Nakon 17 godina Mila Janković je saznala da je njeno pravo ime Senida Bećirović, koja je porijeklom iz okoline Zvornika. Igrom sudbine spašena je tokom rata, a potom usvojena u Beogradu.
Oca Muhameda je našla, kao i ostalu rodbinu. Senida još traži majku i stariju sestru. Danas 19-ogodišnja djevojka živi u Sarajevu, kod tetke, gdje završava srednju školu. Njena priča jedna je od 15 koje su objavljene u knjizi „Nestali životi“, koju prati izložba fotografija posvećena ljudima nestalim tokom rata u bivšoj Jugoslaviji.
Mila Janković živjela je u Beogradu sretnim životom u porodici koja ju je usvojila 1992. godine.
„Moj život u Beogradu je bio predivan. Imala sam sve, išla u školu. Imala sam srećno detinjstvo. Putovala sam svuda. Uglavnom, sretno sam dete, što kažu rođena pod srećnom zvezdom. Oni su meni pružili svu ljubav. Imali su dva sina i svu ljubav koju su sinovi imali, pružili su i meni. Tako da ću im uvek biti zahvalna. I ne gledam sa te neke strane da je moj život bio bezveze, jer su Srbi. Ja znam iz priča šta se ovde dešavalo i kako je to bilo, ali ja bar gledam da čovek ne treba da se gleda po toj nekoj nacionalnoj strani. Bitno je da je on čovek, da ima srce - i to je to,“ priča ona.
Prije četiri godine odlučila je pronaći biološke roditelje. A onda je Mila saznala da je njeno pravo ime Senida Bećirović. Beba koju je sa 11 mjeseci, tokom rata iz zapaljene kuće u okolini Zvornika spasio srpski vojnik Milenko Vidaković i odveo je svojoj majci u Šekoviće. Senidi je žao što Milenko nije doživio da joj kaže istinu i da mu se zahvali što joj je spasio život.
„Žao mi je što je poginuo, jer mnoge stvari bi mi on mogao reći. On je sada mrtav i teško da sa te neke strane mogu šta čuti. Zahvalna sam mu do kraja života. Ipak je on mene spasio. Nebitno da li je Srbin, da li je musliman, ispao je čovek. Mogao me ostaviti da umrem,“ kaže Senida.
Bitno je da si dobar u duši...
Iz Šekovića sudbina je vodi u Beograd. Senida postaje Mila. Tamo je usvajaju Živko i Živana Janković.
„Čujemo se. Ja njih volim i oni će uvek biti na prvom mestu u mom životu. Što god da se desi i da mamu pronađem, normalno mama je mama, ali jednostavno oni su me odgajali i uvek ta neka ljubav će ići prema njima,“ priča Senida.
Godine 2008. našla je oca Muhameda, koji sada živi u Njemačkoj.
„Čujemo se, ali nismo sad našli neki zajednički jezik i odnos. On je u Nemačkoj, ja sam ovde. Čujemo se, ali ništa posebno,“ kaže ona.
Majku i sestru i danas traži.
„Nema ništa konkretno. Nešto se krije, ali još uvijek se ništa ne zna,“ rekla je Senida.
Senidina priča je poput čuda. Tužna, ali ipak sa sretnim krajem.
„Pa jeste, čudo je, jer sam jedna od osoba koja se pojavila živa. To jeste pravo čudo i retkost, obično se nađu samo ostaci. Meni je drago zbog toga. Ja se sad sa tim ne pravim važna, što sam ja sad izašla sa tim na televiziju. Odrasla sam u porodici da se, iako su imali para, iako sam imala sve u životu, da nije bitno da li ti imaš sve, bitno je da si dobar u duši i da te ljudi prihvate. Evo, mene su svi prihvatili. Svakome sam se uvukla pod kožu,“ kaže Senida.
Senida se navikava na novi identitet. Međutim, ne smeta joj ni ime koje je nosila 17 godina.
„Nema tu neke razlike, sada što sam ja nosila to srpsko ime. Svi znaju da sam ja sa tim imenom odrasla i jednostavno je to. Jedino kada odem u školu ili kod doktora kada me prozivaju Bećirović, onda ja stanem, izgubim se, ne znam ko je, i onda skontam da sam to ja,“ priča Senida.
Istina se uvijek sazna
Poruka je da se uvek može saznati ko si i šta si, da se istina uvek sazna.
Kantonalno ministarstvo nauke i sporta je stipendira, a veliku podršku pružaju joj i iz Komisije za traženje nestalih osoba FBiH. Dobri ljudi su je, kaže, ohrabrili da ostane u Sarajevu.
„Tu ljubav koju su pokazali, nekako je to prelomilo da ja i ostanem ovde i da sve njih prihvatim,“ objašnjava ona.
Senidina priča dospjela je i na filmsko platno.
Na ovogodišnjem Sarajevo Film Festivalu premijerno je prikazan dokumentarni film „Mila traži Senidu“, hrvatskog novinara Roberta Tomića Zubera.
Njena priča je i jedna od 15 objavljenih u knjizi „Nestali životi“, koju prati velika izložba fotografija posvećena ljudima nestalim u ratu u bivšoj Jugoslaviji.
„Znači puno. Kao kroz film, tako i kroz knjigu se pokazuje da nada nikada ne treba da umire -i da uvek treba se boriti. Poruka je da se uvek može saznati ko si i šta si, da se istina uvek sazna“, kaže Senida.
Ni rođendani više nisu isti. Senida slavi rođendan, na dan kada se rodila u mjestu Ceparde u blizini Zvornika. Svoj 17-ogodišnji identitet ostavila je s one strane Drine.
„Pa, Mila je ostala u Srbiji. Ne, nisam je zadržala. Imam samo bosansko državljanstvo, a mogla sam imati, ali jednostavno nisam htela,“ rekla je Senida.
