Piše: Dmitrij Volček (Priredila: Anamaria Ramač Furman)
Na društvenim mrežama pojavila se vest da su jednog mladića iz Moskve roditelji izbacili iz kuće zato što je podržao ukrajinsku pilotkinju Nađu Savčenko. Reč je o 18-ogodišnjem Vasililju Nedopekinu, koji je uz to išao na suđenje koje se odvija u Donjecku u Rostovskoj oblasti. Po povratku u Moskvu učestvovao je u akcijama podrške Savčenkovoj, pa i onoj ispred policijskog zdanja na Lubjanki. Pošto je još jednom bio priveden, došao je u sukob s roditeljima. Vasilij kaže:
"Za politiku sam se zainteresovao 2014. godine, kada sam shvatio da ono što govore na televiziji ne odslikava zbivanja u zemlji. Savezni kanali čvrsto zastupaju stavove vlasti. Zna se ko ih hrani, oni na taj način odrađuju novac koji dobijaju. Shvatio sam da je neophodno boriti se za pravdu. Shvatio sam da postoji opozicija i odlučio sam da joj se aktivno pridružim", navodi Nedopekin.
RSE: Da li je to bilo povezano s događajima u Ukrajini?
Nedopekin: I s njima. U leto 2014. oružani sukobi u Ukrajini bili u punom jeku.
RSE: To je prilično neobičan izbor, jer većina Vaših vršnjaka ili uopšte ne razmišlja o politici ili prihvata ono što se kaže na televiziji i mlako podržava ono što se podrzumeva pod geslom "Krim je naš". Zar se ne osećate kao bela vrana?
Nedopekin: Postoji taj osećaj, pogotovo kad moji vršnjaci razgovaraju o novostima. Moji pogledi na svet, na politiku i zbivanja u društvu veoma se razlikuju od stavova većine.
RSE: Jedno su nesporazumi, ali mogu da nastanu i ozbiljnije posledice. Verovatno znate za slučaj Vlada Kolesnikova, kojeg su pretukli u školi, potom i kod kuće, protiv kojeg se okrunuo ceo gradić. Dakako, u Moskvi je lakše naći istomišljenike. Idete li u školu?
Nedopekin: Kad sam pridružio opoziciji, studirao sam na pedagoškom fakultetu. Prekinuo sam studije, sam se spremam za upis na drugi fakultet.
RSE: Kako su se prema Vama odnosile kolege i profesori?
Nedopekin: S profesorima se nije razgovaralo o politici, a što se tiče kolega, odnosi su povremeno bivali napeti. Nastojao sam da se u takvim trenucima uzdržim. Ako neko smatra da je Krim ruski, neka ga, nije moj posao da menjam njegova uverenja.
RSE: Ipak, izlazite na demonstracije, pokušavate da utičete na ljude, i to ne na Vaše poznanike, već na prolaznike.
Nedopekin: Neophodna je i aktivnija faza izražavanja sopstvenog mišljenja, nastojanje da se ono saopšti drugima, što nije nimalo jednostavno. Kada razgovaram s drugarima, prijateljima ili profesorima, pokušavam da ne ističem suviše svoje stavove, jer znam da to može da poremeti prijateljske odnose.
RSE: Odnosi s roditeljima su složeniji?
Nedopekin: Tu ne mogu ništa. Nedavno je moja mati uradila nešto što od nje nisam očekivao: ispričala je komšinici sve o meni, o mom političkom delovanju, o mojim stavovima, o mom odnosu prema rusko-ukrajinskom sukobu, a komšinica spada u ljute ukrajinofobe. Odmah sam ispao "banderovac", rusofob koji je spreman da prvom prilikom pobije svoje rođake. Komšinica može da sve to razglasi po komšiluku pa bi uskoro cela zgrada počela da pokazuje na mene prstom i govori da sam banderovac. Naravno da u takvim okolnostima ne mogu da ostanem kod kuće.
RSE: Da li Vas je komšinica napadala?
Nedopekin: Pretila je, govorila je da bi me ubila kad bi bila u prilici. "Za takve kao ti postoji samo jedan put – u logor!" To nije nimalo prijatno.
RSE: Čitao sam da su Vas ukućani izbacili iz stana. Da li je to istina?
Nedopekin: Isterali su me, ali su me uskoro pustili nazad. Sve se dobro završilo, na sreću.
RSE: To je bilo zbog Vaše podrške Savčenkovoj?
Nedopekin: Najviše zbog toga što sam podržao oficirku ukrajinske vojske koju protivzakonito drže na teritoriji Ruske Federacije.
RSE: Niste je samo podržali. Putovali ste u Donjeck na suđenje.
Nedopekin: Jeste, bio sam svedok kako je preneta njena završna reč. Čuo sam kad je rekla da počinje štrajk glađu, uz odbijanje tečnosti. Teško je preneti kakva osećanja su obuzimala ne samo mene, već sve koji su se nalazili u sudnici. Bio sam zgrožen kad sam video kako je čuvaju. U sud i nazad vode je u koloni u kojoj ima 5-7 automobila. Među njima su i borna kola sa specijalcima naoružanim kalašnjikovima. Takva sila prati bespomoćnu slabašnu ženu s lisicama na rukama. To se dugo pamti.
RSE: A zbog čega ste išli na suđenje?
Nedopekin: Zbog toga što Nadežda Savčenko ima ukrajinski pasoš i niko nema pravo da joj sudi na teritoriji Ruske Federacije.
RSE: Dakle, rešili ste da joj svojim prisustvom date podršku?
Nedopekin: Upravo tako. Pored toga, želeo sam da sopstvenim očima vidim kako ona izgleda, kako se oseća, kako se odnose prema njoj.
RSE: I kakav utisak je ostavila na Vas?
Nedopekin: Neustrašiva, duhovno snažna žena vojničkog držanja.
RSE: A po povratku su Vas roditelji izbacili iz stana.
Nedopekin: Kad sam se vratio u Moskvu, počela je kampanja izražavanja solidarnosti s ukrajinskom oficirkom. Bilo je mitinga, demonstracija, različitih vidova protesta na koje je vlast reagovala veoma brutalno: privodila je ljude bez obzira na godine, hapsili su čak invalide i ljude koji su preživeli nekoliko infarkta. Ja sam u dva dana dvaput privođen zbog učešća u takvim akcijama.
RSE: To su saznali Vaši roditelji?
Nedopekin: Naravno. Ja nikad i ne krijem kuda idem, to se uvek sazna. Oni bi saznali za hapšenje i da nisam rekao, jer se takve vesti šire preko interneta.
RSE: Šta su rekli? Da ne žele da vide u kući sina koji podržava Savčenkovu?
Nedopekin: Nešto tako. Kažu da podržavam ubice, da podržavam banderovce koji ubijaju Ruse.
RSE: Učestvovali ste na različitim opozicionim akcijama. Da li pripadate određenoj političkoj grupaciji ili se načelno borite za ljudske prava?
Nedopekin: Borim se za prava i slobode svakog čoveka. Po političkim stavovima sam nacional-demokrata, što znači da podržavam i umereni nacionalizam i liberalizam: slobodu govora, slobodu misli, slobodu štampe, nezavisne medije.
RSE: Sećate li se prvog izlaska na demonstracije?
Nedopekin: Bilo je to krajem avgusta 2014.
RSE: Koliko puta ste privođeni?
Nedopekin: Dok nisam postao punoletan, do novembra prošle godine, privodili su me tri puta, posle toga još sedam puta.
RSE: Kako dugo zadržavaju privedene?
Nedopekin: Nema pravila. Nekad sat i po, nekad i dan i noć.
RSE: Da li privedene politički ispituju saradnici Centra za borbu protiv ekstremizma?
Nedopekin: Mene nisu ispitivali. Naravno, tokom boravka u policiji bilo je političkih pritisaka. Novembra prošle godine priveden sam tokom protesta podrške vozačima kamiona. Usred noći, u dva ili tri sata, policajci su me probudili i silom su pokušali da mi uzmu otiske prstiju. Bili su prilično surovi, ali nisam popustio.
RSE: Zar se ne plašite kad izađete na ulicu s transparentom i nađete se među agresivnim ljudima?
Nedopekin: Čovek ne sme da se plaši ako društvu saopštava istinu. Jedino je ponekad otužno što se narod ne menja, što je teško dopreti do njega. Ponekad je tužno, ruke malaksaju, ali imam mnogo istomišljenika i oni mi ne dozvoljavaju da zapadnem u depresiju, faktički me spasavaju.
RSE: A kako reaguju prolaznici?
Nedopekin: Na žalost, malo je onih koji ispoljavaju razumevanje. Većina je ravnodušna. Kad pokušavamo da im saopštimo nešto o Savčenkovoj, o Putinu, o ruskoj korumpiranoj eliti, neki pokušavaju da nam nametnu svoje gledište, agresivno reaguju na sadržaj transparenata. Ponekad moramo da se branimo. Bilo je provokacija, galame, tuče, svega.
RSE: Šta je putinizam? Da li je to ideologija?
Putinizam je stanje duha, kad je čovek lišen sopstvenog razuma, lišen sposobnosti da razmišlja i analizira.
Nedopekin: Po mom mišljenju nije ideologija. Putinizam je stanje duha, kad je čovek lišen sopstvenog razuma, lišen sposobnosti da razmišlja i analizira. Putinizam je podržavanja vođizma, spremnost da se za svog vođu ubijaju bratski narodi.
RSE: Dokle će to da traje? I ako jednom dođe kraj, kakav će on biti?
Nedopekin: Putinizam kao pojava će jednom doživeti kraj, kao što se i staljinizam završio posle Staljinove smrti. Većina stanovništva jednom mora da shvati da se pod Putinom krše njihova prava i slobode, da ih lažu. To može da se završi samo na dva načina. Prvo, preko društvenih nemira izazvanih ekonomskom krizom koja se produbljuje, nezaposlenošću, povećanjem cena prehrambenih proizvoda, smanjenjem penzija i plata. To bi bio bolji slučaj.
U gorem slučaju moraćemo da čekamo prilično dugo, dok prirodnom ili neprirodnom smrću ne umre vladar Rusije Vladimir Putin i ne nastupi otopljenje i raskrinkavanje kulta ličnosti kakvo je nastalo 1953. godine posle smrti Staljina.
RSE: Kako vidite svoju budućnost?
Nedopekin: Hteo bih da postanem politolog, zato što me privlači proučavanje političkih procesa i zbivanja zemlji. Želim da upišem politologiju.
RSE: Zar tamo ne predaju putinizam?
Nedopekin: Ne, video sam da ima više fakulteta gde predaju normalni profesori. Razgovarao sam i sa studentima. Kažu da se profesori, manje više, drže neutralno.
RSE: Mnogi Vaši istomišljenici u poslednje vreme biraju drugi put – emigraciju. Jeste li razmišljali i o tome?
Nedopekin: Ima i takvih razmišljanja, ali zasad nemam mogućnosti da se spakujem i odem. Potreban je povod koji će da navede čoveka na odlazak. To može da bude politički pritisak, proganjanje, pokretanje krivičnog postupka, neka bezizlazna situacija.
RSE: Možda može da dođe do zamora, do osećanja da se ionako ništa ne može postići i da je bolje živeti u drugoj državi, gde već postoje prava i slobode za koje se borite?
Nedopekin: Ima nas mnogo, nije vreme za predaju. Ima ljudi koji su solidarni, koji postavljaju pred sebe opšte ciljeve. To je najvažnije. Rano je za predaju, veoma rano.
