Piše: Andy Heil
U prašnjavom dvorištu nekadašnjeg sanatorijuma u Azerbejdžanu, desetine dece školskog uzrasta plesalo je i igralo dok su ih gledale nasmejane majke, tetke i bake.
To je bilo dan pošto su lideri Jermenije i Azerbejdžana – uz odobrenje Rusije – dogovorili sporazum o primirju za okončanje obnovljenog rata oko otcepljenog regiona Nagorno-Karabah, piše redakcija Radija Slobodna Evropa na engleskom jeziku.
Deca su suviše mala tako da bi bila rođena kada su njihove porodice proterane iz stenovitog dela Kavkaza, ali ih je zahvatilo uzbuđenje starijih.
Azerbejdžanska vojska zauzela je veći deo teritorija oko Nagorno-Karabaha koje su okupirane od ranih 90-ih.
Primirje nalaže da teritorija u preostalim okupiranim okruzima oko Nagorno-Karabaha pređe pod kontrolu Bakua, posle borbi koje su ponovo izbile 27. septembra i hiljadama ubijenih s obe strane.
To je dan na koji je 56-godišnja Valida Orucova čekala pola svog života.
Ona i njena šira porodica 1992. su pobegli od nasilja u njenom rodnom mestu Hodžali, manje od 20 kilometara severno od glavnog grada Nagorno-Karabaha, koji je Jermenima poznat kao Stepanakert, a Azerbejdžancima kao Sankandi.
"Čeznem da se vratim", kaže Orucova. "Umorna sam od razmišljanja o tome. Gde prvo da idem? U (Hodžali) u očevu (staru) kuću? Ili da idem u praznu kuću svekrve?"
Orucova priča o pijenju sveže izvorske vode s jedne od dve obližnje česme, jedne s oznakom "Dečaci" i druge s oznakom "Devojčice" kada je tamo podućavala u vrtiću.
"Sanjam da odem tamo i pijem iz tih česmi", kaže ona. "Osećala bih se kao ponovo rođena. Volela bih da pogledam svoje selo s brda."
Otkako je otišla iz Hodžalija, Orucova je veći deo poslednje tri decenije podizala porodicu u manje idiličnom okruženju – poput sanatorijuma Gizilgum u selu blizu Bakua, gde su i njeni unuci plesali tokom proslave.
Sanatorijum je odavno pretvoren u improvizovani smeštaj za desetine porodica koje su raseljene zbog rata posle raspada Sovjetskog Saveza.
Orucova želi ponovo da podučava đake u Hodžaliju. Takođe želi da njeni unuci idu u stari vrtić.
Ali kao i mnogi od stotina hiljada azerbejdžanskih interno raseljenih lica koja su proterana iz Nagorno-Karabaha i okolnih okruga, Orucova se takođe pita da li je prestara da bi izdržala povratak.
"Videćemo", kaže ona.
Nema jednostavnog primirja
Prvobitni sukob, koji je dostigao vrhunac 1992-94. posle raspada Sovjetskog Saveza, primorao je više od milion ljudi s obe strane da napuste svoje domove.
Sukob je zamrznut krhkim prekidom vatre koji nije zadovoljio nijednu stranu, ali je oko osminu teritorije Azerbejdžana stavio pod kontrolu etničkih jermenskih separatista.
U narednim decenijima nekoliko puta je dolazilo do sporadičnog nasilja, dok je krajem septembra ponovo izbio pravi rat.
Primirje uz posredovanje Rusije 9. novembra donelo je olakšanje međunarodnoj zajednici koja je sve više strahovala da bi borbe mogle uvući susedne zemlje Rusiju i Tursku.
Međutim, primirje je izazvalo nemire u Jermeniji, koja je lošije prošla pošto su njene malobrojnije trupe i separatistički saveznici u Nagorno-Karabahu porazile veće i bolje opremljene azerbejdžanske snage.
Mnogi Jermeni takvo rešenje smatraju predajom i nacionalnom tragedijom – a u nekim slučajevima i izdajom – istorijskih razmera.
Etnički jermenski separatisti koji su okupirali sedam azerbejdžanskih okruga oko Nagorno-Karabaha početkom 90-ih, smatrali su tu teritoriju "bezbednosnom zonom" oko svog otcepljenog regiona.
Azerbejdžanske snage su za otprilike šest nedelja nedavnih borbi zauzele veći deo četiri okupirana okruga.
Primirje uz posredovanje Rusije nalaže da se preda ostatak okupiranih teritorije.
Etnički Jermeni takođe bi trebalo da se povuku iz tri preostala okruga: Agdam, Kaštag (kojeg Azerbejdžanci zovu Lačin) i Karvačar koji je na azerbejdžanskom poznat kao Kalbačar.
Baku je 15. novembra saopštio da je odobrio produženje roka za jermensko povlačenje iz planinskog okruga Kalbačar, mada je odbio da promeni iz rokova za predaju Agdama i Lačina.
Većina pretežno etničkog jermenskog civilnog stanovništva u i oko Nagorno-Karabaha, u kojem živi oko 150.000 ljudi, pobeglo je tokom poslednjih borbi.
Prošle nedelje, mnogi koji su ostali u okruzima koji treba da budu predati, bili su zauzeti tovarenjem nameštaja, prozora, toaleta i opreme u kamione ili druga vozila da bi ih odvezli u neizvesnu budućnost.
Mogli su se videti i prizori kako etnički Jermeni pale svoje domove – posebno u Karvačaru/Kalbačaru – pre nego što su krenuli na zapad ka Jermeniji.
"Snovi" o domu
S druge strane, istočno od bojnog polja na teritoriji pod kontrolom Azerbejdžana vlada gotovo neobuzdana radost.
"Veoma smo srećni", kaže Gulzar Gulijeva, koja je poreklom iz dela okruga Lačin koji tek treba da bude predat pod kontrolu Bakua.
Gulijeva i njena porodica žive u preuređenom studentskom domu u Sumgajitu, industrijskom gradu blizu prestonice u kome se nalazi spomenik Golub mira.
"Čekamo na trenutak kada ćemo moći da se vratimo u svoju zemlju i svoj dom", kaže ona. "Možemo čak i da spavamo na zemlji (što se mene tiče)."
Još jedan bivši stanovnik Lačina u Sumkajitu kaže za RSE: "Svakog dana bismo u snovima videli svoj (bivši) grad. Tako smo živeli 27 godina."
U Zabratu, selu blizu Bakua, desetine interno raseljenih porodica poreklom iz okruga Karvačar/Kalbačar žive u delu koje se danas naziva "kalbačarski kraj".
Tamošnja stanovnica Sevinj Mursalova kaže da ni njena porodica ni komšije nisu spavale u noći kada je potpisano primirje.
"Nemoguće je to opisati rečima…", rekla je za RSE. "Nikada u životu nismo bili toliko srećni i verovatno takvu sreću više nikada nećemo doživeti".
Interno raseljeni pedesetdvogodišnji Azerbejdžanac Latif Misalovsa kaže da se nada povratku u Kalbačar putem za koji se seća da je zatvoren 1992. godine.
"Ići ćemo tim putem", kaže on. "Inšalah, vratiću se u svoje selo. Tamo ću živeti – tamo ću proživeti svoje najbolje dane."
Šta će naći povratnici?
Malo interno raseljenih Azerbejdžanaca koji su obećali da će se vratiti imaju ideju čemu će se vratiti.
Mnoge kuće koje su napustili pre nekoliko decenija sada su oronule ruševine.
U nekim slučajevima, te ruševine su upečatljivo vidljive iz kuća koje su podigli ili zauzeli etnički Jermeni koji su se doselili u to područje na podsticaj jermenske vlade kasnih 80-ih i ranih 90-ih.
Ožiljci proterivanja i raseljavanja su duboki.
Rodni gradu Orucove, Hodžali, bio je poprište zloglasnog masakra u kojem su snage etničkih Jermena 1992. godine ubile i do 600 Azerbejdžanaca.
Orucova se seća kako je svojoj deci pričala da se, ako ona umre, jednog dana vrate i pronađu njihovu kuću blizu aerodroma Hodžali, koji je jedini aerodroma u Nagorno-Karabahu.
"Tamo je bilo brdo koje se zove Hacatapa – treća kuća je naša", priseća se kako im je pričala. "Ne znam da li je kuća sada u redu, jer vidimo (na snimcima) da je uništena većina kuća na okupiranoj zemlji".
Amina Husejnova je baka koja živi blizu svog sina i sedmoro njegove dece u kraju Musfigabada, blizu Bakua.
Ona kaže za RSE da cela njena porodica planira da se vrati u svoj predratni dom u gradu koji Azerbejdžanci nazivaju Hodžavend, a Jermeni Martuni.
Dok su neke kuće u susedstvu spaljene tokom rata 90-ih, njen suprug je poverio ključeve doma svom nadređenom, Jermenu po nacionalnosti.
On je to pak poverio poznaniku iz Jerevana, jermenske prestonice.
Husejnova kaže da je čovek iz Jerevana "rekao mom suprugu 'ako se tvoja porodica vrati, vratiću kuću'. Ako ne, on će živeti u toj kući".
Sada, Husejnova kaže da nema pojma da li kuća još postoji i ko živi u njoj.
Pitanja o budućnosti
Čak i Azerbejdžanci koji nisu raseljeni tokom rata priznaju izazove na prevazilaženju podela ukorenjenih u decenijama sukoba.
Neki se pitaju da li teritorija spomenuta u sporazumu o primirju ikada više može biti dom i etničkih Jermena i Azerbejdžanaca.
"Mislim da ne možemo živeti zajedno kao što smo živeli tokom Sovjetskog Saveza", kaže jedan čovek iz Bakua za RSE. "Ali ako predsednik kaže da to treba da uradimo, naravno da to moramo uraditi."
Međunarodna zajednica i grupe za zaštitu ljudskih prava tražili su od predsednika Azerbejdžana Ilhama Alijeva da osigura bezbednost svih koji žive u toj oblasti.
Alijev će, međutim, verovatno podstaći Azerbejdžance da ponovo nasele tu teritoriju dok talas euforije zahvata zemlju bogata naftom s oko 10 miliona stanovnika.
Tokom većeg dela protekle decenije Alijev je prihod od nafte i gasa upumpao u jačanje azerbejdžanske vojske.
Takođe je snažno kritikovao odbijanje Jermenije da promeni svoje stavove, kao i nezainteresovanost međunarodne zajednice za trajno rešenje problema Nagorno-Karabaha.
Sve to vreme, Alijev se takođe tiho dodvoravao NATO članici, Turskoj, i njenom sve više autokratskom predsedniku Redžepu Tajipu Erdoanu.
Turski dronovi, vojna taktika i diplomatska podrška pokazali su se ključnim za dobitke Azerbejdžana u nedavnom ratu.
Činilo se da se Alijevljev gambit isplatio brzim vojnim pobedama na bojnom polju koje su pregovore o novom dogovoru o primirju nagnule na stranu Bakua.
Alijev je tokom azerbejdžanske vojne ofanzive više puta insistirao da mu je krajnji cilj povratak čitave okupirane teritorije, uključujući Nagorno-Karabah.
"Možemo da živimo zajedno s njima, ali samo pod jednim uslovom", kaže drugi stanovnik Bakua upitan o suživotu s etničkim Jermenima. "Treba da nam vrate svu našu zemlju".
Facebook Forum