Obolelom maturantu prokupačke Tehničke škole Milošu Stojanoviću roditelji ne mogu da kupe ni najosnovnje životne namirnice, jer u ovoj opštini ne mogu da nađu posao.
„Kad pitam za pos'o oni kažu da sam stara, a svi su obećavali da će da mi daju bar metlu da čistim, ali to su bila samo obećanja, i ništa više. Sada preživljavamo sa 5.000 dinara. Kada primimo socijalnu pomoć, sve damo za dažbine i još se nešto uzajmimo. Za stan, struju, vodu i internet, koji je bio potreban za dete zbog radova za školu, treba nam oko 15.000 dinara. Miloša čeka još jedna operacija, a mi nismo u stanju ni jednu kiflu da mu kupimo“, započinje priču Miloševa majka Jasmina (48), koja kaže da nije bilo vrata na koje nije zakucala u potrazi za poslom.
U Centru za socijalni rad u Prokuplju kažu da su upoznati sa teškom sitaucijom porodice Stojanović i da im pružaju pomoć u skladu sa zakonom.Miloš je do sada imao dve operacije tumora vilice. Zbog nedostatka kalcijuma česti su prelomi pa je usledila i operacija noge. Miloš teško hoda, čekaju ga još dve opracije, ali pre toga mora da pojača ishranu, fizički da ojača i da prođe banjski tretman. Za sve ovo njegovi roditelji nemaju novca.
I pored svih zdravstvenih problema Miloš je ove godine uspešno završio Tehničku školu, smer kompjutersko konstruisanje. U njegovoj, sada već bivšoj, školi direktor Miorag Đurović ima samo reči hvale.
„Miloš je divno dete. Odličan je đak i mi smo sve kao škola učinili da mu pomognemo. Imali smo razumevanja za njegovo često odsustvo sa nastave, nismo dozvolili da vanredno pohađa nastavu, pa smo organizovali dodatne časove da bi završio školu kada i njegovi drugovi. Ovih dana će braniti diplomski rad. Mašinski tehničar za kompjutersko konstruisanje, to će biti Miloš“, kaže direktor.
„Teško je kada si prinuđen da čekaš milostinju. Dugovi se gomilaju, samo kad bih mogao da dobijem bilo kakav stalni pos'o bilo bi sve nekako lakše“, priča Goran, Milošev otac, koji je bio i vojnik po ugovoru, radio u ciglani, ali najviše bi voleo da radi kao pekar jer to mu je struka.
„I volim to da radim. Ali, eto, kako je, tako je nema posla. I gotovo. Cepam i drva, i sve pomažem ako me neko pozove. Nemam ja sigurnu platu, moram sve da radim. Kada sam radio, imao sam platu 20.000 dinara, pa sam opstajao kako tako. Platim stan i što ostane za hranu. Sada nema ni to. Ne bežim od posla, sve ću da radim. Pa kako? Moram. Nisam ja ministar“, kaže Milošev otac.
Dok ne nađu bilo kakav posao, od koga bi mogli Milošu da obezbede bar pristojan obrok, ovoj porodici je hitno potrebna pomoć.
