Na intrigantno pitanje ima li levice u Srbiji, pokušali su da odgovore tri ugledna doktora sociologije, Nebojša Popov, Zagorka Golubović i Vesna Pešić. Zapravo, pre bi se reklo da su oni objašnjavali zašto je nema i kakve su posledice nepunoletnog, nekonstituisanog demokratskog društva i građana koji su još u pubertetu i koji umesto demokratske procedure i institucija, traže vođe, harizmatske ličnosti.
Sociolog Nebojša Popov, čiji je ogled o neuspelom konstituisanju moderne srpske države i društva u kome bi svoje mesto imala i levica, ne samo socijalistička već i građanska, bio osnov za razgovor u Meija centru u Beogradu, kaže da je srpsko društvo u pubertetu:
„Mi smo pod nekim stalnim pritiskom onoga što se popularno naziva pubertetlijama. To nije bezazleno kada se posegne za vlašću i to vlašću u nekonstituisanoj ustavnoj demokratiji. Dakle, za vlašću koja nije organičena“, konstatuje Popov.
Do dana današnjeg Srbiju muče takozvana „sudbinska“ a zapravo pubertetska pitanja, poput sledećeg kojim je Popov duhovito ilustrovao stanje duha u ovom delu Balkana:
„Hoće li narod nestati ili će konačno pobediti, da li ćemo izaći na Egejsko more ili na Jadransko more ili, ko zna, na neki okean. Ima čak i velikih nada da kada nadođu okeani i bude potopljena, recimo, Velika Britanija i dobar deo Evrope, da će Srbija konačno izaći na more.“
U srpskom društvu nema levice, zaključuje Popov.
„Verovatno da ima prave levice ne bi bilo ovoliko mnogo nezaposlenih, siromašnih, gladnih i ne bi ovoliko ubrzano propadalo društvo kako propada i ne samo zbog ratova, nego i zbog pljačke i jedne nakaradne privatizacije.“
Doktorka Zagorka Golubović upozorava da prosečan građanin Srbije priželjkuje autoritarnu vlast. Zato ponavlja pitanje koje zvuči kao vapaj: Građanine, gde si?
Vlast ni posle prevrata 2000. godine nije konstitusana na demokratskim načelima jer u 90-im godinama otpor Miloševićevom režimu iskazivan uličnim šetnjama, lupanjem u šerpe i slično, nije osmišljen nekim ozbiljnim programom. Zato je vlast u Srbiji danas takva kakva jeste, kaže Zagorka Golubović:
"Narod u Srbiji još uvek politiku shvata isključivo kao vlast i zato nam se i dešava da smo mogli da izaberemo ovu vlast. Nesreća je da nikad nismo imali ovako primitivnog predsednika i primitivnu vlast. Meni je to gora nesreća nego što se zove SNS, nego što je čak i vojvoda Šešelj i tako dalje.“
Sociološkinja Vesna Pešić vidi zadatak levice i u tome da se bori da se reintegrišu u društvo sve nepoželjne društvene grupe, kao šti je LGBT populacija ili imigranti.
Umesto reintegracije, ova vlast i najobrazovanije slojeve društva, poput lekara i profesora, najnovijim poreskim propisima praktično proglašava nepoželjnim.
Pešić kaže da posle petooktobarskih promena nisu rešena dva suštinska problema srpskog društva:
„Jedno je pitanje odgovornosti za rat i za ratne zločine, a drugo je pitanje kataktizme jednog novog bezakonja kroz privatizaciju i korupciju. To su dva pitanja koja se nameću i posle 5.oktobra. Ta pitanja su ne samo ostala nerešena, već i eskaliraju“, kaže Vesna Pešić.
Sociolog Nebojša Popov, čiji je ogled o neuspelom konstituisanju moderne srpske države i društva u kome bi svoje mesto imala i levica, ne samo socijalistička već i građanska, bio osnov za razgovor u Meija centru u Beogradu, kaže da je srpsko društvo u pubertetu:
„Mi smo pod nekim stalnim pritiskom onoga što se popularno naziva pubertetlijama. To nije bezazleno kada se posegne za vlašću i to vlašću u nekonstituisanoj ustavnoj demokratiji. Dakle, za vlašću koja nije organičena“, konstatuje Popov.
Do dana današnjeg Srbiju muče takozvana „sudbinska“ a zapravo pubertetska pitanja, poput sledećeg kojim je Popov duhovito ilustrovao stanje duha u ovom delu Balkana:
„Hoće li narod nestati ili će konačno pobediti, da li ćemo izaći na Egejsko more ili na Jadransko more ili, ko zna, na neki okean. Ima čak i velikih nada da kada nadođu okeani i bude potopljena, recimo, Velika Britanija i dobar deo Evrope, da će Srbija konačno izaći na more.“
U srpskom društvu nema levice, zaključuje Popov.
„Verovatno da ima prave levice ne bi bilo ovoliko mnogo nezaposlenih, siromašnih, gladnih i ne bi ovoliko ubrzano propadalo društvo kako propada i ne samo zbog ratova, nego i zbog pljačke i jedne nakaradne privatizacije.“
Doktorka Zagorka Golubović upozorava da prosečan građanin Srbije priželjkuje autoritarnu vlast. Zato ponavlja pitanje koje zvuči kao vapaj: Građanine, gde si?
Vlast ni posle prevrata 2000. godine nije konstitusana na demokratskim načelima jer u 90-im godinama otpor Miloševićevom režimu iskazivan uličnim šetnjama, lupanjem u šerpe i slično, nije osmišljen nekim ozbiljnim programom. Zato je vlast u Srbiji danas takva kakva jeste, kaže Zagorka Golubović:
"Narod u Srbiji još uvek politiku shvata isključivo kao vlast i zato nam se i dešava da smo mogli da izaberemo ovu vlast. Nesreća je da nikad nismo imali ovako primitivnog predsednika i primitivnu vlast. Meni je to gora nesreća nego što se zove SNS, nego što je čak i vojvoda Šešelj i tako dalje.“
Sociološkinja Vesna Pešić vidi zadatak levice i u tome da se bori da se reintegrišu u društvo sve nepoželjne društvene grupe, kao šti je LGBT populacija ili imigranti.
Umesto reintegracije, ova vlast i najobrazovanije slojeve društva, poput lekara i profesora, najnovijim poreskim propisima praktično proglašava nepoželjnim.
Pešić kaže da posle petooktobarskih promena nisu rešena dva suštinska problema srpskog društva:
„Jedno je pitanje odgovornosti za rat i za ratne zločine, a drugo je pitanje kataktizme jednog novog bezakonja kroz privatizaciju i korupciju. To su dva pitanja koja se nameću i posle 5.oktobra. Ta pitanja su ne samo ostala nerešena, već i eskaliraju“, kaže Vesna Pešić.