Žena domaćica i danas je jedan je od dominantnih stereotipa u Srbiji, ali su predrasude prema ženama ipak manje nego ranije. Činjenica je i da ih sve više ima u politici i biznisu, mada diskriminatorski ispadi javnih ličnosti, u kojima prednjače političari pokazuju se u Srbiji još živi u "muškom svetu".
"Mnogo zavisi od ličnog stava. Trebale bi žene, koje su malo uplašene, ili koje imaju kompleks, u odnosu na muškarce, da porade na sebi i da kažu da žele, znaju i mogu", kaže glumica Neda Arnerić, jedna od žena koje su pomerale umetničke granice u svetu jugoslovenskog filma.
Da mera uspeha u mnogome zavisi od njih samih, upornosti i spremnosti da ruše predrasude, pokazalo se i u najtežim vremenima, tokom ratova devedesetih, kada su prve i najglasnije o najvažnijim stvarima bile upravo žene. Jedna od njih je i Nataša Kandić, dugogodišnja direktorka Fonda za humanitarno pravo.
„Mislim da je to jedna borba. Svih ovih godina imamo vidljivo da se žene bore, da o nekoj temi ravnopravno razgovaraju sa muškarcima. Ko danas govori o suočavanju sa prošlošću? Ko govori o ratnim zločinima, o uspostavljanju vladavine prava? Ne govore muškarci. Najviše govore žene“, ističe Kandić.
Posle svega, kaže Nataša Kandić, ispostavilo se da muški sveta ne odaje priznanje ženskom doprinosu za bolje društvo.
„Svih tih godina rata, one su bile u prvom redu, a kada je prestalo ratovanje, žene su odjednom nestale. Muškarci shvataju da bi u politici trebala da budu i poneka žena. Lično smatram da u Srbiji postoje veliki kapaciteti, ali je kultura neprijateljska prema ženama generalno“, dodaje Kandić.
Iako neke od njih u ime svih danas hrabro dižu glas u ime ravnopravnosti, koja im i po zakonu pripada, u svakodnevnom životu to izgleda drugačije. Na primer, porodični stanovi se u više od devedeset odsto slučajeva vode na muškarce, oni su vlasnici automobila u više od 80 odsto slučajeva, ali je najgore što su neretko izložene seksizmu, omaložavanju i drugim oblicima diskriminacije, pa i fizičkom zlostavljanju unutar porodice. Koliko je i danas jak uticaj patrijarhalne tradicije, pokazala su i neka od poslednjih istraživanja.
„Jedna od predrasuda je zapravo da je najvažnija vrlina svake žene da bude dobra domaćica, 24 posto građana odgovorilo je da je to najvažnija vrlina. Ali, daleko je situacija bolja nego pre samo nekih 20-tak godina“, rekla je Brankica Janković, poverenica za zaštitu ravnopravnosti.
Uprkos žilavim predrasudama, ambiciozne žene, koje su se uglavnom školovale u inostranstvu, danas su u vodećim strukturama velikih privatnih kompanija. Suprotno je u javnim preduzećima, koje mahom vode muški politički kadrovi. Po zakonu, na izbornim listama stranaka, najmanje jedna trećina moraju da budu žene, i čini se da su formalno najveći proboj one učinile upravo u politici.
Brankica Janković kaže da je tome doprineo sistem kvota.
„U našoj Skupštini se to prisustvo definitivo oseća jer je to više od jedne trećine. Ne treba da zaključimo da je ukupan položaj žene bolji zbog toga što imamo političko učešće, ali je de fakto to oblast u kojoj možemo da kažemo da Srbija ima veliki napredak. Pitanje je da li bi tako bilo da ne postoje kvote“, konstatuje Janković.
Mada su deklarativno i zakonski prihvaćene u politici, upravo iz tog sveta najčešće im stižu uvrede i omalovažavanja, i to od muškaraca na najvišim državnim funkcijama.
Ministar odbrane iz redova Srpske napredne stranke, Bratislav Gašić, posle dugog natezanja, smenjen je zbog opaske da najviše voli „novinarke koje lako kleknu”, dok je funkcioner Socijalističke partije Srbije, Predrag Marković, u jednom intervjuu hladno obznanio da ga ministarka Jadranka Joksimović „erotski fascinira”.
Takav odnos, kaže Neda Arnerić, koja je svojevremeno bila poslanik Demokratske stranke, nedopustiv je u XXI veku.
„Nevaspitano je da se to izgovori u javnosti. To znači da ti ljudi nisu zreli da se bave politikom, koja je javna stvar. Ne smeju da izgovore u javnosti sve što pomisle. Ko zna šta mi žene sve pomislimo o vama muškarcima, pa to ne iznosimo javno. Nikada do sada nisam doživela neku neprijatnost tog tipa. Naprotiv, moja je glavna kada sam u društvu ili na poslu“, ocenjuje Arnerić.
Promena u odnosu na slične ranije slučajeve je da politički akteri i mediji osuđuju ovakve ispade, ali ostaje isto da počinioci diskriminacije ne budu izopšteni iz političkog života. Jednostavno, samo budu premešteni na drugu funkciju.
Kada su u pitanju predrasude prema ženama, Srbija je negde u sredini lestvice u poređenju sa evropskim zemljama. Ni najgora, ni najbolja.
Generalno, osim adekvatnih zakona, za bolji položaj žena, potrebni su i veća solidarnost, međusobno poštovanje i povratak sistema vrednosti.
„Da bi žena mogla da se uključi u sve društvene tokove, ako se odlučila da ima porodicu, onda joj je potrebna pomoć da obavi i onaj deo neplaćenih poslova, koje još uvek više obavljaju žene. Vidljiv je pomak, pogotovo kada se radi o roditeljskim obavezama, gde su sve češće muškarci spremni da preuzmu obaveze oko podizanja dece, što je dobro za napredak čitavog društva“, kaže Brankica Janković.
Jedno od poslednjih istraživanja pokazalo je i da su žene u medijima u Srbiji 3,5 puta manje zastupljene od muškaraca, da je samo osam odsto priča tematski posvećeno ženama, a tri odsto pitanju rodne ravnopravnosti.
Uprkos potrebi za boljim medijima i sistemom obrazovanja, koji bi pomogli bolji položaj žena, polje na kom se one sve više dokazuju, osim politike i biznisa, je umetnost. Tako je i u pozorištu i filmu, gde uspešno rade kao scenaristkinje i rediteljke.
Žene, smatra Neda Arnerić, zaslužuju mnogo više.
„Sve se više dokazuje da su žene u svakom pogledu moćnije od muškaraca, kada se dočepaju, što scenarija, što filma, što mesta u politici, u obrazovanju. Sve žene, koje znam, su uspešne i uspešnije od muškaraca. Valjda su snažnije, izdržljivije i upornije. Po meni bi trebalo da bude potpuno drugačije, nego je priroda dala. Ostalo je to patrijarhalno gledanje na svet“, zaključuje Neda Arnerić.
