Srbija je ušla u tranziciju i kao post-konfliktno društvo, sa silnim traumama. Nisam očekivao ni brzu, ni jednostavnu tranziciju, ali nisam očekivao ni da ćemo posle 10 godina i dalje da se bavimo nekim temama kojima smo se bavili na početku, kaže za Press klub RSE Zoran Sekulić, glavni i odgovorni urednik agencije FONET.
Sekulić: Deset godina, kako je počela tranzicija u Srbiji, ta stvar se u domenu agencijskog novinarstva nije promenila ni za pedalj. Kada se vlast u Srbiji promenila, nisam očekivao da će svi problemi za nas da budu rešeni, ali sam verovao da će nova vlast da obezbedi, bar što se medija tiče, ravnopravne startne uslove na tržištu, da definiše pravila igre i da omogući jednu fer utakmicu u kojoj će, oni koji su opstali, razvijati se, a oni koji nisu, ili tražiti neke druge proizvode, ili druge mogućnosti za sebe, ili se opredjeljivati za neku drugu vrstu posla.
Čini mi se da su se u svim segmentima novinarstva u Srbiji u međuvremenu dogodile ozbiljne promene, sem u domenu agencijskog novinarstva. Tu se suštinski ništa nije promenilo. I RTS je ušao u ozbiljne reforme. Voleo bih da je taj proces išao brže i očiglednije, ali RTS više nije državna televizija, nego je javni servis. I procedure su se promenile. Publika je verovatno očekivala bolji program, ali proces je počeo.
Država je većinski izašla iz dobrog dela medija, mada još uvek ima neka manjinska vlasništva u pojedinim dnevnim novinama. Suštinski, svoju poziciju u Tanjug-u, do dana današnjeg nije promenila. Agencija se i dalje finansira iz budžeta, ide na tržište sa damping cenama i pravi dugove javnim preduzećima. Objektivno, i Beti i Fonetu, kao privatnim agencijama, i dalje pravi velike probleme privilegovanim položajem na tržištu.
Sekulić: Prošla godina je bila najteža tranziciona godina u Srbiji, bar što se tiče medijske scene. U uslovima jednog nesolidnog tržišta, jednog prilično neposlovnog tržišta, koje se po tradiciji ovih prostora uglavnom svodilo na neko burazersko poslovanje, kada je krenula kriza, ona je naišla i kao fantastičan izgovor. Onima, koji inače nisu imali naviku da plaćaju za svoje obaveze, kriza je poslužila kao pokriće i dodatni razlog da, u uslovima realno postojeće ekonomke krize, ni ne razmišljaju o tome kako će da zatvaraju svoje dugove.
Naš problem nelikvidnosti, kao agencije koja, ne da živi od onoga što je zaradila, nego od onoga što je naplatila, u uslovima krize i nelikvidnosti, bilo je jako teško da opstaje, da posluje i da izvrši čak i svoje tekuće profesionalne obaveze, da pokriva mnogo događaja kojih je bilo.
Hiperinflacija centara moći
Sekulić: U Srbiji, ako u drugim oblastima nije došlo do centralizacije, onda je došlo do decentralizacije ili hiperinflacije centara moći, regularnih i neregularnih, javnih i tajnih. Što se tiče medija u Beogradu, i tu je bilo velikih problema, naročito prilikom raznih protesta i demonstracija, gde su novinari bili izloženi čak i fizičkim napadima, pretnjama i pritiscima.
Ipak je velika koncentracija najuticajnijih medija u Beogradu i mi, svi zajednički, u slučaju svakoga incidenata i problema, nadignemo dreku, pa se ta stvar ipak nekako reši i izazove neku reakciju. Ljudi u Beogradu se ipak ustručavaju da direktno nasrću na medije.
Sekulić: Za mene je to skandalozno i mislim da nije trebalo tako da se završi.
Sekulić: Mislim da je to nedopustivo. U privatnom životu možete da se rukovodite temperamentom, pa i tada do izvesne granice, a kamoli kao javna ličnost - u Skupštini Srbije ili prema novinaru koji je na radnom zadatku. Mislim da je tu i Tužilaštvo moralo da reaguje, bez obzira što su ministri pod imunitetima. Najmanje što sam očekivao u toj stvari je da će Vlada da se oglasi, bez obzira na koaliciju, na višak partnera u Vladi. To je ipak ministar jedne Vlade, koji je napravio jedan nedopustiv incident. Vlada je morala da se oglasi.
Sekulić: Srbija je poslednja ušla u tranziciju.
Sekulić: Jeste, ali objektivno, Srbija je ušla sa zakašnjenjem u tranziciju. Ušla je u tranziciju i kao post-konfliktno društvo, sa silnim traumama, i interne i eksterne prirode. Nisam očekivao da će tranzicija biti, ni brza, ni jednostavna. Na početku, kada je postojala neka energija promena, koja se nije videla samo u institucijama, ali je mogla da se oseti i na javnoj sceni, verovao sam da će ta stvar da se odvija brže.
Nisam očekivao da će pobednička koalicija, DOS, u to vreme tako brzo i na jedan takav ružan način da se raspadne, da će doći do raskola, ne samo personalnog, nego i koncepcijskog.
Nisam očekivao da će Srbija da prođe kroz atentat premijera i kroz tu vrstu tragedije, koja je i politička i porodična i lična. To je događaj koji je u velikoj meri opredelio dalji tok tranzicije i doveo do usporavanja.
Nisam očekivao ni brzu, ni jednostavnu tranziciju, ali nisam očekivao ni da ćemo 10 godina od početka tranzicije i dalje da se bavimo nekim temama kojima smo se bavili na početku.
Da je ovde bila idealna, postkomunistička, post-miloševićevska garnitura na vlasti, najzrelija i najstabilnija, suočila bi se sa ozbiljnim iskušenjima, koja nisu nastala samo zbog nove vlasti, nego su nasleđena i predstavljaju posledice nečega što se događalo u prošlosti. Sećamo se krize na jugu Srbije, koja je zamalo eskalirala u oružani sukob. Sećamo se tenzija oko Kosova i cele priče sa jednostranim proglašenjem nezavisnosti Kosova, koja je objektivno proizvela velike kontroverze u Srbiji i u velikoj meri uticala na sam tok tranzicije. U tome i dalje živimo.
Nova vlast u starim foteljama
Sekulić: Jedna je tema kako se na tu stvar gleda u institucijama, ali mislim da javnost nema iluzija oko toga kako stoje stvari sa Kosovom. Ne verujem da javnost očekuje da će biti povratka na prijašnje stanje, niti ne misle da je to realno. Rekao bih da dobar deo javnosti u Srbiji misli da je ovo stanje unutrašnja percepcija. Jedna strana je dobila sve, a druga izgubila sve. Sve je izvedeno na način koji je prilično ponižavajući za Srbiju.
Nije legitimno podgrevati nadu da će se stvari vratiti u prvobitno stanje jer to znači gubljenje energije i širenje iluzija, a to je opasno. Verujem da ni međunarodna zajednica Srbiji ne može da ospori da to pitanje problematizuje. Pitanje je na koji se to način radi. Mislim da je Srbija, s jedne strane, u velikoj meri olakšala, i sebi i drugima, što se opredelila da to pitanje drži otvorenim na miran način. Niko više ne zvecka oružjem, niti mu je na pameti da bi tu stvar trebalo rešiti silom. Ta vrsta bojazni, ta vrsta straha i ta vrsta strepnji nije više na dnevnom redu. To pitanje će biti otvoreno, čak i posle savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde, za koji svi očekuju da će biti kaučuk mišljenje - svako će moći da ga tumači onako kako njemu odgovara. Mislim da to mišljenje ima veliku političku dimenziju, ali suštinski, teško da će proizvesti neko praktično dejstvo.
Ono što ostaje kao tema jeste činjenica da je Kosovo nefunkcionalno. Kosovo nije u međunarodnim institucijama, Kosovo nije u UN. Kako god se deklarisalo i koliko god država ga priznalo, a priznalo ga je manje nešto što se očekivalo, ono neće moći da funkcioniše, da se razvija kao jedno demokratsko društvo i u tržnim uslovima, dok se ovo pitanje ne reši.
Teško da ovo pitanje može da se reši bez neke vrste, makar, prećutnog sporazumevanja sa Beogradom. Ne verujem da će se ponovo otvarati statusni pregovori, ali da će biti nekog dijaloga, uz moderaciju međunarodne zajednice, koja bi mogla, ako već nije moguće rešenje kojom su obe strane zadovoljne, ako je već neodrživo ovo rešenje, bar što se Srbije tiče, u kojoj je jedna strana dobila sve i zadovoljna je, a druga strana potpuno nezadovoljna, možda tražiti moguće rešenje, kojim bi obe strane bile nezadovoljne.
Sekulić: Nisam razmišljao onda o tome. Izgledalo mi je potpuno beznadežno da će u Srbiji uopšte moći da dođe do političke promene, da će Srbija ikada da se reši Miloševića. To sam doživljavao, ne samo kao politički problem, ali kao egzistencionalni, ne lični, ali državni, nacionalni, građanski i civilizacijski problem. U ono vreme sam samo razmišljao o tome da li će se ovde ikada stvoriti kritična masa neke političke pameti koja bi dobila dovoljno podrške da se ta vlast promeni.
Onog trenutka, kada se konačno to dogodilo, u roku od 10 dana posle toga, počeli smo da primećujemo prve znake. Kada je nova vlast zasela u stare fotelje i kada je ona trebala da se pokaže, nije više bilo dovoljno imati program protiv, trebalo je izaći s nekim programom za i preuzeti odgovornost za vođenje države. Tu su, već na samom početku, počeli da se javljaju prvi znaci razočaranja, bar što se mene tiče.
DS će morati dobro da poradi da sačuva primat
Sekulić: Za nas obične ljude, ili za nas koji nismo u politici, ta moralna strana bavljenja politikom, verovatno spada među najznačajnije. Gledano iz ugla ljudi koji su u politici, moral baš i nije neka primarna kategorija. Mi samo možemo privatno sa tim da se slažemo, ili ne.
U Dačićevom slučaju se vidi da je veoma isplativo korigovati svoje političko mišljenje, pokazati svim svojim političkim iskustvom veštinu i sposobnost zaokreta, koje je u političkom smislu dramatično, a izvedeno je na veoma elegantan način. Danas je to čovek koji je potpuno prihvatljiv za sve glavne aktere na domaćoj sceni, čak i za one koji su do juče bili ljuti protivnici Socijalista, a kamoli za međunarodnu zajednicu i sve najvažnije svetske kancelarije, gde su mu širom otvorena vrata.
Sekulić: I neće da bije radnike, koji su u protestu, pa im kaže da se obrate svojim poslodavcima, a svojim partnerima u Vladi kaže da ne dovode policiju u situaciju da se obračunava sa radnicima. On je u višestrukoj političkoj ulozi - kao ministar policije i kao predsednik stranke. Po oba osnova, njegova politička putanja i karijera, kao i rejting Socijalista, raste. Oni će postati, u bilo kojoj budućoj podeli karata, i dalje veoma važan faktor.
Sekulić: Oni su postali ozbiljan akter na političkoj sceni, mada mislim da se još nisu toliko dramatično približili DS-u, a ne očekujem da će se to tako skoro desiti. Kako sada stvari stoje, uprkos svim unutrašnjim problemima, socijalnim pritiscima i krizama, ne vidim da je moguć scenario po kome bi se u Srbiji vrlo brzo dogodili neki vanredni izbori. Ima tu još ozbiljnih i veoma delikatnih poslova, koje ova Vlada mora da uradi. Čak nisam siguran da Naprednjaci, pa i sam Nikolić, koji je iskusan političar, uopšte žure da uđu u tu priču da dele sa nekim vlast i da preuzmu deo odgovornosti. Mislim da će oni još sačekati. I kod njih se desila promena.
Mi ljudi koji pratimo političku scenu, dosta dugo znamo kako je to izgledalo u prošlosti i prilično smo prema tome, i skeptični, i rezervisani. Nekada ne možemo ni da poverujemo do koje mere su mogući ti politički obrti, koji nekada izgledaju i najciničniji.
Oni su faktor s kojim treba računati u budućnosti, oni su stranka socijalne demagogije, koja je potpuno primirila retoriku, počela da podržava evropske integracije Srbije, počela da se stidi velikih zločina koji su se desili u prošlosti. Mislim da će tek postati prihvatljivi partneri za svet, s tim, što u budućnosti, s njima vidim razvoj Srbije u pravcu nekog dvopartijskog sistema, gde će Demokratska stranka morati dobro da poradi da sačuva primat.
Sekulić: Moja je procena da jeste. Mislim da su sve te spekulacije na temu, ne znam kakve velike krize i lomova u slučaju njegovog skorog povratka, već prevaziđene. Ta tema je mogla da bude aktuelna u doba dok se Srpska radikalna stranka nije podelila, a i tada da je došla, ne verujem da bi izazvala neke velike lomove, kao što se onda pričalo. Moment je propušten i mislim da je ta priča oko Radikala, sa ili bez Šešelja, sem možda nekih privremenih previranja, potpuno pase.
RSE: Tanjug, koji je državna agencija, uvek je dobijao novčanu potporu od strane države i uz to naplaćivao svoje usluge. Vi nemate ničiju potporu, živite od toga što naplaćujete svoje usluge. To je neravnopravna situacija. Da li je i dalje takvo stanje?
Sekulić: Deset godina, kako je počela tranzicija u Srbiji, ta stvar se u domenu agencijskog novinarstva nije promenila ni za pedalj. Kada se vlast u Srbiji promenila, nisam očekivao da će svi problemi za nas da budu rešeni, ali sam verovao da će nova vlast da obezbedi, bar što se medija tiče, ravnopravne startne uslove na tržištu, da definiše pravila igre i da omogući jednu fer utakmicu u kojoj će, oni koji su opstali, razvijati se, a oni koji nisu, ili tražiti neke druge proizvode, ili druge mogućnosti za sebe, ili se opredjeljivati za neku drugu vrstu posla.
Čini mi se da su se u svim segmentima novinarstva u Srbiji u međuvremenu dogodile ozbiljne promene, sem u domenu agencijskog novinarstva. Tu se suštinski ništa nije promenilo. I RTS je ušao u ozbiljne reforme. Voleo bih da je taj proces išao brže i očiglednije, ali RTS više nije državna televizija, nego je javni servis. I procedure su se promenile. Publika je verovatno očekivala bolji program, ali proces je počeo.
Država je većinski izašla iz dobrog dela medija, mada još uvek ima neka manjinska vlasništva u pojedinim dnevnim novinama. Suštinski, svoju poziciju u Tanjug-u, do dana današnjeg nije promenila. Agencija se i dalje finansira iz budžeta, ide na tržište sa damping cenama i pravi dugove javnim preduzećima. Objektivno, i Beti i Fonetu, kao privatnim agencijama, i dalje pravi velike probleme privilegovanim položajem na tržištu.
RSE: Sada je i kriza pogoršala situaciju jer su mnogi mediji u problemima. Oglašivača više nema kao ranije, reklama je manje.
Sekulić: Prošla godina je bila najteža tranziciona godina u Srbiji, bar što se tiče medijske scene. U uslovima jednog nesolidnog tržišta, jednog prilično neposlovnog tržišta, koje se po tradiciji ovih prostora uglavnom svodilo na neko burazersko poslovanje, kada je krenula kriza, ona je naišla i kao fantastičan izgovor. Onima, koji inače nisu imali naviku da plaćaju za svoje obaveze, kriza je poslužila kao pokriće i dodatni razlog da, u uslovima realno postojeće ekonomke krize, ni ne razmišljaju o tome kako će da zatvaraju svoje dugove.
Naš problem nelikvidnosti, kao agencije koja, ne da živi od onoga što je zaradila, nego od onoga što je naplatila, u uslovima krize i nelikvidnosti, bilo je jako teško da opstaje, da posluje i da izvrši čak i svoje tekuće profesionalne obaveze, da pokriva mnogo događaja kojih je bilo.
Hiperinflacija centara moći
RSE: U unutrašnjosti, jedna novinarka je izložena pretnjama sveštenog lica jer mu se ne sviđa kako ona piše o njemu. U Beogradu, političari nogama udaraju novinare. Nekada, u onom komunističkom režimu, to se nije dešavalo.
Sekulić: U Srbiji, ako u drugim oblastima nije došlo do centralizacije, onda je došlo do decentralizacije ili hiperinflacije centara moći, regularnih i neregularnih, javnih i tajnih. Što se tiče medija u Beogradu, i tu je bilo velikih problema, naročito prilikom raznih protesta i demonstracija, gde su novinari bili izloženi čak i fizičkim napadima, pretnjama i pritiscima.
Ipak je velika koncentracija najuticajnijih medija u Beogradu i mi, svi zajednički, u slučaju svakoga incidenata i problema, nadignemo dreku, pa se ta stvar ipak nekako reši i izazove neku reakciju. Ljudi u Beogradu se ipak ustručavaju da direktno nasrću na medije.
RSE: Kako onda komentarišete to što je ministar infrastrukture ošamario novinara, a sutradan došao da se izvinjava?
Sekulić: Za mene je to skandalozno i mislim da nije trebalo tako da se završi.
RSE: Ne mislite da je to stvar temperamenta?
Sekulić: Mislim da je to nedopustivo. U privatnom životu možete da se rukovodite temperamentom, pa i tada do izvesne granice, a kamoli kao javna ličnost - u Skupštini Srbije ili prema novinaru koji je na radnom zadatku. Mislim da je tu i Tužilaštvo moralo da reaguje, bez obzira što su ministri pod imunitetima. Najmanje što sam očekivao u toj stvari je da će Vlada da se oglasi, bez obzira na koaliciju, na višak partnera u Vladi. To je ipak ministar jedne Vlade, koji je napravio jedan nedopustiv incident. Vlada je morala da se oglasi.
RSE: Da li ste očekivali da će tranzicija ovoliko dugo da traje u Srbiji?
Sekulić: Srbija je poslednja ušla u tranziciju.
RSE: Jedan deo tranzicije je ipak započeo pod Miloševićem.
Sekulić: Jeste, ali objektivno, Srbija je ušla sa zakašnjenjem u tranziciju. Ušla je u tranziciju i kao post-konfliktno društvo, sa silnim traumama, i interne i eksterne prirode. Nisam očekivao da će tranzicija biti, ni brza, ni jednostavna. Na početku, kada je postojala neka energija promena, koja se nije videla samo u institucijama, ali je mogla da se oseti i na javnoj sceni, verovao sam da će ta stvar da se odvija brže.
Nisam očekivao da će pobednička koalicija, DOS, u to vreme tako brzo i na jedan takav ružan način da se raspadne, da će doći do raskola, ne samo personalnog, nego i koncepcijskog.
Da je ovde bila idealna, postkomunistička, post-miloševićevska garnitura na vlasti, najzrelija i najstabilnija, suočila bi se sa ozbiljnim iskušenjima, koja nisu nastala samo zbog nove vlasti, nego su nasleđena i predstavljaju posledice nečega što se događalo u prošlosti.
Nisam očekivao da će Srbija da prođe kroz atentat premijera i kroz tu vrstu tragedije, koja je i politička i porodična i lična. To je događaj koji je u velikoj meri opredelio dalji tok tranzicije i doveo do usporavanja.
Nisam očekivao ni brzu, ni jednostavnu tranziciju, ali nisam očekivao ni da ćemo 10 godina od početka tranzicije i dalje da se bavimo nekim temama kojima smo se bavili na početku.
Da je ovde bila idealna, postkomunistička, post-miloševićevska garnitura na vlasti, najzrelija i najstabilnija, suočila bi se sa ozbiljnim iskušenjima, koja nisu nastala samo zbog nove vlasti, nego su nasleđena i predstavljaju posledice nečega što se događalo u prošlosti. Sećamo se krize na jugu Srbije, koja je zamalo eskalirala u oružani sukob. Sećamo se tenzija oko Kosova i cele priče sa jednostranim proglašenjem nezavisnosti Kosova, koja je objektivno proizvela velike kontroverze u Srbiji i u velikoj meri uticala na sam tok tranzicije. U tome i dalje živimo.
Nova vlast u starim foteljama
RSE: Ljudima, koji pokušavaju da budu realni i najčešće su uvek bili objektivni, potpuno je nestvarno zašto toliko insistiramo da se stvari vrate na pređašnji nivo, kada je jasno da je Kosovo otišlo.
Sekulić: Jedna je tema kako se na tu stvar gleda u institucijama, ali mislim da javnost nema iluzija oko toga kako stoje stvari sa Kosovom. Ne verujem da javnost očekuje da će biti povratka na prijašnje stanje, niti ne misle da je to realno. Rekao bih da dobar deo javnosti u Srbiji misli da je ovo stanje unutrašnja percepcija. Jedna strana je dobila sve, a druga izgubila sve. Sve je izvedeno na način koji je prilično ponižavajući za Srbiju.
Niko više ne zvecka oružjem, niti mu je na pameti da bi tu stvar trebalo rešiti silom. Ta vrsta bojazni, ta vrsta straha i ta vrsta strepnji nije više na dnevnom redu.
Nije legitimno podgrevati nadu da će se stvari vratiti u prvobitno stanje jer to znači gubljenje energije i širenje iluzija, a to je opasno. Verujem da ni međunarodna zajednica Srbiji ne može da ospori da to pitanje problematizuje. Pitanje je na koji se to način radi. Mislim da je Srbija, s jedne strane, u velikoj meri olakšala, i sebi i drugima, što se opredelila da to pitanje drži otvorenim na miran način. Niko više ne zvecka oružjem, niti mu je na pameti da bi tu stvar trebalo rešiti silom. Ta vrsta bojazni, ta vrsta straha i ta vrsta strepnji nije više na dnevnom redu. To pitanje će biti otvoreno, čak i posle savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde, za koji svi očekuju da će biti kaučuk mišljenje - svako će moći da ga tumači onako kako njemu odgovara. Mislim da to mišljenje ima veliku političku dimenziju, ali suštinski, teško da će proizvesti neko praktično dejstvo.
Ono što ostaje kao tema jeste činjenica da je Kosovo nefunkcionalno. Kosovo nije u međunarodnim institucijama, Kosovo nije u UN. Kako god se deklarisalo i koliko god država ga priznalo, a priznalo ga je manje nešto što se očekivalo, ono neće moći da funkcioniše, da se razvija kao jedno demokratsko društvo i u tržnim uslovima, dok se ovo pitanje ne reši.
Teško da ovo pitanje može da se reši bez neke vrste, makar, prećutnog sporazumevanja sa Beogradom. Ne verujem da će se ponovo otvarati statusni pregovori, ali da će biti nekog dijaloga, uz moderaciju međunarodne zajednice, koja bi mogla, ako već nije moguće rešenje kojom su obe strane zadovoljne, ako je već neodrživo ovo rešenje, bar što se Srbije tiče, u kojoj je jedna strana dobila sve i zadovoljna je, a druga strana potpuno nezadovoljna, možda tražiti moguće rešenje, kojim bi obe strane bile nezadovoljne.
RSE: Dugo ste Miloševićevih godina bili sa svima nama novinarima na svim demonstracijama. Da li ste očekivali tada da će vođe demonstracija, ljudi koji su željni demokratije i jednog drugačijeg načina vođenja države i života u njoj, danas da budu korumpirani, da nameštaju i poklanjanju radna mesta svojim istomišljenicima, članovima iste partije, poklanjaju stanove za male pare?
Sekulić: Nisam razmišljao onda o tome. Izgledalo mi je potpuno beznadežno da će u Srbiji uopšte moći da dođe do političke promene, da će Srbija ikada da se reši Miloševića. To sam doživljavao, ne samo kao politički problem, ali kao egzistencionalni, ne lični, ali državni, nacionalni, građanski i civilizacijski problem. U ono vreme sam samo razmišljao o tome da li će se ovde ikada stvoriti kritična masa neke političke pameti koja bi dobila dovoljno podrške da se ta vlast promeni.
Onog trenutka, kada se konačno to dogodilo, u roku od 10 dana posle toga, počeli smo da primećujemo prve znake. Kada je nova vlast zasela u stare fotelje i kada je ona trebala da se pokaže, nije više bilo dovoljno imati program protiv, trebalo je izaći s nekim programom za i preuzeti odgovornost za vođenje države. Tu su, već na samom početku, počeli da se javljaju prvi znaci razočaranja, bar što se mene tiče.
DS će morati dobro da poradi da sačuva primat
RSE: Ivica Dačić, naš sadašnji potpredsednik Vlade i ministar policije, bio je na molitvenom doručku, imao susrete na visokim nivoima u Americi. Pre je bio jedan od ljudi koji su bili na tapetu onih koji su demonstrirali tada na ulicama, bio je jedan od glavnih ljudi Miloševićeve politike. Kako tumačite tu promenu?
Sekulić: Za nas obične ljude, ili za nas koji nismo u politici, ta moralna strana bavljenja politikom, verovatno spada među najznačajnije. Gledano iz ugla ljudi koji su u politici, moral baš i nije neka primarna kategorija. Mi samo možemo privatno sa tim da se slažemo, ili ne.
U Dačićevom slučaju se vidi da je veoma isplativo korigovati svoje političko mišljenje, pokazati svim svojim političkim iskustvom veštinu i sposobnost zaokreta, koje je u političkom smislu dramatično, a izvedeno je na veoma elegantan način. Danas je to čovek koji je potpuno prihvatljiv za sve glavne aktere na domaćoj sceni, čak i za one koji su do juče bili ljuti protivnici Socijalista, a kamoli za međunarodnu zajednicu i sve najvažnije svetske kancelarije, gde su mu širom otvorena vrata.
RSE: Oni koji su bili protivnici Miloševićeve politike, čiji je jedan od eksponata bio i on, danas kažu za njega da je otišao u region, napravio kontakte sa regionom, da hapsi sitne dilere droge na ulici, mada šefovi još nisu pohapšeni, da se obračunava sa onim što je kriminal. Ispunjava neke nade običnog čoveka da će da zaživi u nekoj uređenoj državi.
Čak nisam siguran da Naprednjaci, pa i sam Nikolić, koji je iskusan političar, uopšte žure da uđu u tu priču da dele sa nekim vlast i da preuzmu deo odgovornosti. Mislim da će oni još sačekati.
RSE: Koliko će Naprednjaci, zajedno sa Tomom i Vučićem na čelu, možda ugroziti DS?
Sekulić: Oni su postali ozbiljan akter na političkoj sceni, mada mislim da se još nisu toliko dramatično približili DS-u, a ne očekujem da će se to tako skoro desiti. Kako sada stvari stoje, uprkos svim unutrašnjim problemima, socijalnim pritiscima i krizama, ne vidim da je moguć scenario po kome bi se u Srbiji vrlo brzo dogodili neki vanredni izbori. Ima tu još ozbiljnih i veoma delikatnih poslova, koje ova Vlada mora da uradi. Čak nisam siguran da Naprednjaci, pa i sam Nikolić, koji je iskusan političar, uopšte žure da uđu u tu priču da dele sa nekim vlast i da preuzmu deo odgovornosti. Mislim da će oni još sačekati. I kod njih se desila promena.
Mi ljudi koji pratimo političku scenu, dosta dugo znamo kako je to izgledalo u prošlosti i prilično smo prema tome, i skeptični, i rezervisani. Nekada ne možemo ni da poverujemo do koje mere su mogući ti politički obrti, koji nekada izgledaju i najciničniji.
Oni su faktor s kojim treba računati u budućnosti, oni su stranka socijalne demagogije, koja je potpuno primirila retoriku, počela da podržava evropske integracije Srbije, počela da se stidi velikih zločina koji su se desili u prošlosti. Mislim da će tek postati prihvatljivi partneri za svet, s tim, što u budućnosti, s njima vidim razvoj Srbije u pravcu nekog dvopartijskog sistema, gde će Demokratska stranka morati dobro da poradi da sačuva primat.
RSE: Da li znači da je Šešelj politički mrtav kada izađe iz zatvora?
Sekulić: Moja je procena da jeste. Mislim da su sve te spekulacije na temu, ne znam kakve velike krize i lomova u slučaju njegovog skorog povratka, već prevaziđene. Ta tema je mogla da bude aktuelna u doba dok se Srpska radikalna stranka nije podelila, a i tada da je došla, ne verujem da bi izazvala neke velike lomove, kao što se onda pričalo. Moment je propušten i mislim da je ta priča oko Radikala, sa ili bez Šešelja, sem možda nekih privremenih previranja, potpuno pase.