U četvrtak se obeležava Međunarodni dan osoba s invaliditetom u cilju promovisanja njihovih prava i dobrobiti koje društvo može imati od integracije ove populacije u sve oblasti političkog, socijalnog, ekonomskog i kulturnog života zajednice.
U Srbiji, prema nezvaničnim procenama, živi oko 800.000 invalida o čijim potrebama i položaju država i društvo još uvek ne vode dovoljno računa.
Produbljivanje ekonomske krize najteže pogađa najugroženije kategodije stanovništva u Srbiji među koje spadaju i osobe sa invaliditetom.
Milan Stošić, predsednik Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom, kaže za Radio Slobodna Evropa da se kriza najdrastičnije reflektuje na ovu ugroženu populaciju i njihove porodice sa veoma ograničenim finansijskim mogućnostima.
“Porodice koje imaju osobu sa invaliditetom su, po nekom ekonomski nepisanom pravilu, siromašnije od drugih tako da je njihov socijalni položaj veoma delikatan. One imaju dodatne troškove za nabavku pomagala i lekova, tako da to njihov položaj čini još težim”, kaže Stošić.
On kaže da glavni problem sa kojim se suočavaju invalidi u Srbiji predstavlja neprimenjivanje već donetih zakona koji treba da obezbede bolji socijalni i društveni položaj te populacije. Drastičan primer takve prakse je Zakon o obaveznom zapošljavanju invalida koji, po njemu, nije ispunio očekivanja.
“Veliki broj preduzeća radije plaća kaznene penale nego što zapošljava osobe sa invaliditetom. Prvi razlog je predrasuda kod poslodavaca koji misle da invalidi ne mogu da rade i sledeći je što njih to uopšte ne interesuje. Skoro da u Srbiji nije zabeležen slučaj da je neki poslodavac zaposlio slepu osobu ili osobu u kolicima. Zapošljavaju se uglavnom gluvoneme osobe i osobe sa malim invaliditetom, a nikako one sa teškim oblicima invaliditeta”, kaže Stošić.
Naš sagovornik ističe da je posebno izražen problem u oblasti inkluzivnog obrazovanja dece sa smetnjama u razvoju, jer iako je država obezbedila zakonske okvire da deca sa invaliditetom mogu da pohađaju redovne škole, nisu stvoreni uslovi zarealizaciju tih zakona.
“Nisu obezbeđena tehnička pomagala za slepu i slabovidu decu, udžbenici na Brajevom pismu i zvučnoj tehnici, škole nemaju dovoljno pedagoških asistenata i adekvatno obučenih defektologa, deca sa invaliditetom nemaju fizičko vaspitanje, tako da se sve to odražava na krajnji rezultat njihovog školovanja, pa se postavlja pitanje da li je inkluzivno obrazovanje prednost u odnosu na institucionalno”, kaže Stošić.