Prije nekoliko dana promovisan je dvobroj časopisa "Sarajevske sveske". Radi se o jednom veoma važnom regionalnom kulturnom projektu.Izvršna urednica Vojka Smiljanić-Đikić u intervjuu za RSE kaže da je ovaj broj posvećen mladima.
Smiljanić-Đikić: Iako su mladi apsolutno prisutni u svim brojevima, ovim brojem smo hteli da im damo podršku, da im prepustimo stranice, sada već, uglednog i dobrog časopisa. Mislim da smo napravili veoma dobar izbor i dobar potez. U Sveskama, teoretske uvodne tekstove, su nekada pisali mladi ljudi, sada poznati kritičari, ali i etablirani istoričari književnosti, iz svih krajeva regiona. Tu je i tekst iz Prištine - Nova književnost u novoj državi, o tome šta se dešava na Kosovu. Tako smo dobili veoma zanimljivu antologiju stvaralaštva mladih u ovome delu sveta. Naravno, nisu oni svi podjednako dobri. Neki su apsolutno na početku, neki već imaju knjigu, a neki ne. Oni su pokazali da dolazi nova generacija, zapitana i uznemirena. Ima tu i eho rata i svega.
Smiljanić-Đikić: Celi projekt je počeo pre deset godina. Početna grupa - Visković, Milica Nikolić u Beogradu, ovde Marko i ja, Nikola Kovač, u Zagrebu Visković, Šnajder, Novak, Debeljak u Ljubljani - je prvo počela da se dopisuje. Radilo se o pregovorima. Jednom smo, uz pomoć francuske i švedske ambasade, napravili sastanak u Sarajevu i nazvali ga virtualni bord. Projekt je nastao prvenstveno iz razloga da dokažemo sami sebi da nismo kapitulirali pred najezdom rata, očaja i tog doba, da pokažemo novoj, mladoj generaciji da možemo sarađivati.
To su sada različite države, i donekle različiti jezici. Iz početka je bilo nesigurnosti, a i dosta često smo bili napadani u Sarajevu i Zagrebu, neki su nas ignorisali. Sada je to već nemoguće, sada je to ozbiljna stvar i ozbiljan vodič kroz književnost regiona, veoma značajan za slavističke studije u svetu. Taj nukleus velikog slavističkog studija ovog dela sveta je u krizi i oni sada ne znaju da otvaraju pet-šest katedri, nemaju ni snage, ni novca, zemlje nemaju snage da podrže takve projekte. Svi oni su se odjedanput našli u Sarajevskim sveskama, koje su za njih vodič. Sigurni su da će u Sveskama biti objavljeni, osim ukoliko ne postoji pravi razlog za to. Razlog objavljivanja je da je to značajno, da je to dobra književnost, da je to pravi izbor. Sada imam utisak da je za njih, možda, to i značajnije nego za nas. Vidim to po načinu na koji oni iščekuju Sarajevske sveske, dolaze profesori slavistike u redakciju, traže brojeve da naprave komplete. Oni to sada imaju kao udžbenik, šta se dešavalo u zadnjih 15-20 godina. Imaju žanrove, pojedinačne teme.
Smiljanić-Đikić: Kada pregledam ko je sve u redakciji, nekada imam utisak da smo okupili najbolje ljude iz jezika i književnosti. Tu su: Ljubica Arsić, Basri Capriqi, Mitja Čander, Aleš Debeljak, Ljiljana Dirjan, Daša Drndić, Zdravko Grebo, Zoran Hamović, Miljenko Jergović, Dževad Karahasan, Enver Kazaz, Tvrtko Kulenović, Julijana Matanović, Senadin Musabegović, Andrej Nikolaidis, Boris A. Novak, Sibila Petlevski, Elizabeta Šeleva, Slobodan Šnajder, Radoslav Petković, Dragan Velikić, Marko Vešović, Miško Šuvaković i Tihomir Brajović. To je kao neka vrhunska fudbalska reprezentacija. Atakva reprezentacija ne može da izgubi utakmicu. Krasan tim, koji volim sa velikom nežnošću i divljenjem. Sa takvim ljudima je lako napraviti dobar broj. Možemo da napravimo koliko hoćete brojeva, ali je naš problem finansiranje.
Od prvog dana nas pomaže Fondacija Soroš i zemlje Skandinavije: Norveška, Finska, Švedska i Danska. To su glavni donatori. Onda se vrlo rano uključila Slovenija. U ovom regionu, koji se stalno citira kao negativan, odjedanput imamo takav blistav primer saradnje. Uporno, iz broja u broj, smo dobri, ne popuštamo.
Ako se ostvari ovaj projekt, a verujem da hoće, slovenačka Vlada će otvoriti mali office sa jednim čovekom u Sloveniji, u okviru jedne izdavačke kuće, koji će godinu dana da izučava naše balkansko tržište, evropsko tržište, zainteresovane institucije i slavističke studije u svetu. Krajem ove godine ćemo imati jasnu sliku u kojoj meri i kako će Slovenija dalje da se bavi Sarajevskim sveskama. Oni to uzimaju veoma ozbiljno, kao jedan model saradnje unutar regiona i u Evropi.
Dobili smo jednu jednokratnu donaciju od bosanske, srbijanske i crnogorske Vlade. Sve su to jednokratne donacije. Grad nas zaprepašćujuće ignorira, a zovemo se Sarajevske sveske. Kada smo bili u Briselu, najviše su me novinari pitali o Sarajevu, o blokadi, puno više nego o Sveskama. Gde god da dođemo, Sarajevo je u prvom planu. A Sarajevo - kao da ne postojimo.
Smiljanić-Đikić: Naravno. Sada sam imala u rukama jedan magistarski rad - Bibliografija Sarajevskih sveski, urađen na Sarajevskom i Zagrebačkom univerzitetu. Zvonko Kovač uporno daje sarajevske sveske kao magistarske radove. Zato se sada pojavio fenomen potražnje za prvim brojevima, kojih više nema. Neko u Zagrebu nudi 1.000 kuna onome ko mu nađe jedan broj Sarajevskih sveski. Te anegdote su značajne za taj časopis. Ulazimo pouzdano i sigurno, ali trebalo je za to deset godina borbe.
RSE: Pred nama je novi broj ovog uglednog časopisa. Šta nam donose tek ukoričene Sarajevske sveske?
Smiljanić-Đikić: Iako su mladi apsolutno prisutni u svim brojevima, ovim brojem smo hteli da im damo podršku, da im prepustimo stranice, sada već, uglednog i dobrog časopisa. Mislim da smo napravili veoma dobar izbor i dobar potez. U Sveskama, teoretske uvodne tekstove, su nekada pisali mladi ljudi, sada poznati kritičari, ali i etablirani istoričari književnosti, iz svih krajeva regiona. Tu je i tekst iz Prištine - Nova književnost u novoj državi, o tome šta se dešava na Kosovu. Tako smo dobili veoma zanimljivu antologiju stvaralaštva mladih u ovome delu sveta. Naravno, nisu oni svi podjednako dobri. Neki su apsolutno na početku, neki već imaju knjigu, a neki ne. Oni su pokazali da dolazi nova generacija, zapitana i uznemirena. Ima tu i eho rata i svega.
RSE: U pitanju su autori iz čitavog regiona, što je i osnovna ideja i osnovni koncept čitavog projekta.
Smiljanić-Đikić: Celi projekt je počeo pre deset godina. Početna grupa - Visković, Milica Nikolić u Beogradu, ovde Marko i ja, Nikola Kovač, u Zagrebu Visković, Šnajder, Novak, Debeljak u Ljubljani - je prvo počela da se dopisuje. Radilo se o pregovorima. Jednom smo, uz pomoć francuske i švedske ambasade, napravili sastanak u Sarajevu i nazvali ga virtualni bord. Projekt je nastao prvenstveno iz razloga da dokažemo sami sebi da nismo kapitulirali pred najezdom rata, očaja i tog doba, da pokažemo novoj, mladoj generaciji da možemo sarađivati.
To su sada različite države, i donekle različiti jezici. Iz početka je bilo nesigurnosti, a i dosta često smo bili napadani u Sarajevu i Zagrebu, neki su nas ignorisali. Sada je to već nemoguće, sada je to ozbiljna stvar i ozbiljan vodič kroz književnost regiona, veoma značajan za slavističke studije u svetu. Taj nukleus velikog slavističkog studija ovog dela sveta je u krizi i oni sada ne znaju da otvaraju pet-šest katedri, nemaju ni snage, ni novca, zemlje nemaju snage da podrže takve projekte. Svi oni su se odjedanput našli u Sarajevskim sveskama, koje su za njih vodič. Sigurni su da će u Sveskama biti objavljeni, osim ukoliko ne postoji pravi razlog za to. Razlog objavljivanja je da je to značajno, da je to dobra književnost, da je to pravi izbor. Sada imam utisak da je za njih, možda, to i značajnije nego za nas. Vidim to po načinu na koji oni iščekuju Sarajevske sveske, dolaze profesori slavistike u redakciju, traže brojeve da naprave komplete. Oni to sada imaju kao udžbenik, šta se dešavalo u zadnjih 15-20 godina. Imaju žanrove, pojedinačne teme.
RSE: Poznajem dosta ljudi koji Sarajevske sveske uzimaju kao najvažniji kulturni projekt na prostorima bivše Jugoslavije. Bilo je posljednjih godina nekoliko pokušaja u vezi sa integracijom nekada zajedničkog kulturnog prostora. Uglavnom su bili kratkog daha. Ni ovom pokušaju nisu davane osobite šanse. Kako uspijevate održati ovako visoke standarde, kroz sve ove godine?
Smiljanić-Đikić: Kada pregledam ko je sve u redakciji, nekada imam utisak da smo okupili najbolje ljude iz jezika i književnosti. Tu su: Ljubica Arsić, Basri Capriqi, Mitja Čander, Aleš Debeljak, Ljiljana Dirjan, Daša Drndić, Zdravko Grebo, Zoran Hamović, Miljenko Jergović, Dževad Karahasan, Enver Kazaz, Tvrtko Kulenović, Julijana Matanović, Senadin Musabegović, Andrej Nikolaidis, Boris A. Novak, Sibila Petlevski, Elizabeta Šeleva, Slobodan Šnajder, Radoslav Petković, Dragan Velikić, Marko Vešović, Miško Šuvaković i Tihomir Brajović. To je kao neka vrhunska fudbalska reprezentacija. A
Krajem ove godine ćemo imati jasnu sliku u kojoj meri i kako će Slovenija dalje da se bavi Sarajevskim sveskama. Oni to uzimaju veoma ozbiljno...
Od prvog dana nas pomaže Fondacija Soroš i zemlje Skandinavije: Norveška, Finska, Švedska i Danska. To su glavni donatori. Onda se vrlo rano uključila Slovenija. U ovom regionu, koji se stalno citira kao negativan, odjedanput imamo takav blistav primer saradnje. Uporno, iz broja u broj, smo dobri, ne popuštamo.
Ako se ostvari ovaj projekt, a verujem da hoće, slovenačka Vlada će otvoriti mali office sa jednim čovekom u Sloveniji, u okviru jedne izdavačke kuće, koji će godinu dana da izučava naše balkansko tržište, evropsko tržište, zainteresovane institucije i slavističke studije u svetu. Krajem ove godine ćemo imati jasnu sliku u kojoj meri i kako će Slovenija dalje da se bavi Sarajevskim sveskama. Oni to uzimaju veoma ozbiljno, kao jedan model saradnje unutar regiona i u Evropi.
Dobili smo jednu jednokratnu donaciju od bosanske, srbijanske i crnogorske Vlade. Sve su to jednokratne donacije. Grad nas zaprepašćujuće ignorira, a zovemo se Sarajevske sveske. Kada smo bili u Briselu, najviše su me novinari pitali o Sarajevu, o blokadi, puno više nego o Sveskama. Gde god da dođemo, Sarajevo je u prvom planu. A Sarajevo - kao da ne postojimo.
RSE: Uređivački tim je promovisao Sveske u svim državama regiona. Da li se, i u kojoj mjeri, širi krug poštovalaca ideje o prednostima činjenice da se dobro razumijemo?
Smiljanić-Đikić: Naravno. Sada sam imala u rukama jedan magistarski rad - Bibliografija Sarajevskih sveski, urađen na Sarajevskom i Zagrebačkom univerzitetu. Zvonko Kovač uporno daje sarajevske sveske kao magistarske radove. Zato se sada pojavio fenomen potražnje za prvim brojevima, kojih više nema. Neko u Zagrebu nudi 1.000 kuna onome ko mu nađe jedan broj Sarajevskih sveski. Te anegdote su značajne za taj časopis. Ulazimo pouzdano i sigurno, ali trebalo je za to deset godina borbe.
