Rodom iz Subotice, Tibor Purger živi na dva kontinenta i u tri kulturne sfere: američkoj, postjugoslovenskoj i mađarskoj. Nakon četvrt veka novinarskog rada u Washingtonu – za koje vreme je bio i dopisnik tadašnjeg Južnoslovenskog servisa RSE – prešao je na teren političkih nauka i predaje na Univerzitetu Rutgers u saveznoj državi New Jersey.
Pošto su multikulturalizam i kosmopolitizam postali neprijateljski pojmovi u evropskim sredinama u kojima se kreće, oseća još veću potrebu da dokaže kako čovek može istovremeno da bude Amerikanac u Vojvodini, Vojvođanin u Mađarskoj, i Evropljanin u Sjedinjenim Državama – a da ipak oseća i obožava sve svoje domovine.
Subota, 11. jun
Svet je neverovatno mali. Sinoć i preksinoć našli smo se sa prijateljima i, za nas nepoznatim, njihovim gostima, iz desetak zemalja. Svi su došli u Ameriku na neku svečanost: na podelu diploma svoje dece, na venčanja, zbog poslovnih priznanja, na ceremoniju državljanstva, da izlažu čudesne tvorevine virtualne stvarnosti – ili samo da se malo proputuju Sjedinjenim Državama.
Poznanici i nepoznanici, izvanredno smo se slagali i proveli zajedno. Neki su čak otkrili daleke veze među svojim porodicama. Iako se svi bavimo javnim zbivanjima, nismo ni gledali Trumpov govor u Floridi. Zašto ne može uvek tako? Možda će svet ipak krenuti tim putem.
Nedelja, 12. jun
Neće. Budimo se na tragičnu vest iz Orlanda. Do danas, taj grad je bio sinonim zabave i bezbrižne razonode radi čega porodice sa decom iz svih krajeva dolaze u Disney World. Od danas, grad će se zauvek pamtiti po masakru u noćnom klubu tamošnjeg LGBT sveta. Obama je za sedam i po godina predsednikovanja po 14. put mora da izgovara reči utehe i (bezizgledne) rešenosti zbog krvoprolića automatskim oružjem.
U prvim satima se još nadamo da pucnjava ne bude vezana za "islamistički terorizam". Ali jeste: napadač je Afganistanac, iako rođen u New Yorku. Po ko zna koji put, ništa više neće biti isto kao juče.
Predsednička kampanja će se od sada voditi oko toga kako da se zidaju još viši zidovi. Odnosno kako se ne sme podlegnuti strahu i mržnji. LGBT društvo, napadnuto u Orlandu, barem zna kako se u trenucima žalosti treba se približavati jedni drugima, a ne udaljavati se jedni od drugih.
Ponedeljak, 13. jun
Trump menja temu svog velikog govora – sve je "veeeeliko" oko njega – najavljenog za danas, kojim je planirao da raskrinka navodne "stomilionske mahinacije" svoje protivnice Hillary i njenog muža, bivšeg predsednika Billa Clintona. Niko nije zapravo očekivao da će reći nešto novo, ali ovako je za njega još ubitačnije: Za sve su krivi, kaže, predsednik i bivši državni sekretar.
Po Trumpu, Obama treba da dâ ostavku zbog Orlanda, a Hillary, naravno po njemu, nije sposobna da vodi zemlju.
"Ljudi misle", kaže on, da predsednik odbija da izgovori reči "radikalni islamski terorizam", i neće da odbrani zemlju jer "ima nešto drugo na umu".
Trumpova kampanja je time skrenula u mutne vode teorije zavera. Kaže da on lično ne veruje u najgore, tj. da je Obama izdajnik, ali napomenom da "ljudi tako govore" – zapravo podstiče sumnju.
Neki časni Republikanci javno istupaju protiv te politike mržnje. Bivši predsednici Bush, otac i sin, pa ni ovogodišnji neuspeli kandidat Jeb Bush neće da prisustvuju konvenciji svoje stranke. Prethodni predsednički kandidat desnice, Mitt Romney, daje najbolji intervju života u kojem odbacuje rasizam, netrpeljivost i mržnju prema ženama – većinu sadržaja Trumpovih govora.
Istovremeno, većina u kongresu odbija da ljudima sa spiskova koje vodi FBI o osumnjičenima za veze sa teroristima, i koji stoga ne mogu da lete, zabrani kupovinu bilo kakvog oružja.
Utorak, 14. jun
Novi detalji o napadu na LGBT klub izlaze na videlo. Saznajemo da se prethodni tužni rekord u masovnom ubistvu od pre 33 godine takođe vezuje za sličan lokal u najveselijem, tzv. Francuskom kvartu New Orleansa. Tada je jedan hrišćanin podmetnuo požar pred vratima i 32 ljudi je umrlo u plamenu i dimu. Tada niko nije tražio od predsednika da to nazove "hrišćanskim terorizmom".
Licemerna je ta dvostruka mera mržnje i ljubavi: ispada da su "naši" časni vlasnici oružja, a možda samo ponekad kriminalci, a "oni drugi" su maltene svi teroristi – te se narod poziva u rat.
Ovo me podseća ne samo na početak jugoslovenskih ratova od pre četvrt veka, već i na zbivanja pre tačno godinu dana kad sam prve valove izbeglica sreo na kanjiškom glavnom trgu gde su stizali autobusima iz Beograda kako bi peške krenuli dalje prema Horgošu i mađarskoj granici.
Premijer Orban je najavio podizanje granične ograde prema Srbiji i tretirao izbeglice kao ekonomske migrante. Ogromni plakati državne propagande su objašnjavali lokalnom stanovništvu da nesrećnici iz muslimanskih zemalja stižu kako bi Mađarima oduzeli posao i osvojili Evropu u ime islama.
Vlasti kažu da su mađarske izbeglice koji su prešli na Zapad 1956. godine predstavljali sasvim drugi slučaj. Nemačka kancelarka je preko noći postala, od najvećeg sponzora Mađarske, državni neprijatelj broj jedan u neverovatno zlojezičnoj provladinoj peštanskoj štampi, a marljivi članovi na Facebooku šire užasne glasine koje preuzimaju sa ruskih propagandnih sajtova. Dok Angela Merkel – nakon prvobitnog nespretnog poteza sa mladom Palestinkom – govori o ljubavi, njeni protivnici u Evropskoj uniji seju strah i šire mržnju.
Sreda, 15. jun
Večeras krećem za Evropu koja možda prvi put nakon minhenske olimpijade igra fudbal u strahu. U strahu od "kraja Zapada" što propovedaju političari u sve većem broju srednjoevropskih zemalja. Evropa, tako gordo proglašena slobodnom i celom pre četvrt veka, sada se napada i sa Istoka i sa Zapada.
Odluka o "Brexitu" pašće kroz svega nekoliko dana, a izlazno raspoloženi Britanci nalaze partnere u Pešti, Bratislavi, Varšavi, pa čak i u Zagrebu.
Srpski premijer odlaže put za Brisel i Washington – a u Moskvu je odmah požurio po dobar savet čim je dobio treći mandat u četiri godine. Videćemo, da li će još biti Evrope kad Novi Sad 2021. godine stigne da bude njena prestonica kulture. Naravno, ako srpska Skupština ne zabrani taj naslov i ne svodi ga na neko sedište – pošto pokrajina po beogradskom shvatanju ne može da ima glavni grad.
Četvrtak, 16. jun
Moj stari dnevni list "Magyar Szó" u Novom Sadu ponovo doživljava partijska vremena. Grupa novinara je napisala pismo stručnim udruženjima od kojih traže pomoć jer, po njima, glavna urednica izvršava naloge Saveza vojvođanskih Mađara.
Jedno od pitanja na koje tražim odgovor kroz politička istraživanja upravo zadire u tu oblast: Da li je moguće pluralističko predstavljanje manjinskih interesa. Pitanje je, doduše, možda smešno i neumesno, jer, bez obzira na ogroman broj političkih stranaka u Srbiji i u susednim zemljama, čak ni većinsko predstavljanje nije na nivou pluralističke liberalne demokratije kojoj se težilo. Štaviše, neke susedne zemlje su već otvoreno krenule u izgradnju tzv. iliberalne demokratije nalik Putinovoj i Erdoganovoj.
Društva se oštro polarizuju na obe strane velike bare, a umetnici u Srednjoj Evropi uglavnom ćute ili stvaraju daleko od političke sfere. A neki od njih čak uživaju u selektivnoj podršci iliberalne države.
Kakve odgovore onda da očekujemo od njih? Možda su samo neka pozorišta ostala sfere slobode – i to uz velike muke, kao što je to nedavno pokazao slučaj ansambla mađarske drame u subotičkom Narodnom pozorištu. Neki političari su veći režiseri od samih umetnika.
Petak, 17. jun
U Esztergomu, na Dunavu, schengenskoj graničnoj reci između Mađarske i Slovačke, u krunskom gradu Svetog Stefana, prvog mađarskog kralja iz 1000. godine naše ere, počinje međunarodna konferencija politikologa, većina kojih je kritički raspoložena prema službenoj politici Budimpešte. Ali nauka, u najboljoj nameri, može da bude samo posmatrač gigantske borbe ideja u kojoj, u ovom trenutku, vode sejači mržnje i lažni zaštitnici Evrope.
Jürgen Habermas je nedavno održao predavanje u Pešti, u isto tako punoj sali kao pre toga u Princetonu, ali za njega mađarska vlast neće ni da čuje. Ne žele da se šire ideje dogovorne demokratije.
Zapravo, i nema više nikakvih pravih ideja – osim vraćanja u mračnu prošlost. Sve vizije su dezavuisane – i to je najveća pretnja Evropi i njenoj liberalnoj kulturi. Ljudima, izgleda, potrebna su jasna uputstva, čak i komande za život, ma kako surovi bili. Kako ne bi morali da razmišljaju.
No, neki od nas ne možemo da živimo na taj način. I zato ćemo i dalje tražiti puteve približavanja, razuma i ljubavi – ma kako težak da je put.
O tome ćemo razgovarati i u Latviji krajem meseca. Ima još onih koji se ne predaju. Nada poslednja umire.
Facebook Forum