Prevrtljivi srpski homo politicus

Čak je i detetu, koje nije u stanju da povuče granicu između stvarnosti i svoje bujne mašte, neprijatno kad ga uhvate u laži, pa, siroto, spusti glavicu i pocrveni. Jedna ljudska vrsta ili podvrsta u Srbiji s tim, međutim, nema nikakav problem. Srpski političari, čak i oni na najvišim funkcijama, ali i državnici, predsednici, premijeri ili zamenici premijera u Srbiji nemaju nikakav problem da reknu, pa onda poreknu, da obećaju, pa prekrše obećanje ili da svesno i s predumišljajem izgovore prononsiranu neistinu, obmanu ili spin.

Čak i Rasim Ljajić, ministar za rad i socijalna pitanja i lider Socijaldemokratske partije Srbije, političar koji uživa najveći integritet u očima građana, rekao je, pa porekao.

"Buduća vlada biće oformljena bez mene. Ne želim više da budem ministar, jer vreme je za smenu generacija i da se u Srbiji promovišu novi ljudi", izjavio je Ljajić 9. novembra 2011.

Ministar je još jednom, pre samo nedelju dana, overio to prošlogodišnje obećanje da neće biti na ministarskoj funkciji u budućoj vladi – ma ko je bude formirao:

“Izvesno je da ja neću biti u tom kabinetu, s obzirom da sam i u predizbornoj kampanji govorio da neću sedeti u budućoj vladi, ma ko da je formira i bilo bi neozbiljno da taj princip i to obećanje prekršim”.

Međutim, 19. jula 2012. Rasim Ljajić je prihvatio ponudu koalicije oko Srpske napredne stranke da uđe u novu vladu. Biće ministar za spoljnu i unutrašnju trgovinu, telekomunikacije i informatičko društvo.

Sve što je tim povodom imao da kaže bilo je:

“Svestan sam da je ova odluku moralno diskutabilna i zato imam gorak ukus u ustima”.

Od fetve do preleta

Prevrtljivosti srpskog homo politicusa nije odoleo ni bivši predsednik Srbije Boris Tadić. U izbornoj noći, kada ga je u trci za predsednika oduvao rival Tomislav Nikolić, odlučno je rekao: “Ne, sigurno neću biti novi premijer”.

Desetak dana kasnije, kad je olizao gubitničke rane, usledio je salto mortale: “Da li sam ja spreman da preuzmem ulogu premijera? Da”.

Ovom društvu pripada i lider socijalista Ivica Dačić. Najpre se, neposredno posle parlamentarnih i prvog kruga predsedničkih izbora, oglasio ovako: “Možda se u Srbiji ne zna ko će biti predsednik, ali mislim da se dobro zna ko će biti premijer”.

Tada je još bio uz Demokratsku stranku, ali kada se Tadić kandidovao za premijera, Dačić prevrće ćurak i kaže da i nije zainteresovan za tu funkciju.

Međutim, kada su mu Nikolićevi naprednjaci ponudli ono što Tadić nije – naime, baš premijersku funkciju, Dačić ju je, iako mu čitavih mesec i po dana mesto predsednika vlade navodno nije bilo važno, napustio savez sa Demokratama, prešao u rivalski tabor i postao mandatar nove vlade.

Ovo, nažalost nije kraj spiska prevrtljivih političara, daleko od toga.

Lider naprednjaka Aleksandrar Vučić govorio je, primerice, da ga ni Bog neće spojiti sa čelnikom socijalista Ivicom Dačićem – da bi onda s njim, i to kao s premijerom, pravio vladu.

Pričao je i da saradnja sa Rasimom Ljajićem nije moguća.

Pred same izbore je rekao i da, naravno, nema koalicije sa Mlađanom Dinkićem, liderom Ujedinjenih regiona Srbije.

Da ni pod kakvim uslovima neće u koaliciju sa Nikolićevom strankom kleo se pre dva-tri meseca i sam Dinkić.

Doskorašnji radikal Aleksandar Martinović drvlje i kamenje je bacao na Nikolićeve i Vučićeve naprednjake. Katapultirao je na njih fetve, tvrdio da ih finansiraju tajkuni i mafijaši i da je njihova politika “antisrpska”.

Samo dva meseca nakon izbora, avaj, Martinović prelazi u redove te “mafijaške “ i “izdajničke” Srpske napredne stranke.

Salto mortale

Neodgovornost, neozbiljnost, nesolidnost, prevrtljivost i nedoslednost srpskog homo politicusa ne iznenađuje više nikoga u zemlji kojom vladaju, najmanje Zorana Ninkova, urednika sajta “Istinomer”, koji brižljivo evidentira ova i mnogo druga prekršena obećanja i laži političara.

“Vidimo, kad se vratimo samo nekoliko godina unazad, da su neki političari učinili potpuni salto mortale, da su, primera radi, od zagovaranja nesaradnje sa Haškim tribunalom, neulaska u Evropsku uniju i slično, sada postali evrofanatici i da podržavaju i druge stvari koje su dijametralno suprotne od onoga što su zagovarali”, ističe Ninkov.

Ovdašnji politički čovek, osim neposredne, munjevitom brzinom stečene materijalne koristi, ništa ne uzima ozbiljno – ni političku delatnost, ni građane od čijih glasova i novca živi, ni samog sebe, uostalom. Kad je reč o sopstvenoj nesolidnosti i prevrtljivosti, uzda se jednostavno u to da se na ovim prostorima sve, ma kako skandalozno bilo – brzo zaboravi, podseća Ninkov.

“Kada ih pitate – pa, kako je moguće da ste se toliko izmenili, oni kažu ’pa, šta ima veze?’. Pa, nekako – ima veze. Ako ste izlazili na izbore i ljudi vam zbog toga davali glasove verujući da ćete sprovoditi tu vrstu politike, a vi sad se potpuno promenite, kako onda sutra da vam veruju da ono što vi sada pričate nećete možda za godinu ili dve promeniti? U tom smislu rekao bih da većina njih ono što govori ne shvata ozbiljno, da će građani to što pričaju prihvatiti zdravo za gotovo danas, a sutra – pa, bože moj, zaboraviće”, kaže Ninkov.

Uspeh, moć i novac koji politika preko noći donosi, u političarima sa ovih prostora potpuno relativizuje vrednost elementarnog etičkog smisla za istinu, odgovornost i doslednost, odnosno, za razliku između laži i istine, ocenjuje politički analitičar Dejan Vuk Stanković:

“Ono što svakako definiše srpsku političku scenu, uostalom, ne samo političku scenu nego i društvo generalno, jeste to da postoji strašan izazov postizanja uspeha u politici. Ni u jednoj sferi društva uspeh ne donosi toliko mnogo kao u politici. Imate osećaj da pripadnici političke klase koja je okupirala politički život, preko noći, brzo i lako, mogu da uspeju u svim sferama života – dakle, i postanu poznati, i postanu bogati i steknu jako osećanje moći. Upravo je zbog toga taj izazov biti na vlasti zapravo temeljni izazov i nešto pred čim istina ili laž koju izgovore gube svoj autentični i autonomni smisao”, ocenjuje Dejan Vuk Stanković.