Posle dvadeset dve godine od raspada bivše Jugoslavije, pravdu su konačno dočekale njene devizne štediše. Mnogi od njih, nažalost, otišli su ne doživevši je, ali ostalima će Slovenija i Srbija, vlasnice Ljubljanske, odnosno, Invest banke, morati u roku od godinu dana da vrate zamrznutu deviznu štednju i to pod istim uslovima pod kojima su isplaćeni i državljani Srbije i Slovenije koji su imali uloge u pomenutim bankama. Ovo je presuda Velikog veća Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, koje je potvrdilo prvostepenu presudu tog suda u donetu 2012. godine, na koju su se Srbija i Slovenija žalile.
Presuda Evropskog suda doneta je na osnovu samo tri predstavke državljana Bosne i Hercegovine, ali je zbog velikog broja sličnih tužbi Sud odlučio da je koristi kao model-presudu za više od osam hiljada podnosilaca. Prema nekim nezvaničnim procenama, Srbija će po ovom osnovu morati da isplati više od 94 miliona, a ako u dugovanja budu uračunate i kamate, što će se verovatno i dogoditi, više od dvesta miliona evra.
Sud u Strazburu presudio je da su države-naslednice, u ovom slučaju Srbija i Slovenija, obavezne da štedišama vrate zamrznutu deviznu štednju, s obzirom na to da taj problem nisu rešile tokom dogovora o sukcesiji, kao i zbog nemogućnosti oštećenih klijenata da pravdu potraže pred domaćim pravosuđima.
Đorđe Đukić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, kaže za Radio Slobodna Evropa da se i u ovom slučaju potvrđuje neodgovornost komisija za sukcesiju koje nisu uradile svoj posao, za šta će multiplikovanu cenu sada platiti građani.
“Očigledno, ovaj sudski spor ukazuje na to da članovi komisije za sukcesiju nisu o tome uopšte vodili računa, a znalo se da mnoge od tih banaka, uključujući Invest banku, Jugobanku, Ljubljansku banku i druge, posluju na teritoriji čitave zemlje. Te banke su, dakle, imale svoju aktivu i plasmane u različitim entitetima, bivšim republikama. Isto tako, imale su različite izvore, pri čemu mislim na štednju građana bivše SFRJ. Prema tome, neumitno je bilo, profesionalno, stručno, kao i sa aspekta pravičnosti, da se taj teret raspodeli shodno deobnom bilansu koji bi morao da uključi aktivu tih banaka raspoređenu u različim republikama i obavezu isplate devizne štednje građanima. Ako bi nakon toga i nastao spor među bivšim YU republikama, to bi moralo da se raščisti raspodelom ostale imovine. U svakom slučaju, i ovo pokazuje da su građani žrtve, a u tom kontekstu hoću da kažem da ako suviše krupne stvari promaknu, troškovi se strahovito multiplikuju, što govori da mi nismo imali državu koja poštuje pravne regule”, ocenjuje Đukić.
Regionalna saradnja ključan faktor
Podsetimo, nakon raspada SFRJ devizna štednja klijenata Ljubljanske banke, koja je bila u vlasništvu Slovenije, i Invest banke, u vlasništvu Srbije, zamrznuta je sve dok države naslednice ne postignu dogovor o sukcesiji i isplati dugovanja štedišama. Ispostaviće se, međutim, sasvim očekivano, da su građani i njihova prava vladajućim garniturama u novonastalim državama poslednja rupa na svirali. Posle više neuspelih pokušaja, tokom 2001. i 2002. godine, da se postigne dogovor o raspodeli garancija koje je bivša SFRJ dala za staru deviznu štednju, Banka za međunarodna poravnanja, koja je bila arbitar, napušta pregovore, a očajne štediše, ne mogavši da svoja prava zadovolje pred domaćim sudovima, 2008. godine žale se Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu.
Uz ocenu da je presuda Evropskog suda pravična, Saša Đogović, saradnik Instituta za tržišna istraživanja, dodaje da ovaj slučaj nije rešen ranije jer u dugom vremenskom periodu nije ni bilo suštinske regionalne saradnje od koje bi korist imali građani.
“Ta odluka Suda u Strazburu potpuno je opravdana i nadam se da će posle dužeg vremenskog perioda svi oni koji su imali štedne uloge u skorijem periodu zaista i namiriti svoja potraživanja. Zašto to nije bilo urađeno ranije? Jednostavno, politika je bila ta koja je bila dominantna i koja je kreirala sve odluke. Nije ni postojala regionalna saradnja ili je postojala samo na papiru, nije bilo nekakvih posebnih praktičnih iskoraka, sem verbalnih, koji bi trasirali mogućnost rešavanja suštinskih pitanja od značaja za stanovništvo bilo koje zemlje bivše Jugoslavije”, kaže Đogović.
