Apelacioni sud je presudio da je Velimir Ćurguz Kazimir, saradnik Ebart medijske dokumentarije, oklevetao Vjekoslava Radovića, bivšeg dopisnika Rojtersa, time što je pre nekoliko godina za RSE izjavio da bi trebalo ispitati odgovornost za objavljivanje lažne vesti o slučaju 40 ubijenih beba u Vukovaru za koju je, kako je kazao, vezano i ime Radovića. Velimir Ćurguz Kazimir je povodom presude na društvenim mrežama prokomentarisao da se rehabilituju ratni huškači i mrzitelji iz devedesetih, a za RSE podseća na čitav taj slučaj. Ovo je redak pravosnažni sudski epilog, a kad je u pitanju procesuiranje ratnohuškačkih novinara iz devedesetih godina, od inicijative se nije mnogo odmaklo.
O tome kako je došlo do toga da ugledna britanska agencija Rojters objavi vest o nepostojećem zločinu nad srpskom decom, o tome zašto je tužen i šta mu presuda govori, Velimir Ćurguz Kazimir za RSE kaže:
„Reč je o vesti o izmišljenom događaju, na sreću izmišljenom, koja je osvanula u jesen 1991. godine tokom rata i rušenja Vukovara, da je u tom gradu pronađeno četrdeset ubijenih srpskih beba.Ta informacija je plasirana preko Rojtersa, koji ju je zatim vrlo brzo povukao. Tragom te vesti, naravno, digla se velika medijska buka, bilo je raznih učesnika koji su to potvrđivali, ali bilo je i ljudi koji su to negirali - i zvanične vojne vlasti negirale su da se to desilo. Sa tim slučajem je odmah povezana i uloga tadašnjeg dopisnika Rojtersa Vjekoslava Radovića. Miša Vasić, novinar 'Vremena' i pokojni kolega Jovan Dulović pisali su o tome i pominjali Vjekoslava Radovića, ali to, tako da kažem, nikad nije bilo istraženo do kraja“, kaže Ćurguz Kazimir, a na pitanje da li je Radović bio autor te vesti, kaže:
„Ne, nigde nije bilo potvrđeno, ali se pominjalo da ako sam nije bio autor, da je pustio tu vest. On je to odmah demantovao, ali je postojala priča da je on upleten u to. Postoje mnoge stvari koje su nejasne. Navodno je fotoreporter Rojtersa doneo tu vest, pa ju je onda sročio tadašnji šef dopisništva, čije ime i ne znam, a koji je u međuvremenu potpuno nestao iz novinarstva, a nama, ljudima iz profesije je bilo čudno da Vjekoslav Radović, kao neko ko je bio stalno zaposlen kao dopisnik i često bio na ratištu, nije bio upoznat sa celim slučajem. Otuda je krenula ta spekulacija da je on svakako morao biti upoznat, da je kad je dobio odobrio i pustio tako nešto. Pokazalo se da ta spekulacija ne može da se dokaže. Na ovom istom radiju pre četiri godine, kada je pokrenuta inicijativa da se preispita odgovornost novinara i medija za govor mržnje i pozivanja na nasilje, kazao sam da se ja zalažem za to da se to preispita i da odgovorni odgovaraju i u tom kontekstu sam pomenuo i čuveni slučaj četrdeset vukovarskih beba za koji je vezano i ime Vjakoslava Radovića. Posle ovakve presude – sad je to što jeste. Sad znamo ko nije kriv“, kaže rezignirano Velimir Ćurguz Kazimir.
Na drugoj strani, Vjekoslav Radović, devedesetih dopisnik Rojtersa iz Beograda, prošle godine je za lokalne medije o tom slučaju rekao sledeće:
„Ja nikad nisam objavio tu vest. Ja sam je, zapravo, demantovao. Cela priča je potekla tako što se jednog dana pojavio onaj čuveni fotoreporter Mikić, za koga više niko nikad nije čuo, koji je došao u dopisništvo Rojtersa i rekao da su 'zenge' masakrirale četrdeset jedno srpsko dete u Vukovaru, pri čemu nije pokazivao nikakve fotografije. Ja tog dana nisam ni bio u kancelariji, međutim, moj kolega koji je u to vreme bio vršilac dužnosti šefa dopisništva koji je tada bio na odmoru, naseo je na tu nesrećnu priču i pustio je. Onda se, naravno, digla panika u Zagrebu, digla se panika i u Londonu i Donald Forbs mene sutradan spakuje i kaže – idi u Vukovar i pronađi decu kako god znaš. Ja sam ceo dan proveo u Vukovaru, istraživao, pitao, ali dece nigde nije bilo i niko o tome ništa nije znao. Negde oko osam uveče javljam se i kažem Donaldu da imam drugu priču, ali da dece nema. I Rojters je tada povukao priču“, kaže Radović i dodaje da je i pomenuti v.d. urednika Donald Forbs dostavio pismo „da je zapravo on tu priču pustio, a da sam ja učestvovao u njenom demantovanju“.
Sud je u ovom slučaju doneo pravosnažnu presudu, ali se čini da nakon što je Tužilaštvo za ratne zločine pre četiri godine ambiciozno krenulo u pokušaj procesuiranja odgovornih za ratnohuškačko novinarstvo iz devedesetih godina, stvari stoje u mestu. O tome šta je razlog tome, za RSE govori Dragan Janjić, potpredsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije, koje je bilo i glavni inicijator procesuiranja novinara i medija za ratnohuškačko novinarstvo tokom ratova devedesetih godina.
„Mislim da se pokazalo da je ta akcija sa stanovišta tužilaštva i sa stanovišta procesuiranja na sudu prilično komplikovana jer vi na sudu treba da dokažete da je neko slušajući, recimo, neku ratnohuškačku emisiju, da ga je ta emisija direktno ponukala da učini konkretan zločin. A to bi trebalo da se dokaže tako što bi se našli neki svedoci da kažu da je nekoga ko je počinio konkretni ratni zločin za to motivisalo konkretno pogrešno i ratnohuškačko izveštavanje nekog novinara. Zato je to u smislu konkretnog dokazivanja na sudu prilično teško, iako, naravno nije nemoguće. Međutim, mi svi znamo da je takvo izveštavanje postojalo, a budući da je postojalo, ono apsolutno zaslužuje svaku osudu i mere koje bi uticale na to da se ne ponove takve stvari. Sa tog stanovišta, ja pozitivno cenim napor Tužilaštva za ratne zločine da pokuša da to procesuira“, kaže potpredsednik NUNS-a Dragan Janjić.