Institut za regionalne i međunarodne studije, u saradnji sa Balkanskim fondom za demokratiju, predstavio je rezultate istraživanja koji pokazuju da se zemlje regiona poslednjih godina razilaze u stepenu evropskih integracija i pitanjima demokratizacije društava, te se otvorilo pitanje da li je u tom kontekstu vreme za odustajanje od postkonfliktne agende i drugačije grupisanje država Zapadnog Balkana. Da li koncept Zapadnog Balkana gubi na značaju?
Dosadašnji koncept „Zapadnog Balkana“, uveden krajem devedesetih godina, opisivao je jedan region, pre svega zemalja bivše Jugoslavije, uz agendu nakon konflikta. On je omogućavao kreatorima politike u Briselu da sa ovim regionom postupaju kompaktno i tretiraju ga kao celinu u smislu prioritetnih pitanja koja se moraju rešavati. Sažetak najvažnijih događaja i pregled politika, koje su istraživači Instituta za regionalne i međunarodne studije sproveli za period od 2010-2011. godine, pokazuje, međutim, da su se države koje čine taj region danas znatno izdiferencirale u pogledu dostignutog nivoa na putu ka EU, kao i reformama unutar svake od zemalja.
Zato izvršni direktor Instituta za regionalne i međunarodne studije iz Sofije i saradnik Balkanskog fonda za demokratiju Ognjan Minčev pred učesnike rasprave u Beogradu postavlja pitanje da li je dosadašnji koncept „Zapadnog Balkana“ zastareo.
Ognjen Minčev
„Prošla je gotovo čitava decenija od poslednjih međuetničkih sukoba i nije osnovano uključivati čitav region u poskonfliktni okvir, pošto se događaju novi izazovi i novi procesi i oni su u senci ove postkonfliktne agende koja se opisuje konceptom Zapadnog Balkana. Propast ovog koncepta takođe kuca na vrata zbog činjenice da različite zemlje u regoinu imaju različite učinke, odnosno imaju različit stepen uspeha u procesu evropskih integracija. Hrvatska, Srbija i Crna Gora se smatraju zemljama koje brže napreduju u ovom smislu, Makedonija, BiH, Albanija i Kosovo imaju svoje političke i institucionalne probleme.
To takođe doprinosi dezintegraciji koncepta Zapadnog Balkana. I na kraju, pitanje je da li ovaj koncept jeste dobra osnova za analizu situacije u regionu Balkana s obzirom na to da se svet brzo menja. Naš region bi mogao da odigra značajnu ulogu sa jednim delom sveta koji prolazi kroz brze promene, a to je region Bliskog istoka i severne Afrike gde se odvija tzv. Arapsko proleće, i gde rezultati i iskustva našeg tranzicionog procesa mogu da doprinesu tome kako nastaviti sa društvenim i političkim promenama. Dakle, mi živimo u jednom novom kontekstu i moramo da smislimo nove koncepte“.
Da li je, zbog različitog stepena napretka i promena u regionu, ali i u EU, došlo vreme za drugačije grupisanja balkanskih zemalja? To je pitanje na koje istraživači upućuju rezultatima istraživanja po kojima se države regiona, ukoliko isključimo Hrvatsku koja je daleko ispred svih, mogu podeliti na one prespektivnije i manje perspektivne u pogledu evropskih integracija. Ipak, svaka od njih ima veliki broj problema koje je razlikuju od one druge.
Srbija između EU i Kosova
Kada je reč o Srbiji, iako se dobijanjem statusa kandidata, uz prethodno ispunjavanje uslova vezanih za saradnju sa Hagom i određenim napretkom u pogledu dijaloga sa Prištinom, ovu zemlju čeka konačna odluka 'EU ili Kosovo' jer postoji i ona sumornija slika „Ni Evropa ni Kosovo“. To je jedno od pitanja na koje će, podvlači autor istraživanja Stefan Ralčev, odgovarati vlast koja će biti formirana nakon izbora 6. maja.
„Dosadašnja izborna kampanja se nije toliko fokusirala na ekonomska pitanja, već više na Kosovo, i postoje tri grupe partija. LDP i SPO za koje je EU ispred Kosova, zatim one koje bi žrtvovale integracije zarad Kosova, a to su Radikali i DSS, i na kraju vladajuće partije koje rade na oba fronta i kažu da je moguće da Srbija ima i članstvo u EU i Kosovo. Postoje dva pitanja u narednom periodu koja me muče. Prvo, da li će ova dualistička politika biti održiva na duži rok. Ona za sada funkcioniše, postignut je dogovor o fusnoti i to je dobro, ali u jednom trenutku moto i Kosovo i EU će postati nedelotvoran i Srbija će morati da napravi izbor. Drugo pitanje je šta će se desiti posle izbora i kako će biti raspoređena moć. Sada znamo da je predsednik Srbije i lider vladajuće političke partije i on je jači od premijera. Da li će Tadić ostati na funkciji i treći mandat i, ako ne pobedi, da li će premijer biti snažniji od predsednika i šta će se desiti sa institucionalnim balansom.“
Konferencija u Beogradu
Kako Srbija bude napredovala ka članstvu u EU, Kosovo će napredovati ka UN i svom evropskom putu. Uprkos kočnicama koje stižu iz Beograda, ali i unutrašnjim odlukama, saradnik Instituta za regionalne i međunarodne studije iz Skoplja Goran Stojkovski navodi da ono ide ka potpunom uživanju statusa nezavisnosti bez međunarodnog prisustva.
„Građani Kosova imaju utisak da petovlašće, pet centara moći – KFOR, EULEX, Priština, Beograd i UNMIK, proizvodi političku i institucionalnu konfuziju na terenu. Saglasno Ustavu i zakonima, vlada u Prištini se ponaša kao i vlada svake druge države koja ostvaruje suverenu vlast. U kosovskoj praksi, to međutim funkcioniše sa serijom ograničenja. Centralna vlada u Prištini još uvek ne može da uspostavi niti dijalog niti vlast na severu Kosova gde funkcionišu paralelne institucije za koje na Kosovu postoji uverenje da su podržavane iz Beograda. Sve dok Priština ne reguliše svoje odnose sa Beogradom, biće potreba za prisustvom međunarodnih misija. I KFOR, i EULEX i UNMIK igraju suštinsku ulogu u pomaganju izgradnje kosovske državnosti. Stoga će se Kosovo osloboditi stranog prisustva onda kada vlada u Prištini pronađe formulu za integrisanje sprskih enklava i kada bude regulisala odnose sa beogradom. Sprovođenjem jedne balansiranije politike, zvanična Priština bi u jednom srednjem roku mogla ostvariti punopravni status suverene i nezavisne države bez međunarodnog prisustva.“
Crna Gora napreduje, BiH nazaduje na putu ka EU
Stagniranje Bosne i Hercegovine, a po oceni istraživača, čak i nazadovanje na evropskom putu posle izbora 2010. godine, dešava se u vreme najveće krize u EU, kada ovaj blok ima malo vremena koje bi posvetio potencijalnim kandidatima. Stoga Stefan Ralčev upozorava da bosanski političari moraju početi odgovornije da se ponašaju prema svojim biračima i ponovo pokrenuti reformske procese, ili, u svetlu problema unutar EU, „savršena oluja“ može zadestiti tu zemlju.
„Prethodni izbori 2006. godine su zahtevali dva meseca da bi bila formirana Vlada, a u ovom ciklusu 2010. smo videli bezbrojne diskusije političkih lidera i pogađanje i na nižem nivou između partija koje predstavljaju svaki etnicitet. Tadicionalni konflikti su se uvek vodili između SNSD-a koje predvodi Milorad Dodik u Republici Srpskoj i partija u Federaciji, ali u poslednjim izborima bili smo svedoci još jedne konfontacije koja se desila na nivou u Federaciji između bošnjačkih i hrvatskih partija. Trebalo je 16 meseci da se postigne dogovor o Vladi. Ovo pokazuje da je BiH još uvek jedno etnički motivisano društvo, i bilo koji pokušaj da se ide ka građanskoj demokratiji može u ovom trenutku biti uzaludan. EU mora da promeni svoj pristup BiH. Očigledno je da srpski deo Bosne nije privržen Sarajevu, oni su privrženi Banjaluci, oni ne navijaju za bosanski tim i imaju svoju zemlju unutar zemlje. Ako EU želi uspešnije da se bavi tom zemljom, možda bi trebalo da odustane od dosadašnjeg pristupa, da se bavi nižim nivoima, možda nekim opštinskim grupacijama, zajedničkim projektima opština iz oba entiteta. Možda će tako biti uspešniji.“
Crna Gora svrstava se u perspektivnije zemlje kada je reč o evropskom putu. U decembru 2010. potvrđen joj je status kandidata, a godinu dana kasnije i određen datum za početak pregovora o članstvu. Ako ispuni preostale obaveze u oblasti vladavine prava i borbe protiv korupcije i ogranizovanog kriminala, otpočeće pregovore u junu 2012. Tako, ova zemlja za razliku od BiH, Srbije i Kosova, izgleda mirno plovi za svojim drugim susedom Hrvatskom, navodi Ralčev, ali i dodaje da će ta plovidba za nju biti teža iz dva razloga.
Stefan Ralčev
„EU je promenila uslove pregovora nakon što je Hrvatska potpisala sporazum. Do sada je praksa bila da se najteža poglavlja otvaraju tek na kraju, kao što su vladavina prava, sudstvo i korupcija, a ona lakša se otvaraju ranije. Ali, sada će sa Crnom Gorom ova pitanja otvoriti prvo kako bi Komisija mogla sve vreme da prati taj proces. Zato će za Crnu Goru ovaj proces biti teži nego za Hrvatsku. I drugi spoljni faktor je pitanje suseda, koji zaostaju u napredovanju i Crna Gora takođe trpi od takvog negativnog razvoja događaja.“
Iako Makedonija i Albanija imaju različite probleme na evropskom putu, prva zbog nerešenog spora oko imena sa Grčkom, a druga zbog odsustva dijaloga između dve najveće partije, Goran Stojkovski ocenjuje ih muče i neka ista pitanja.
„Nedovoljno sazrelo građansko društvo, nedovoljno sazrela i stabilna politička elita, korupcija, klijentilizam, nezaposlenost i organizovani kriminal.“
Upravo zato, jedina zemlja koja je deo ovih problema rešila i odletela iz gnezda Zapadnog Balkana - Hrvatska, sada mora biti primer i zamajac drugim državama regiona, podvlači Ralčev.
„Kao što svi znamo, Hrvatska je šampion u oblasti evropskih integracija. Ona je potpisala sporazum o pristupanju u decembru i u januaru je imala referendum na kojem je dve trećine građana glasalo za pristupanje EU. To za mene ima dve implikacije. Jedna je da ova zemlja može da bude vodilja za ostale zemlje Zapadnog Balkana jer su oni zaista uradili ono što moraju da urade. A druga stvar je da to može da bude nešto čime EU može da se ponosi. Svi znamo da ona prolazi kroz duboku krizu i ovo je nešto što bi trebalo da kapitalizuje. Ne bi trebalo da napusti ono na šta se obavezala na Balkanu samo zbog svoje unutrašnje krize, a Hrvatska je dobra prilika da se to uradi.“
Insistiranje na jačanju odgovornosti političkih elita
Autori istraživanja navode da je predstavljena studija o napretku zemalja regiona okvir i predlog od kog su krenuli u proceni da li je vreme za menjanje pristupa i koncepcije, te da li je ovo možda poslednja godina u kojoj se ocenjuje Zapadni Balkan kao poseban entitet i da li će naredne godine iz njega isključiti Hrvatsku, a uključiti neke druge zemlje.
Učesnici rasprave u Beogradu nisu se saglasili oko ovog pitanja. Predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost Sonja Liht jedna je od onih koja se zapitala da li ovo zaista trenutak da se pređe na novi koncept.
„Kontekst se zaista menja, ali kada pogledamo pojedinačne kontekste, oni su sve, samo ne obećavajući. Mi se u svakoj od zemalja u određenoj meri suočavamo sa slabošću političkog sistema, političke kulture, slabošću privrede, institucija, i prilično je teško naći neki stvarni uspeh kao takav. Kada pogledamo region, imam utisak da on kao celina izgleda uspešniji nego kada pogledamo pojedinačne zemlje. Kada se pogledaju drugi postkonfliktni regioni, mislim da je Zapadni Balkan skoro uspešna priča, i zato bih bila oprezna u napuštanju tog koncepta. Čuveni proces pomirenja zapravo dovodi do stvarnih rezultata. Odnosi između Srbije i Hrvatske, uz sve teškoće, postaju primer kako možete da prevaziđete nedavnu prošlost. Naravno, to je važno i za BiH i to je nešto što treba imati na umu. Jer, bez ovog okvira i snažnog insistiranja EU na doborsusedskim odnosima, pitam se gde bismo bili. Duboko sam uverena da bi bez okvira EU, i problemi bi bili u mnogo gorem stanju.“
Kombinacija fiskalne krize, sve većeg dužničkog pritiska i lošeg funkcionisanja institucija EU prebacuje težište evropske debate na unutrašnja pitanja i udaljava je od razmatranja politike prema Balkanu. Direktor beogradskog Centra za primenjene evropske studije Srđan Đurović stoga navodi da postoji potreba za konstolidacijom politike EU prema Zapadnom Balkanu i podvlači da se ne sme govoriti o zamoru od proširenja. Jačanje odgovornosti političkih elita u zemljama regiona je ono na čemu Unija mora insistirati.
Odsustvo iste je nešto što ih još uvek povezuje. Prema rezutatima studije, izborni ciklusi na Zapadnom Balkanu još uvek su više kontraproduktivni za reformske procese nego što je to slučaj u drugim zemljama. Oni su se pokazali naročito bolnom aktivnošću koja dovodi do političkih kriza, etničkih tenzija i znatnog usporavanja u procesu evrointegracija. U predviđanjima da će ekonomska kriza verovatno ponovo pogoditi Balkan ove godine, u istraživanju se navodi da zemlje regiona ne razvijaju dugoročne modele ekonomskog rasta i planove stavljanja nacionalnih privreda u širi kontekst evropskog i globalnog tržišta. Takođe, postoji vidan trend pogoršanja medijske situacije širom Balkana, navodi Stefan Ralčev.
„Zajednička ocena za sve zemlje je da je situacija u medijima u našem reginu sve lošija. Uglavnom je to povezano sa nejasnom vlasničkom stukturom i time ko sponzoriše medije, ali takođe i sa političkim uticajem jer imamo medije koji se bave politikom. Na taj način remeti se balans u medijima.“
Enders Vimbuš
Problem kuda ide koncept Zapadnog Balkana otvorio je brojna druga pitanja tokom prezentacije istraživanja u Beogradu. S. Enders Vimbuš, senior direktor za spoljnu politiku i civilno društvo iz nemačkog Maršalovog fonda SAD, upravo u činjenici da je pokrenula takvu diskusiju vidi uspeh i značaj predstavljene studije.
„Mislim da ste pomogli i preko toga što bi bila čista analiza. Rezultati istraživanja svakako daju određene predloge za rešenja za budućnost, za nepredviđene situacije, ishode, stimulativne strategije, oni će stimulisati način na koji ljudi dizajniraju političke stavove koji su osnov za rešavanje ovih pitanja. Isto tako, istakli ste koliko je važna zajednica istraživačkih centara, i teško je zamisliti da se jedna ovakva dikusija vodi bez organizacija kao što je vaša i drugih koje su ovde predstavljene. Veliko nam je zadovoljstvo u Nemačkom Maršalovom fondu SAD, i spremni smo da pružimo svu pomoć i logistiku kako bi se ovakve diskusije organizovale jer su izuzetno važne za pokretanje ovog regiona u onom pravcu za koji se svi nadamo da će ići.“
Uprkos razlikama i eventualnom napuštanju koncepta Zapadnog Balkana, istraživači ističu da to nikako ne znači da EU treba da napusti reion, već upravo suprotno, to je poruka ohrabrenja da unutrašnja kriza koja zahvatila Uniju ne sme potisne dugoročne interese Evrope na Balkanu.
