Čovek srednjih godina, u plavom džemperu i farmerkama, žuri hodnikom moskovskog okružnog suda u Sankt Peterburgu. Kreće se ka izlazu. Decembar je 2021.

Danas skromni porodični advokat, Aleksej Leonardov je u divljim danima nakon raspada Sovjetskog Saveza bio perspektivni mladi službenik u administraciji gradonačelnika Sankt Peterburga Anatolija Sobčaka. Za razliku od nekih svojih kolega iz tih dana, Leonardov nije postao predsednik ili premijer Rusije, niti je stao na čelo ogromnog državnog naftnog ili gasnog konglomerata.

"Šta nam možete reći o primanju mita u Sobčakovoj administraciji?", glasilo je pitanje novinara Current Timea. "Da li ste radili za Komitet koji je vodio Vladimir Putin?"

Ovo nije bio prvi put da se isti novinar obratio Leonardovu sa sličnim pitanjima. Advokat ga je već blokirao na društvenim mrežama.

Leonardova advokatska karijera počela je ranih 1990-ih u okviru Komiteta za spoljne poslove Sankt Peterburga - onog koji je vodio Putin, kao Sobčakov izbor. U vreme kada je mladi advokat napustio Komitet, bio je upleten u jednu od prvih korupcijskih afera pod Putinovim nadzorom - one u kojoj je Lenoardov optužen da je bio deo mreže koja je nameravala da izvuče dva miliona dolara ilegalnog novca iz Rusije, a preko kompanije koju je osnovao upravo Komitet.

Nazad u sudnici u Sankt Peterburgu, Leonardov brzo prolazi kroz listu pitanja koju mu je predao dopisnik i baca je na klupu.

"Imate pogrešnog tipa", kaže. Okreće se i izlazi iz zgrade.

Ovaj izveštaj je drugi deo istraživačkog projekta Current Timea i Ruskog servisa Radija Slobodna Evropa (RSE). Projekat ispituje skandale i prevare oko Vladimira Putina i njegovih saradnika dok je bio gradski službenik u Sankt Peterburgu 1990-ih.

Putin, koji se od 1999. nalazi na mestu predsednika ili premijera Rusije, često u javnim nastupima nema milosti za korumpirane službenike. Na sastanku sa zakonodavcima 2008, ruski predsednik rekao je da bi trebalo da im se "odseku šape". On je 2012. rekao da bi korumpirani zvaničnici "trebalo da budu obešeni". A onda je dodao - "ali to nije naš način".

Ipak, optužbe za korupciju prisutne su tokom Putinovih decenija na vlasti. Neke od najranijih afera potiču iz Putinovog mandata (1991-1996) na mestu predsednika Komiteta za spoljne poslove u Sankt Peterburgu. U tom periodu on je imao moć da pregovara i podstiče unosne investicije i trgovinske sporazume sa stranim partnerima.

Ruske vlasti nikad nisu u potpunosti istražile tvrdnje o korupciji koje uključuju samog Putina i njegove najbliže saradnike.

Međutim, 1992. istražitelji su pretresli stan mladog pravnog savetnika u Komitetu - Alekseja Leonardova. Između ostalog, prema dokumentaciji iz predmeta, policija je pronašla bazu podataka o registraciji koja pripada Komitetu, kao i Putinovu punomoć datu Leonardovu. Na sudu je predstavnik Komiteta tvrdio da ništa protivzakonito nije učinjeno.

Sud se nije složio.

Obećavajući početak

Leonardov je 1991, sa 24 godine, diplomirao na Pravnom fakultetu Lenjingradskog državnog univerziteta. Odmah je počeo da radi za Komitet. Bio je to početak koji obećava - mnogi koji su u to vreme radili za Putina nastavili su svoj put do zvezdanih karijera u vladi ili biznisu. Dmitrij Medvedev, koji je takođe radio kao pravni savetnik u Komitetu bio je na najvišoj ruskoj funkciji gotovo 20 godina kasnije. Kao predsednik, čuvao je mesto za predsednika Putina, a bio je i premijer osam godina kasnije. Drugi saradnici stekli su unosne akcije u državnim kompanijama, a Putin ih i danas redovno časti državnim nagradama.

Leonardov, međutim, nikad nije postao deo Putinovog užeg kruga. Manje od godinu dana nakon što je dobio novi posao, našao se u zatvoru.

Mnogi studenti pravnog fakulteta s Lenjingradskog državnog univerziteta, gde je Sobčak predavao, uskočili su u vagon svog profesora još 1989. "Trebalo je da stvori tim koji će ga pratiti i raditi tokom njegove predizborne kampanje", priseća se Sobčakova udovica Ljudmila Narusova 2008. "Priključili su se njegovi studenti i postdiplomci i tako sam ih ja upoznala."

I sam Putin studirao je poslovno pravo kod Sobčaka na Lenjingradskom državnom univerzitetu 1970-ih, pre nego što je započeo karijeru u KGB-u.

Ne zna se da li je Leonardov bio među onima koji su u toj fazi radili za Sobčaka i da li se, tokom tih ranih kampanja, pridružio Medvedevu u lepljenju postera sa slikama budućeg gradonačelnika. Ali kada je 1991. postao deo njegove administracije, došao je na mesto savetnika u oblasti poslovnog prava, što je bio jedan od Sobčakovih glavnih predmeta na univerzitetu. Konkretno, Leonardovu je dodeljeno da registruje "zajednička preduzeća", kako su kompanije sa stranim ulaganjima nazivane, prema merama usvojenim u poslednjim godinama Sovjetskog Saveza.

U leto 1991. stvoren je Komitet za spoljne poslove, sa Putinom na čelu, kako bi se olakšala registracija zajedničkih preduzeća u Lenjingradu. Bio je to početak napora da se poveća njihov broj u gradu koji je tog septembra ponovo postao Sankt Peterburg.

Za registraciju zajedničkog preduzeća tih dana bio je potreban pismeni zahtev stranog partnera, kopija osnivačkih dokumenata, te potvrde banke stranog partnera i komercijalnog registra iz njihove matične države. Naknada je iznosila 200 dolara.

Prema izveštaju Komiteta do kojeg je RSE došao u državnom arhivu, do kraja 1991. u Sankt Peterburgu je registrovano skoro 300 zajedničkih preduzeća. Prosečan strani udeo kretao se oko 60 odsto vlasništva. Već 1993. bilo je više od 3.000 zajedničkih preduzeća, ali su ona i dalje činila manje od dva odsto firmi u gradu, izvestile su lokalne novine Nevskoe vreme.

"Zajednička preduzeća nisu ispunila naše nade u široku razmenu naprednih tehnologija i znanja ili organizaciju modernog poslovanja na osnovu zapadnih modela", piše list.

Uglavnom, zajednička preduzeća bila su uključena u uvoz robe široke potrošnje - a neka od njih bila su umešana u prevaru.

'Redak nitkov'

Godine 1991. Vadim Skljarov, 50-godišnjak rodom iz obližnjeg Viborga, pojavio se u kancelariji Komiteta za spoljne odnose u Ulici Antonenko.

"Bio je to veoma talentovan čovek", napisao je istraživački novinar i pisac Andrej Konstantinov u knjizi Prevare u Peterburgu iz 2000. godine. "Takođe i redak nitkov."

Skljarov je u sovjetsko doba četiri puta osuđivan, uključujući tu i jednu presudu za krađu u Kijevu. Prema pisanju lokalnog lista, kada je stigao u Sankt Peterburg, Skljarova su istovremeno tražili i policija i kreditori u Rigi, glavnom gradu Letonije.

Skljarov je ovoga puta imao zadatak da stvori zajedničko preduzeće sa firmom registrovanom u SAD, pod nazivom Elegant Systems. Kompaniju je 1990. osnovao Eli Lisnjanski, rodom iz Letonije. Kako je kasnije svedočio, Skljarov je, bez njegovog znanja, koristio memorandume kompanije kako bi s Komitetom registrovao zajedničko preduzeće, sada pod nazivom Elegant Systems Russia.

Kasnije je potpisao ugovore sa dve organizacije, kako bi im obezbedio robu široke potrošnje u vrednosti od 285 miliona rubalja, što je u to vreme bilo oko dva miliona dolara. Novac je prebačen na račun kompanije Raduga iz Sankt Peterburga, a koju je, na kraju, kontrolisao Putinov komitet.

Kompanija Raduga trebalo je da konvertuje rublje u čvrstu valutu, a Skljarov je planirao da je dalje prebaci na račune u Švajcarskoj i Finskoj, tvrde istražitelji. Oni su pokušali da utvrde i da li je Skljarov ikada nameravao da ta sredstva koristi za kupovinu obećane robe.

Takođe ostaje nejasno i kako je Skljarov planirao da obavi ove transakcije legalno, jer je ruska centralna banka već bila zabranila takvu praksu.

'Prevaranti' i razmene valuta

"Reč 'transfer' u današnjoj Rusiji označava velik broj trikova da se rublje zamene za dolare i obrnuto, da se premeštaju u zemlju ili izvan nje (uglavnom izvan), te da se izvede prevara gde god je to moguće", napisala je američka novinarka Kler Sterling (Claire Sterling) u knjizi iz 1994. pod naslovom Svet lopova: Pretnja od nove globalne mreže organizovanog kriminala (Thieves' World: The Threat Of The New Global Network Of Organized Crime).

"Dvadeset milijardi dolara izneseno je iz Rusije 1992. samo u sirovinama. U pitanju su bili: nafta, drvo, titanijum, cezijum, stroncijum, uranijum, plutonijum", napisala je ona. "Hiljade lopova i prevaranata bilo je umešano, domaćih i drugih, mnogi od njih radili su samostalno. Ali veliki igrač bila je ruska mafija sa svojim stranim partnerima."

U januaru 1992, ruska centralna banka zabranila je kompanijama da pretvaraju rublje u čvrstu valutu i novac šalju u inostranstvo bez posebne dozvole. Ovo je učinjeno dobrim delom zato što su u mnogim slučajevima posrednici uzimali čvrstu valutu, a nisu baš žurili da ispune svoje obaveze.

Čak i nakon zabrane, firme su iskoristile inflaciju koja je u to vreme divljala (oko 2.500 odsto u 1992), tako što su od svojih partnera uzimale rublje, slale ih u inostranstvo i novac zadržavale koliko god dugo su mogle. Zatim bi prvobitni iznos vraćali u rubljama, valuti koja je u međuvremenu poprilično izgubila na vrednosti. U mnogim slučajevima, novac nikad nije vraćen.

Negde u vreme kad je Skljarov radio u Sankt Peterburgu, slična šema dospela je na naslovne strane u Moskvi. Kreditorske organizacije ovde su zahtevale gubitke od više od 10 milijardi rubalja (oko 65 miliona dolara). Drugi slučaj iz tog perioda vezuje se za ubistvo biznismena Vadima Tverdovskog u Moskvi 1995.

Putinovo delegiranje ovlašćenja

Nakon što je protiv Skljarova peterburška policija podnela krivičnu prijavu za prevaru, Radugini bankovni računi su zamrznuti. Skljarov je pušten da se brani sa slobode, pošto je obećao da neće napustiti grad. Obećanje koje je odmah prekršio. Kasnije će 1995. biti pritvoren u Rigi (po staroj poternici), gde je i umro godinu kasnije pod nejasnim okolnostima.

Ceo lanac događaja, međutim, možda se ne bi odigrao da Komitet za spoljne poslove Sankt Peterburga nije, na prevaru, registrovao zajedničko preduzeće Elegant Systems Russia. Kompanija do kraja nije imala ni odobreni kapital ni zvanični pečat, već samo zaglavlje američkog "partnera". Međutim, kompanija je registrovana uz pomoć mita od 400 dolara i 10.000 rubalja, što je oko deset prosečnih ruskih plata iz 1991, navodi novinar Konstantinov, kao i drugi medijski napisi iz tog vremena.

Novine Komersant i Sankt-Peterburgskie vedomosti tada su objavili da je zapravo Leonardov taj koji je primio mito od Skljarova. (Sankt-Peterburgske vedomosti, međutim, njegovo ime objavile su kao "L. Nardov".)

Prema istom listu, ubrzo pošto je Leonardov počeo da radi za Komitet, njegov predsednik - Putin - ovlastio ga je da potpiše dokumente o registraciji, neophodne za rad zajedničkih preduzeća u gradu. Takođe, bio je zadužen i za održavanje baze podataka potencijalnih investitora koji su komunicirali s Komitetom.

I baza podataka investitora i dokument kojim se Leonardovu delegiraju ovlašćenja zaplenjeni su kada je policija pretresla njegov stan u novembru 1992, piše list. Istražitelji su takođe pronašli pisma tužilaca upućena Sobčaku, a koja su sadržala zahtev da opozove registraciju nekoliko zajedničkih preduzeća.

Novine su izvestile o jednom zanimljivom detalju: u vreme pretresa, Leonardov formalno više nije bio zaposlen u Komitetu - ali se čini da jeste sledio uputstva njegovog rukovodstva.

Leonardov je uhapšen 18. novembra 1992. i poslat je u istražni zatvor Kresti u Sankt Peterburgu, prema izvoru koji ima pristup gradskoj krivičnoj evidenciji.

Current Time je pretražio sudsku arhivu, ali nije našao nikakve informacije koje bi ukazivale da mu je ikad suđeno. Međutim, iz jedne baze podataka o kreditnim istorijama (koja je procurila) vidi se da je Leonardov osuđen negde pre 2003, ali ne i za koje krivično delo.

Novinski izveštaji iz tog vremena navode Tatjanu Gruzinsku, ekonomistkinju s istraživačkog centra Leontijevskog centra i Leonardovljevu poznanicu, kao mogućeg posrednika u navodnom davanju mita. Centar Leontijev nalazio se u istoj zgradi, u ulici Antonenko, u centru Sankt Peterburga, kao i kancelarije Komiteta. U bazi podataka o kreditnoj evidenciji navodi se da je Gruzinskaja u periodu pre 2003. bila osuđena, dok gradska krivična evidencija pokazuje da je 1992. godine bila u istražnom zatvoru za žene.

Current Time je telefonirao Gruzinskoj i zatražio komentar, ali je ona prekinula vezu kada je čula pitanje novinara.

Nije samo izolovani incident?

Prema dosijeima iz odeljenja za organizovani kriminal Ministarstva unutrašnjih poslova u Sankt Peterburgu, a koji su dospeli u javnost, vlasti su verovale da je slučaj Skljarov daleko od jedinog slučaja primanja mita koji se može povezati sa Leonardovim i Gruzinskom.

"Leonardov i Gruzinskaja iznuđivali su i primali mito za nesmetanu obradu dokumenata koji se tiču inostranih ekonomskih aktivnosti", stoji u jednom od dosijea. "Iznosi za mito kretali su se od 300 do 500 dolara".

Leonardov je u dokumentima koji su procureli opisan kao "vodeći specijalista" za Komitet, dok za Gruzinskaju piše da je radila za neodređeni "komitet za planiranje".

Sankt-Peterburške vedomosti takođe su izvestile da je u pitanju višestruki mito. Napominjući da je baza podataka Komiteta sa zahtevima za registraciju zaplenjena kada je Leonardovvljev dom pretresen. Navodi se i da je neodređen broj zahteva označen olovkom. Jednostavno je pisalo: "Rush".

"Firme koje su imale ovu oznaku bile su registrovane u roku od dan ili dva", navodi list, "dok je u proseku registracija trajala duže od mesec dana".

U bazi zahteva za registraciju našlo se mesto i za "opaske" u kojima su zabeležena imena službenika koji se bave konkretnim slučajem, često praćena misterioznim oznakama kao što su "mesoprerađivačka", "kolibe", ili "računari".

Jedini zvaničnik koga je list imenovao bio je viši saradnik gradonačelnika Sobčaka, Jurij Šutov, koji je kasnije postao vatreni kritičar, kako gradonačelnika, tako i predsednika Putina.

Juri Šutov: Putinov neprijatelj koji je umro u zatvoru

Početkom 1990-ih Jurij Šutov bio je pomoćnik gradonačelnika Sankt Peterburga Anatolija Sobčaka, dakle deo političkog tima koji je uključivao Putina. Nakon razlaza, međutim, Šutov je postao vatreni kritičar obojice funkcionera i optuživao ih je za korupciju. Uhapšen je 1992. pod sumnjom za iznudu i oštećenje imovine, ali su te optužbe odbačene.

Bivši poslanik iz Sankt Peterburga, Andrej Korčagin, rekao je za Ruski servis RSE da je upravo Šutov taj koji je prikupio dokumente o sumnjivim poslovima Putinovog Komiteta. Te dokumente prosledio je gradskoj poslanici Marini Salie, koja je sastavila izveštaj o ugovorima i pozvala na Putinovu smenu.

Putin je 1998. postao šef FSB-a, a Šutov je sledeće godine uhapšen i optužen za organizovanje naručenih ubistava biznismena iz Sankt Peterburga, što je negirao.

Ipak osuđen je na doživotnu robiju. Umro je u zatvoru decembra 2014.

Arhiva suda u Sankt Peterburgu sadrži podatke o još jednom slučaju koji je povezan sa Elegant Systems Russia. Naime, sud je 15. decembra 1992. postupio po navodima tužilaca da je kompanija registrovana nezakonito.

"Komitet za spoljne poslove nije zahtevao od V. I. Skljarova sva dokumenta neophodna za registraciju firme koja je bila u potpunom vlasništvu stranog investitora", navodi se u sudskoj arhivi. "Po mišljenju tužioca, nezakonita registracija firme Elegant Systems Russia omogućila je V. I. Skljarovu da kasnije izvrši krivično delo".

Prema sudskoj evidenciji, predstavnik Putinovog komiteta (čije ime nije navedeno) insistirao je da nijedan zakon nije prekršen i da Komiteta nije bio u obavezi da potvrdi informacije koje je Skljarov dao.

Sud se nije složio i presudio da je Elegant Systems Russia registrovana nelegalno. U to vreme, Leonardov je u pritvoru mesec dana, a Gruzinskaja jednu sedmicu, pokazuje gradska krivična evidencija.

Podružnica Putinovog komiteta

Poslednji elemenat Skljarovljevih mahinacija bila je Raduga, kategorisana kao malo državno preduzeće.

Skljarov je prebacio novac koji je dobio na osnovu višemilionskih ugovora o robi široke potrošnje. Current Time je u bazi podataka Registracione komore Sankt Peterburga pronašao ukupno pet malih državnih preduzeća s nazivom Raduga. Ali samo jedna od njih imala je račun u Inovacionoj banci Sankt Peterburga - onoj koja je navedena u novinskom članku Komersanta o tom slučaju.

Prema tadašnjem zakonu, malo državno preduzeće moglo se registrovati iskljlučivo po uputstvu direktora postojeće državne kompanije i moglo je zapošljavati najviše 20 osoba. Skljarovljevu Radugu kreirao je Intourist-Lenjingrad, deo sovjetskog državnog turističkog giganta i registrovana je na Isakovskom trgu broj 11, u blizini poznate katedrale, na oko pet minuta hoda od kancelarija Komiteta.

Pravni odsek Intourist-Lenjingrada u to vreme vodila je Tamara Gavrilova, koja je studirala u Putinovoj klasi na Lenjingradskom državnom univerzitetu. U leto 1991. Sobčak je naredio da se Intourist-Lenjingrad transformiše u akcionarsko društvo. Radna grupa okupljena da proceni imovinu Intourist-Lenjingrada uključivala je Sobčakovog pomoćnika Anatolija Čubajsa, šefa gradskog imovinskog odbora Aleksandra Utevskog, kao i zaposlenog u Kaminetu Kirila Boldovskog.

"Kontrola nad sprovođenjem ove odluke poverena je bila vršiocu dužnosti šefa Komiteta za spoljne poslove V. V. Putina", navodi se u naredbi gradonačelnika Sobčaka.

Dve nedelje pre nego što je Skljarov, na osnovu mita, registrovao svoju sumnjivu firmu, Sobčak je 29. novembra 1991. naredio transformaciju Intourist-Lenjingrada u turističku firmu Sankt-Peterburg, čiji je jedini osnivač bio Putinov Komitet.

Nova firma, formalno u vlasništvu gradske skupštine Sankt Peterburga, registrovana je na Isakovskom trgu broj 11, na istoj adresi kao i Raduga. Početkom 1990-ih na istoj adresi nalazilo se nekoliko zajedničkih preduzeća, od kojih je najpoznatija bila ruska filijala Drezdner banke. Ona je servisirala poslove Putinovog bliskog prijatelja Genadija Timčenka, danas jednog od najbogatijih ljudi u Rusija.

Matthias Warnig: Putinov čovek iz "Štazija" u Drezdner banci

Kancelariju Drezdner banke u Sankt Peterburgu otvorio je 1991. Matijas Varnig (Matthias Warnig), bivši istočnonemački špijun koji je postao bankar, ali i Putinov prijatelj koji će kasnije biti u odborima velikih ruskih državnih kompanija.

Varnig je služio u istočnonjemačkoj tajnoj policiji, poznatoj kao "Štazi". Vol strit džrnal (The Wall Street Journal ) je 2005, pozivajući se na Varningove bivše kolege, objavio da je ovaj pomagao Putinu da regrutuje špijune, dok je sadašnji ruski predsednik bio stacioniran u odeljenju KGB-a u Drezdenu.

Među višestrukim dobro povezanim ruskim kompanijama, u čijim odborima je Varnig sedeo, bila je i Banka Rossia. Tu instituciju Ministarstvo finansija SAD naziva "ličnom bankom za visoke ruske zvaničnike".

Varnig je bio i izvršni direktor kompanije zadužene za gasovod Severni tok 2 do Nemačke, investicije koju Rusija podržava, a Vašington je naziva "ruskim geopolitičkim projektom". SAD uvele su sankcije - i kompaniji i Varnigu lično - kao odgovor na agresiju Kremlja u Ukrajini.

Ruski državni naftni gigant Rosnjeft 20. maja je objavio da su i Varnig i bivši nemački kancelar Gerhard Šreder podneli ostavke na mesto članova odbora.

Novo akcionarsko društvo trebalo je da "ispuni funkciju upravljanja u pogledu preduzeća sovjetske državne kompanije Intourist-Lenjingrad na teritoriji Sankt Peterburga". Sobčak je nadzor za sprovođenje ovog uputstva takođe poverio Putinu.

Gavrilova, koja je Putinova koleginica s univerziteta osoblju Komiteta se pridružila 1993.

Skljarov je koristio Radugu, kompaniju koja je u suštini bila podružnica Putinovog komiteta, da upravlja transferima novca na osnovu mutnih ugovora o robi široke potrošnje u ukupnoj vrednosti od oko dva miliona dolara.

Direktor Raduge bila je Svetlana Ilina, po obrazovanju operska pevačica, rodom iz Mahačkale u Dagestanu. Prijateljica koja je tada poznavala Ilinu - i koja je pod uslovom anonimnosti razgovarala za Current Time - rekla je da je Ilina takođe bila uključena u uvoz automobila, iako nije mogla da se seti da li je ta aktivnost povezana sa Radugom. Ilinu je poslednji put videla 1992.

Svetlanine nevolje u Poljskoj

Ubrzo nakon kraha Skljarovljevog plana, Ilina se preselila u Poljsku i udala se za Pjotra Djedušickog, savetnika poljskog ministra spoljnih poslova i potomka poljskog plemstva. Uzela je njegovo prezime i tamo započela posao iza kojeg su stajao kapital poljskih i kiparskih firmi.

U periodu 1994-95, nakon što je njen muž napustio svoju državnu funkciju, Ilina je potpisivala ugovore za snabdevanje Rusije robom iz nekoliko izraelskih, litvanskih, nemačkih i ruskih firmi u ukupnoj sumi od oko milion dolara. Raskinula je ugovore, a kada je otputovala u Rusiju, uhapšena je. Osuđena za prevaru i osuđena na 14 meseci zatvora.

Međutim, sud je uzeo u obzir vreme izdržano u pritvoru pre suđenja i puštena je odmah nakon što je osuđena. Godine 1996. ona se vratila u Poljsku i tamo nastavila da živi nakon što se razvela od Djedušickog. Tokom 2010-ih, vratila se u Rusiju i počela da živi pod svojim devojačkim prezimenom Lovinger.

Epilog

Kada je Aleksej Leonardov izašao iz zatvora 1993, nastavio je advokatsku praksu. Četiri godine kasnije, šest meeci je bio angažovan u državnoj firmi Rubež, osnovanoj pod Sobčakom, kako bi se rasprodala roba zaplenjena na carini. Početkom veka, ruski mediji objavili su da je moguće da je Rubež tajno vodio lično Putin, međutim to nikad nije potvrđeno. Izvor informacija za ovu tvrdnju bio je navodni "dosije o Putinu" koji je sastavila Federalna služba bezbednosti (FSB), na čijem je čelu Putin bio 1998-99.

Početkom 2000-ih, Leonardov i Gruzinskaja učestvovali su u parnici između privrednih subjekata koji su se borili oko Lenjingradskog Doma omladine (LDM). Oni su predstavljali suvlasnika jedne od kompanija povezanih sa LDM, Italijana po imenu Đuzepe Kolombo.

Duga parnica okončana je u maju 2007. Tri meseca kasnije, policija je izvršila raciju u LDM. Sumnjala je da zgradu kontroliše takozvana tambovska organizovana kriminalna grupa - istaknuti igrač u ruskom podzemlju. Istovremeno, vlasti su uhapsile vođu tambovske grupe Vladimira Barsukova (poznatog kao Vladimir Kumarin), ozloglašenog kriminalnog bosa, oslovljavanog kao "noćni guverner Peterburga".

Leonardovljevo ime pojavilo se u štampi i 2000-ih, kada ga je konkurent optužio da je nasilno preuzeo konfekcijsku fabriku Dinamo. Izveštavajući o tom slučaju, list Versia v Pitere opisao je Leonardova kao "izuzetnu ličnost".

Current Time nije mogao da utvrdi ishod sudskog procesa.

Navodna Leonardova saučesnica, Tatjana Gruzinskaja, karijeru u državnim organizacijama završila je u sektoru zdravstva. Sada je u penziji. Ona i Leonardov i dalje su povezani na društvenim mrežama.

Putinova koleginica sa pravnog fakulteta, Tamara Gavrilova, koja je bila na čelu pravnog odeljenja Intourist-Lenjingrada, do 1996. radila je za Putinov Komitet za spoljne odnose, a onda se preselila u Moskvu. Godine 2003. imenovana je u odbor direktora televizijske mreže NTV, koju je nedavno preuzeo državni gigant Gasprom. Ubrzo je postala druga najmoćnija osoba na NTV-u, objavio je dnevnik Komsomolskaja Pravda 2004.

Svetlana Lovinger, bivša direktorka Raduge, po povratku iz Poljske kratko je živela u Sankt Peterburgu, a onda se preselila u Krasnodar na jugu zemlje. Tamo je radila za kompaniju koja je pomagala ruskim državljanima da dobiju stalni boravak u Poljskoj. Ubrzo se ponovo našla na optuženičkoj klupi.

U svom poslednjem sukobu sa zakonom 2013. je osuđena na pet i po godina zatvora. Razlog je potpisivanja ugovora za snabdevanje nekoliko krasnodarskih kompanija sojom iz Brazila, u ukupnoj vrednosti od nekoliko hiljada dolara. Za tu svotu, ona je sebi kupila računar od 3.000 dolara, više kućnih aparata, nakit i desetine francuskih parfema, navodi se u presudi.

Tokom suđenja, Lovinger je tvrdila da su njen telefon nezakonito nadgledali FSB i ruska vojna obaveštajna agencija, poznata kao GRU.

Po puštanju na slobodu, pojavila se na društvenim mrežama, ali s prezimenom Orlova. Odbila je da govori za Current Time i blokirala je reportera koji je pokušao da je intervjuiše.

Ministarstvo unutrašnjih poslova je 1992. izbrojalo 88 slučajeva podmićivanja u Sankt Peterburgu. Opštinski tužilac je taj broj opisao kao "smešan", imajući u vidu veličinu grada. U sedam slučajeva radilo se o ljudima iz kabineta gradonačelnika. U jednom od tih slučajeva Leonardov je završio u zatvoru.

Nejasno je šta se dogodilo sa ostalih šest.

Ljudi iz Komiteta

Kada se raspao Sovjetski Savez pre tri decenije, neugledni 39-godišnji penzionisani oficir KGB-a po imenu Vladimir Putin se našao na čelu gradskog komiteta u Lenjingradu, gradu koji sada ponovo nosi svoje originalno ime, Sankt Peterburg.

Ljudi iz Komiteta

Nova istraga otkriva neispričane detalje korupcionaških skandala i prevara koji su se vrteli oko Vladimira Putina i njegovih saradnika tokom njegovog političkog uspona.

Istraživali i napisali: Andrej Sošnikov, Mark Krutov, Sergej Dobrjnin, Robert Coalson, Carl Schreck, Olga Bešlei, Sergej Kagermazov

Urednik projekta: Carl Schreck

Urednici priča: Steve Gutterman i Konstantin Benjumov

Ilustracije i animacije: Ljubov Moiseenko i Carlos Coelho

Video: Ray Furlong i Evgenije Galčin

© 2022 Sva prava zadržana. Radio Free Europe / Radio Liberty © 2022 RFE/RL, Inc.

Glavna stranica