednost i na taj način vitalne američke interese na Bliskom istoku. Rat je izazvao humanitarnu katastrofu koja ugrožava sirijske susede, zatim podstakao sektaške sukobe koji destabilizuju Liban i Irak. Na kraju, omogućava Al Kaidi široki prostor za delovanje – od Sirije do Iraka.

Obamina administracija se nesvesno našla u stupici. Ukoliko izvede ograničenu akciju koja neće ozbiljnije uzdrmati sirijsku armiju, moguća su dva ishoda. Prva varijanta je pad režima Bašara al Asada, što bi značilo da vlast Sirijom, ili njenim delom, preuzmu radikalni islamisti povezani sa Al Kaidom – što bi bio neželjeni rezultat i pretnja globalnoj sigurnosti, pa bi čak iziskivalo proširivanje američke intervencije.

Druga opcija je da američka intervencija promeni odnos snaga na terenu – tako da građanski rat može prilično dugo da potraje, uz dodatna stradanja, uništavanje zemlje i nove izbeglice koje bi potražile utočište u Libanu, Jordanu i Turskoj. Time bi sirijski sukob postao još opasniji. Bez američkih trupa u funkciji odvraćanja, Asadov režim bi se ponovo mogao odvažiti na upotrebu hemijskog oružja, a ekstremisti bi pronašli sigurno utočište, kao što je sovjetska intervencija u Avganistanu kasnije, tokom 1990-ih, omogućila prostor za delovanje Al Kaide, zaključuje Nasr.

Napadaj Siriju, razgovaraj sa Iranom

Nužnost hitnog američkog odgovora u Siriji, kako bi se odvratio Asadov režim da dalje koristi hemijsko oružje, ne menja suštinsku dilemu u politici Vašingtona. Naime, on s dobrim razlogom ne želi da ijedna strana pobedi u ovom ratu, ocenjuje Anatol Liven (Lieven), profesor londonskog “King’s College” i analitičar “New America Foundation” u Vašingtonu - u “Internešenel Herald Tribjunu” (The International Herald Tribune). Ako bilo ko pobedi - Asad ili opozicija – to će značiti nastavak masakra i etničkog čišćenja, kao i povećanu pretnju od međunarodnog terorizma.

Sve je ovo veoma dobro poznato kreatorima politike u Vašingtonu, zbog čega Obama pokazuje oprez, što je za pohvalu. Sada bi njegova administracija trebalo da ozbiljno razmisli o realnim konturama mirovnog plana za Siriju, pretvarajući krizu u ovoj zemlji u priliku za preispitivanje sveukupne američke strategije na Bliskom istoku.

Dugoročno gledano, ukoliko se Sirija ne raspadne, neophodan je mirovni plan koji bi garantovao podelu vlasti između različitih etničkih i verskih grupa. Od ključne važnosti bi bilo i učešće Rusije, Irana i Iraka u mirovnom procesu.

Vašington, stoga, treba da razdvoji svoju neposrednu moralnu retoriku opravdavajući predstojeću akciju, od jezika koji koristi u razgovorima o Siriji sa Moskvom, Teheranom i Pekingom. U tom smislu, bilo bi korisno da američki zvaničnici imaju u vidu dve činjenice. Najpre, strah Rusije od pobede sirijskih pobunjenika nije iracionalan, već ga dele i mnogi analitičari u CIA-i, Stejt departmentu i izraelskoj vladi, ističe Liven.

Drugo, kada je Sadam Husein upotrebio hemijsko oružje 1988. godine protiv kurdskih pobunjenika i iranskih trupa, Vašington nije reagovao da ne bi pomogao Teheranu u ratu sa Irakom. Tadašnja ćutnja Vašingtona nije opravdanje da se i sada ne deluje, ali svakako bi trebalo da obeshrabri demonizaciju onih koji se legitimno pribojavaju posledica američke intervencije u Siriji.

Uloga Rusije je veoma važna zbog njenih bliskih veza sa Asadovim režimom i dobrih odnosa sa Iranom. Produbljivanje sirijske krize podrilo bi mogućnost novog dijaloga sa Iranom koja je otvorena pobedom umerenog predsednika Hasana Rohanija na izborima u junu.

Jedan od problema je i što bi intervencija bila skopčana sa rizikom stvaranja antiiranske (i istorijski, antiruske) koalicije sa sunitskim autokratijama u Persijskom zalivu koje podržavaju sirijske pobunjenike. Ovo savezništvo nije u saglasju sa američkim sekularnim i demokratskim vrednostima, podršci Vašingtona iračkoj vladi u kojoj dominiraju šiiti, kao i sa njegovim očekivanjima o napretku islamskog sveta.

Sponzorstvo sunitskog ekstremizma od pojedinih zalivskih država je pretnja američkoj bezbednosti, a njihova patološka mržnja prema šiitima doprinosi produbljivanju pogubnih sektaških podela na Bliskom istoku, konstatuje Liven.

Razumljiv Obamin oprez

Obama je bio često kritikovan, pa i izvrgnut ruglu, zbog oprezne reakcije na arapske revolucije, podseća profesor harvardskog univerziteta Džozef Naj (Joseph Nye) u “Vošington postu” (The Washington Post). Mnogi su tražili od njega odlučniju podršku demokratskim procesima u ovom regionu.

Međutim, Obamin oprez je razumljiv, imajući u vidu istorijsko iskustvo da domete revolucija treba sagledati u mnogo dužem vremenskom periodu – čak od nekoliko decenija. Tako Naj podseća da je malo ko u Parizu mogao predvideti 1789, kada je izbila francuska buržoaska revolucija, da će desetar sa Korzike deceniju kasnije stići sa francuskim trupama do obala Nila. Takođe, intervencija velikih sila u Francusku revoluciju, poput Austrije i Pruske, više je ojačala nego što je oslabila plamen nacionalizma.

I u dvadesetom veku je bilo mnoštvo neočekivanih i neželjenih efekata velikih strategija, uključujući i američkih predsednika. U tom smislu, Naj navodi, pogrešnu strategiju Vudroa Vilsona (Woodrow Wilson) koji je svoju politiku vezao za uspeh Versajskog sporazuma, a koji je na kraju doprineo pogubnom američkom izolacionizmu tokom 1930-ih.

Džon Kenedi (John Kennedy) i Lindon Džonson (Lyndon Johnson) nisu predvideli da američki angažman u Vijetnamu može da potraje predugo – kao neka vrsta domino efekta - dok je njihov prethodnik Dvajt Ajzenhauer (Dwight Eisenhower) – za koga se vezuje domino terminologija u politici – odbio da interveniše u ovoj zemlji.

Ričard Nikson (Richard Nixon), koji je uspešno igrao na kartu otvaranja prema Kini 1971. godine, gotovo istovremeno je povukao pogrešan potez napuštanjem monetarnog sistema iz Bretonvudsa, što je izazvalo inflaciju koja je trajala čitavu deceniju. Nedavno je Džordž Buš mlađi (George W. Bush) napravio stratešku grešku invazijom na Irak, jer se, između ostalog, nadao da će to doprineti demokratizaciji Bliskog istoka.

Zato kada nismo sigurni kako da promenimo svet, opreznost je važna vrlina, a velike vizije u takvim situacijama mogu biti veoma opasne, smatra Naj.

“To ponekad zaboravljaju oni koji žele da Obama odlučnije podrži revolucije na Bliskom istoku.

Jedno je pokušaj da se podstaknu događaje na margini i afirmišu naše vrednosti na duže staze. Drugo je misliti da možemo da oblikujemo revolucije koje ne shvatamo u potpunosti. Postoji razlika između ograničenog kažnjavanja Sirije zbog kršenja međunarodne zabrane o upotrebi hemijskog oružja – i umešanosti u građanski rat.

U spoljnoj politici, kao i u medicini, najpre je važno da se ne nanese šteta. Buš (stariji), kome je nedostajala sposobnost artikulisanja velike vizije ali je bio u stanju da upravlja i izađe na kraj sa krizama – ispostavilo se da je bio bolji lider nego njegov sin – koji je imao snažnu viziju, ali veoma malu kontekstualnu inteligenciju o regionu koji je hteo da promeni”, zaključuje Naj.