Grad Sankt Peterburg objavio je monografiju povodom 30. godišnjice komiteta u kojem se Vladimir Putin pojavio na političkoj sceni. Knjiga uključuje i anegdotu o turističkim obilascima Instituta Smolni, u kojem je 1990-ih bila smeštena gradska uprava.
Tokom obilazaka, naime, gostima je objašnjavano sujeverje po kojem, ako dodirnete kvaku na vratima kancelarije Vladimira Putina, možete očekivati napredovanje u karijeri, navodi se u knjizi.
Putin je kontrolu nad Komitetom za spoljne odnose (KVS) gradonačelnika Sankt Peterburga preuzeo u junu 1991, dva meseca pre neuspelog puča tvrokorne struje koji je ubrzao sovjetski kolaps. Bio je to prvi veliki politički posao za 39-godišnjeg bivšeg oficira KGB-a. Nije prošla ni jedna decenija, a on je napredovao sve do pozicije predsednika Rusije.
Ali, šta je tačno bio KVS i čime se bavio?
Monografija govori i o samom nastanku Komiteta. U knjizi se navodi da su, pošto rusko Ministarstvo spoljnih poslova nije bilo u stanju da odmah preuzme ovlašćenja sovjetskog, regionalne i opštinske vlasti bile prepuštene same sebi kada su u pitanju spoljno-ekonomskih odnosa.
"Pod tim okolnostima, Lenjingradu, odnosno Sankt Petersburgu, gde su takvi kontakti bili dobro razvijeni, potrebno je bilo brzo i radikalno restrukturiranje spoljnoekonomske aktivnosti nove administracije na čelu sa Anatolijem Sobčakom. On je izabrao Vladimira Putina i imenovao ga za šefa Komiteta za spoljne odnose i za prvog zamenika gradonačelnika", piše u knjizi.
Bivši član komiteta Vladimir Čurov, koji je od 2007. do 2016. bio šef ruske Centralne izborne komisije - i koga su protivnici Kremlja optuživali da je nadgledao nameštene izbore - napisao je da je odbor od početka radio na "stvaranju uslova za saradnju sa Zapadom u okvirima slobodnog tržišta".
Članovi Odbora sastali su se sa predstavnicima zapadnih kompanija od Coca-Cole do vodećih francuskih i nemačkih banaka, kako bi pregovarali o investicionim projektima u gradu.
Najistaknutije i najproblematičnije poglavlje u istoriji komiteta uključivalo je rane sporazume o izvozu robe poput nafte i retkih metala u zamenu za preko potrebne zalihe hrane. U mnogim slučajevima roba je uredno izvezena, ali hrana nikada nije stigla. Putin je u svojim memoarima za neslaganja u proračunu okrivio nesavesne dobavljače, međutim gradski poslanici u Lenjingradu sumnjali su na korupciju.
Samo nekoliko meseci nakon što je Putinov komitet počeo sa radom, gradska skupština je 1992. formirala posebnu komisiju na čelu sa poslanicom Marinom Salie. U izveštaju komisije konstatovano je da je, prema dokumentima koje su potpisali Putin i njegov zamenik, po cenama daleko ispod tržišne izvezena roba u vrednosti od više od 100 miliona dolara, dok su se namirnice kupovale po cenama nekoliko puta višim od postojećih.
Ignorisana je preporuka komisije da Putin i njegov zamenik Aleksandar Anjikin budu smenjeni. Umesto toga, Putinu su dodeljena dodatna ovlašćenja. On je više puta negirao navode o korupciji.
Mnoge ličnosti povezane sa komitetom ostvarile su zapažene karijere pod Putinovim režimom. Pored Čurova, među njima su bivši predsednik Dmitrij Medvedev, bivši ministar finansija Aleksej Kudrin, generalni direktor Gasproma Aleksej Miler, generalni direktor Rosnjefta i bivši zamenik premijera Igor Sečin, kao i bivši premijer Viktor Zubkov.