Prava drama u rubnom delu beogradske opštine Voždovac događa se ovih dana. Reč je o kulminaciji višegodišnjeg spora oko vlasništva nad parcelom, za koju bitku biju različiti vlasnici, od kojih neki tu žive decenijama, dok svoj deo traži i lokalni funkcioner Srpske napredne stranke. U centru drame je ipak porodica Radaković. Branislav Radaković po sudovima skoro pet godina dokazuje vlasništvo nad spornim zemljištem, a stvar je otišla toliko daleko da je njegov sin nedavno sopstvenim telom od seče branio jedno stablo kajsije. I to drvo i cela priča koja sledi primer je onoga što se često naziva “neefikasnost pravosuđa” u Srbiji.
“Vidite, ovaj sa motornom testerom seče bagrem koji je tu bio kao deo ograde. Žicu su naravno sklonili”, priča Miloš Radaković i pokazuje fotografije i snimke od 5. jula, kada je sa kupoprodajnim ugovorom u ruci, te u pratnji više mladića za koje, pak, Radakovići tvrde da su bili privatno obezbeđenje, novi vlasnik pokušao da raskrči plac oko kog se lome koplja.
Milošev otac, Branislav Radaković, pokazuje nam krš koji je ostao posle čupanja žičane ograde, posečenih bagrema i razbacanog granja. Sve to je nekada delilo baštu od ulice, a sada je gomila đubreta. Branislav Radaković opisuje šta se dogodilo tog dana:
“Pošli su do ove velike kajsije koja je stara pedesetak godina i koju je moja majka posadila. Rekao sam im ‘ljudi voće nemojte da mi sečete’. I pošao sam da zaštitim kajsiju. Da je obuhvatim, pa neka me seku. Rekao sam im ‘secite mene zajedno sa kajsijom’. Moj sin je tada iskoristio priliku, zaskočio i obuhvatio kajsiju. Onda su ta tri četiri momka ostavila mene, vukli su sina, u međuvremenu jedan je upalio testeru i sa njom su ga povredili po ruci. Tada je došla policija, koju je pozvala moja žena …”.
Krv je pala, na sreću po mlađeg Radakovića, ne sa pretarano teškim posledicama. Ostao je video snimak koji je Miloš sam načinio, te nam ga pokazao.
Testera je džabe uključivana. Kajsija, kako smo se uverili i dalje rađa, a drvoseča je zaustavljen nedaleko od samog omanjeg azila za pse lutalice koje Radakovići, sebi za ljubav usvajaju, i koji nas takođe u maloj šetnji kroz baštu pozdravljaju.
Oni su još tu i zahvaljujući tome što akcija sa početka jula nije uspela. Svakako, ovo je samo primirje:
“Kada postoji spor između dva lica oko međe, taj spor pred sudom traje po nekoliko godina i ako je rešenje vrlo jednostavno. Naši sudovi to rade po desetak godina”, uverava diplomirani inženjer arhitekture, odličan poznavalac tematike bespravne gradnje i rešavanja imovinskih pitanja u Beogradu i Srbiji uopšte, Dragan Radulović.
“Da vam ne pričam koliko to troškova pravi. Zamislite godine suđenja. Tu se advokati lepo snalaze. Dođu, popiju kaficu, uračunaju svoje troškove. Troškovi za tako jednu banalnu stvar ispadnu po nekoliko desetina, pa nekada i stotina hiljada dinara. Potpuno besmisleno”, zaključuje Radulović.
Kad sud zakomplikuje
No vratimo se slučaju Radaković. U kancelariji opštine Voždovac dočekuje nas član opštinskog Veća i predsednik Mesnog odbora vladajuće Srpske napredne stranke u selu Rakovica Božidar Đorđević. On je kupio parcelu nad kojom Radakovići dokazuju vlasništvo. Posle scena s početka meseca, doneo je odluku:
“Odustajem od radova i čekam sudsko izvršenje. Znači sa sudskim izvršiteljem i obezbeđenjem policije da uđem u posed. Ja se nadam da bi to moglo biti u naredna tri meseca”.
U međuvremenu, kaže, Radakoviće će da goni po dvostrukoj tužbi, jednoj za ometanje poseda, drugoj za nadoknadu štete jer mu je četiri godine onemogućeno da koristi plac, koji je od jednog od Radakovića kupio, što potvrđuje ugovorom potpisanim poslednjeg dana 2010. godine, za skoro 200.000 evra. Da zavrzlama bude veća, zemljište je (što vidimo u samom ugovoru) prodao otac našeg sagovornika Branislava. Reč je o Milivoju Radakoviću koji je prethodno isto zemljište ugovorom poklonio sinu, tojest Branislavu.
Dalje biste se sasvim sigurno izgubili u nagađanju šta je čije, što uostalom ni sudu nije bilo lako, ali je po presudi iz maja 2010. godine stvar samo zakomplikovao. Naime, odlučio je da ne poništi ugovor o poklonu, ali je istovremeno sve zainteresovane (kojih je trenutno pet) učinio suvlasnicima. Đorđević bi okolnosti, kao gradski funkcioner, verovatno mogao najbolje razumeti:
“Možete i tako da kažete da sam ja suvlasnik. Ali, ja sam veći suvlasnik nego on”.
RSE: To nema nikakve veze, da biste vi na tom placu nešto radili moraju svi da se usaglase. Vi i svi ostali.
Đorđević: Pa valjda mogu u svoj posed da uđem ako sam uknjižen. Šta vi na to kažete?
RSE: Pa da nije vaš posed. Vi ste suvlasnik, s obzirom da status poseda pravno nije rešen.
Đorđević: Kao što je i on suvlasnik. Ali on je deset posto, a ja sam malo više od toga. Šta kažete na to?
RSE: Nema manje ili više ravnopravnih. Ili ste suvlasnici ili niste.
Đorđević: Jeste ali, činjenica je da sam ja veći vlasnik od njega.
Na drugoj strani, primeniće sličnu logiku. Branislav Radaković prepričava raspravu koju je sa policajcima vodio u danu poslednjeg incidenta:
“Kažu mi ‘idite na sud’. Ja njima ‘ljudi on seče i ulazi’. Policajci meni kažu ‘on ima vlasnički list’. Ja im kažem ‘i ja imam vlasnički list, ja sam u posedu, ja ovo korisim preko dvadeset i nešto godina’. Oni na to kažu ‘mi se ne mešamo u imovinsko pravne odnose’. Pa rekoh, dobro, ako on ima vlasnički list i tvrdi se da on ima pravo da ulazi, onda i ja imam pravo da ostanem ovde”.
Neuspeh Prvog osnovnog suda u Beogradu (u čijoj nadležnosti je predmet) da precizno reši sporno imovinsko pitanje, za posledicu ima dva procesa koja vode Radakovići, dok Đorđević neumorno najavljuje nove, uključujući i onaj protiv nas u slučaju da (upozorava on) objavimo nešto što je, podvlači, netačno. Jasno je, svako ko uđe u zonu ovih samo naizgled jednostavnih problema, približiće se sudu, koji dalje slučajeve češće multiplikuje, nego što ih rešava, zaključuje Dragan Radulović:
“Stojim iza svake reči koju sam rekao, a bio sam pristojan. Inače bih rekao na način koji zaslužuje naše sudstvo. To je katastrofa”.