Suzana Novaković rođena je u ratnom Vukovaru 1994. godine. Teška 900 grama. Zbog lošeg zdravstvenog stanja prebačena je u bolnicu u Novi Sad. Majka odbija da vidi Suzanu, i nakon šest meseci Suzana se smešta u Dom za decu ometenu u mentalnom razvoju u Kulini. Tu provodi 18 godina. Detinjstvo i odrastanje. U posetu niko joj ne dolazi. Dani se prepliću nalik jedan drugom.
„Drugarice koje su htele učila sam slova koja sam znala. Neke su htele, neke ne. Bilo mi je bolje na odeljenju D3 nego na D1, ali i njima zameram što me nisu učili slova. Ja sam sama naučila pojedina slova. U Domu je bio i defektolog koji je hteo da ja učim i matematiku, ali niko nije hteo da mi pomogne. Govorili su 'Šta će ona Suzana da nauči, ona nema pojma o svom životu'.
Ali ja sam naučila. Kad neko tako priča, šta ću mu ja. Nikad se ne zna. Kad biste vi znali kako je tamo. Drugo je kada ste u hraniteljskoj porodici, a drugo kada ste u Domu sa decom. Morala sam da čuvam i da perem decu. Umesto da sam nešto pametno učila, ja sam to učila. Njima u Domu je bilo bitno da mi za njih radimo. Dobro, radili su oni i za nas. Učili su nas da se sami hranimo, da nameštamo krevete. Ali nije to to. Nisu me naučili onome što mi je potrebno u životu. Ja bih im bila sigurno zahvalna. Želela sam da naučim da čitam i pišem, da završim školu. Ali tome me nisu naučili.“
Život tka svoju priču. Suzana nakon zatvaranja Doma za decu ometenu u mentalnom razvoju u Kulini odlazi u hraniteljsku porodicu Gorice Selaković u Priboj. Tu počinju srećniji dani za devojku koja nema svoja dokumenta osim izbegličke legitimacije. Suzana se vodi kao izbeglica iz Hrvatske.
„Moje dve ćerke su uvek govorile da bi želele da imaju još nekoga. Tako da smo mi rešili da uzmemo Suzanu, jer su nam rekli da je ona greškom smeštena u Dom u Kulini. Kada je došla. Suzana nije znala dobro ni da priča. Išli smo kod logopeda, vežbali, vežbali i trud se isplatio. Ona sada dobro priča, vredna je, zna da čita i da piše. Suzana koristi internet, ima svoj profil na fejsbuku, sluša muziku na Youtubeu. Mnogo se promenila, to je i ona sama uvidela. Bitno je da je ona srećna“, priča hraniteljica Gorica.
Da li je Suzanino detinjstvo i Suzaninih osamnest godina moglo da bude lepo, bezbrižno i ispunjeno stvarima koje život čine neobično srećnim? Da li je samo zbog odluke majke da se odrekne Suzane ili i zbog loše procena stručnjaka Suzana morala 18 godina da provede u Domu za decu ometenu u mentalnom razvoju pitanje je koje postavlja i socijalna radnica u Centru za socijalni rad u Priboju Milanka Jeftović Vukojičić.
„U nekom periodu je izostala adekvatna procena stručnjaka. Da je odrastala u porodičnim uslovima to bi sigurno doprinelo optimalnom razvoju svih njenih potencijala i nje kao ličnosti“.
Suzana sada ima 20 godina i potpuno je uklopljena u društvo svojih vršnjaka. Kao punoletna osoba Suzana je stekla pravo da pročita svoj dosije. Zna ko joj je majka, otac zna da ima brata i sestru. Patnja za majkom i porodicom nekada jaka sada se polako gasi.
„Niko mi nije dolazio za 18 godina u Dom da me poseti. Ni majka ni otac ni brat ni sestra. Ljuta sam na majku što me je ostavila. Pre sam imala želju da je upoznam, ali sada nešto i nemam. Ja nju nemam šta da smatram za majkom. Ja drugu majku nemam osim Gorice. Gorica je meni najbolja majka.“
Kod Suzane nema više straha ni bespomoćnosti. Bol drži duboko u sebi. Oprašta ali ne može da zaboravi patnje kroz koje je prošla. Suzana nastavlja traganje za svojim snovima:
„Najveća želja mi je da završim školu, da imam diplomu i da ja mogu napokon da radim. I da budem mirna. Zaista mi to treba. Zaista to želim. I idemo. Život ide dalje.“
* Prethodno je u tekstu objavljeno da se Suzana preziva Nikolić. Izvinjavamo se zbog pogreške.
„Drugarice koje su htele učila sam slova koja sam znala. Neke su htele, neke ne. Bilo mi je bolje na odeljenju D3 nego na D1, ali i njima zameram što me nisu učili slova. Ja sam sama naučila pojedina slova. U Domu je bio i defektolog koji je hteo da ja učim i matematiku, ali niko nije hteo da mi pomogne. Govorili su 'Šta će ona Suzana da nauči, ona nema pojma o svom životu'.
Ali ja sam naučila. Kad neko tako priča, šta ću mu ja. Nikad se ne zna. Kad biste vi znali kako je tamo. Drugo je kada ste u hraniteljskoj porodici, a drugo kada ste u Domu sa decom. Morala sam da čuvam i da perem decu. Umesto da sam nešto pametno učila, ja sam to učila. Njima u Domu je bilo bitno da mi za njih radimo. Dobro, radili su oni i za nas. Učili su nas da se sami hranimo, da nameštamo krevete. Ali nije to to. Nisu me naučili onome što mi je potrebno u životu. Ja bih im bila sigurno zahvalna. Želela sam da naučim da čitam i pišem, da završim školu. Ali tome me nisu naučili.“
Život tka svoju priču. Suzana nakon zatvaranja Doma za decu ometenu u mentalnom razvoju u Kulini odlazi u hraniteljsku porodicu Gorice Selaković u Priboj. Tu počinju srećniji dani za devojku koja nema svoja dokumenta osim izbegličke legitimacije. Suzana se vodi kao izbeglica iz Hrvatske.
„Moje dve ćerke su uvek govorile da bi želele da imaju još nekoga. Tako da smo mi rešili da uzmemo Suzanu, jer su nam rekli da je ona greškom smeštena u Dom u Kulini. Kada je došla. Suzana nije znala dobro ni da priča. Išli smo kod logopeda, vežbali, vežbali i trud se isplatio. Ona sada dobro priča, vredna je, zna da čita i da piše. Suzana koristi internet, ima svoj profil na fejsbuku, sluša muziku na Youtubeu. Mnogo se promenila, to je i ona sama uvidela. Bitno je da je ona srećna“, priča hraniteljica Gorica.
Da li je Suzanino detinjstvo i Suzaninih osamnest godina moglo da bude lepo, bezbrižno i ispunjeno stvarima koje život čine neobično srećnim? Da li je samo zbog odluke majke da se odrekne Suzane ili i zbog loše procena stručnjaka Suzana morala 18 godina da provede u Domu za decu ometenu u mentalnom razvoju pitanje je koje postavlja i socijalna radnica u Centru za socijalni rad u Priboju Milanka Jeftović Vukojičić.
„U nekom periodu je izostala adekvatna procena stručnjaka. Da je odrastala u porodičnim uslovima to bi sigurno doprinelo optimalnom razvoju svih njenih potencijala i nje kao ličnosti“.
Suzana sada ima 20 godina i potpuno je uklopljena u društvo svojih vršnjaka. Kao punoletna osoba Suzana je stekla pravo da pročita svoj dosije. Zna ko joj je majka, otac zna da ima brata i sestru. Patnja za majkom i porodicom nekada jaka sada se polako gasi.
„Niko mi nije dolazio za 18 godina u Dom da me poseti. Ni majka ni otac ni brat ni sestra. Ljuta sam na majku što me je ostavila. Pre sam imala želju da je upoznam, ali sada nešto i nemam. Ja nju nemam šta da smatram za majkom. Ja drugu majku nemam osim Gorice. Gorica je meni najbolja majka.“
Kod Suzane nema više straha ni bespomoćnosti. Bol drži duboko u sebi. Oprašta ali ne može da zaboravi patnje kroz koje je prošla. Suzana nastavlja traganje za svojim snovima:
„Najveća želja mi je da završim školu, da imam diplomu i da ja mogu napokon da radim. I da budem mirna. Zaista mi to treba. Zaista to želim. I idemo. Život ide dalje.“
* Prethodno je u tekstu objavljeno da se Suzana preziva Nikolić. Izvinjavamo se zbog pogreške.
