RSE: Ne samo Beograd, gde se desilo ubistvo francuskog mladića, već i cela Srbija je na neki način otugovala i traži da se kazne oni koji su napravili taj zločin. Vaša grupa ima veliko iskustvo u borbi protiv nasilja. Kako ste se vi osećali kada se sve ovo desilo?
Zajović: Od 1991. godine, kada smo počele sa našim radom, mi se suprotstavljamo nasilju, pre svega nasilju onih koji čine ratne zločine i zla u naše ime i koji su to činili tokom dugog niza godina, huškani i podržavani, finansijski, vojno, logistički i na svaki drugi način od Beograda. Naravno da se broj njih tih godina povećavao, da su bili veoma zaposleni vršeći agresiju po okolnim državama i da je sada, nakon što je zabranjeno vršiti agresiju po okolnim državama, agresija počela da se vrši iznutra. Agresija se vrši po istoj kulturnoj matrici, ne samo mržnje i govora mržnje prema drugima, već eliminacijom drugačijih, onih koji drugačije misle, koji se drugačije oblače, koji su drugačiji po verskoj, seksualnoj, političkoj ili kulturnoj osnovi. To je podrška patologiji, patološkom vidu rodoljublja i jednog potpuno poremećenog vrednosnog sistema.
Reakcija koja se desila na ubistvo francuskog mladića je nešto jako važno. Važno je sa stanovišta digniteta građana ove zemlje, ali podstiče nas da razmišljamo o sledećim stvarima - da li je ovo sada jedan jednokratni čin, posledica jedne iznudice, kako je voleo da kaže Koštunica u svom legalizmu, koji se sada primenjuje u tome što se na selektivan način jedna vrsta manifestacija odobrava, a druga zabranjuje. Da li je ovo pritisak i jedna politička potreba da se opere jedno varvarsko, divljačko i fašističko lice ove zemlje, kada postoji jedna politička potreba, ili iznudica, ali u tom slučaju ne sme da postoji ni jedna prepreka. Ne sme da postoji prepreka, ni za prostor, ni za sadržaj, čak ne sme da postoji prepreka ni da se pronađu huligani, a ne da se sav problem svede na navijače i huligane, a ne na jednu kulturnu, političku, emocionalnu, intelektualnu klimu koja je dovela do stvaranja ovakve atmosfere.
Ako ova situacije ne bude podsticaj da se preispitaju određene kulturne matrice, onda to apsolutno nema nikakve veze. Ako ona ne posluži da se ozbiljno predsednik republike, Boris Tadić, pozabavi onim što je obećao svojim biračima, sve to nema nikakvog smisla.
RSE: Vaši protesti su bili u centru grada, na Trgu republike. Stajale ste i protestovale kada su bombardovani Dubrovnik, Sarajevo, Vukovar. Ništa niste izostavile. Tada vas niko nije fizički napao, niste bile životno ugrožene. Sedeli su neki momci u susednom kafiću, podrugljivo su vas gledali, malo dobacivali i videlo se da je to daleko od njih.
Zajović: Oni su bili zauzeti, imali su terenske poslove, bili su naručeni od strane establišmenta ove države, koja je vodila ratove. Nije baš da nismo bile napadane. To je posledica opšteg bujanja klime nasilja. I sada bi bilo jako bitno da vidimo da li će se raditi o jednom jednokratnom činu, ili će se raditi o jednom preispitivanju svih mogućih kulturnih modela i matrica.
Svedoci smo da 20 godina postoji potpuna institualizacija nasilja i normalizacija nacionalizma, jedan potpuno selektivni odnos prema zločinima i hijerarhija u solidarnosti. Žene u crnom, zajedno sa drugim nevladinim organizacijama, traže od predsednika republike, Borisa Tadića, i od svih nadležnih institucija, da naprave jedan pragmatičan iskorak, da učine ono što približava Srbiju evropskim integracijama, da proglase 11. jul - Danom sećanja na Srebrenicu. Da ne govorimo koliko bi to bilo bitno za potpunu promenu kulturne i emocionalne klime u Srbiji. Znate li da Boris Tadić ni jednom nije uslišio ni jedan zahtev najvećih i najvažnijih organizacija za ljudska prava? Postoji jedna potpuna politika ignorisanja, nipodaštavanja i prezira. Boris Tadić sam sebi stalno uskače u usta time što je rekao, još pre dve godine, da onaj ko se u Skupštini Srbije bude protivio usvajanju Rezolucije o Srebrenici, zapravo deluje protiv državnih interesa. Neka on sam vidi ko deluje protiv državnih interesa. To je jako očigledno. Time se narušavaju dobrosusedski odnosi, kao i time što on ne poštuje Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, što ne gradi dobrosusedske odnose, što stalno dovodi u pitanje celovitost Bosne i Hercegovine.
Nas zanima da li će zaista doći do promene kulturnog modela i da li će klima jednog potpunog terora, neosetljivosti, nedostatka empatije, kao osnovnog kvaliteta građanske kulture i kulture odgovornosti, prevladati? Šta će se desiti kada dođe zločinka Biljana Plavšić? Da li će joj biti pripremljen organizovan doček? Da li će biti preduzete aktivnosti na istrazi i proganjanju onih koji 20 godina neprestano vrše nasilje nad braniteljkama ljudskih prava? Da li će Srbija početi da se odgovorno odnosi prema obećanjima koje je dala biračima? Da li će poštovati međunarodne rezolucije? Srbija je zemlja koja je ove godine odbila da podrži 24 deklaracije Evropske unije i Evropskog saveta. To su deklaracije o najgrubljim kršenjima ljudskih prava. Sve to zbog jednog imaginarnog mita i ideologije vezane za Kosovo. Da li će Srbija izručiti uskoro Mladića?
Možemo da postavimo desetine takvih pitanja. Možda se zaista desi da Srbija uvrsti međunarodne konvencije u dnevni red zasedanja Skupštine, koje mi 10 godina neprestano tražimo. Ni jedan od naših zahteva nije podržan. Nekažnjivost je na svim nivoima prevladavajuća - na emocionalnom, na pravnom, na političkom, na moralnom.
RSE: Bilo je 8.000 ljudi na platou ispred Filozofskog fakulteta, koji su otišli do mesta gde je francuski mladić povređen. Minutom ćutnja su mu odali počast, otišli su do francuske ambasade, do Spomenika zahvalnosti Francuskoj. Šta je bilo sa građanima koji su tada sedeli u kafiću kada je taj nesrećni mladić napadnut, kada je gađan razbijenim čašama i sečen po licu? Nemamo ni jedan podatak da je iko od tih ljudi ustao da odbrani tog čoveka.
Zajović: Nedostatak empatije pokazuje koliko smo daleko od jednog društva odgovornosti i saosećanja, kao građanske vrline i kao odnosa prema drugima. Vidi se koliko je odsustvo potpune reakcije i odgovornog građanskog ponašanja u slučaju nasilja, koje je svakodnevno. Možemo i na drugačiji način da se odnosimo prema njemu, ukoliko bi institucionalne poruke bile drugačije, ukoliko bi se većinski mediji ponašali drugačije, ukoliko bi se u školama drugačije tretirao pojam nasilja. Ovde se radi o jednoj kulturi podaništva.
Kada postoje prostori dirigovanog organizovanog okupljanja, onda je potrebno da se vidi da postoji masovnost. Kada se radi o autonomnom organizovanju od strane civilnog društva, ne postoji podrška. Na žalost, ovo društvo je zapravo društvo podanika, veoma je daleko od društva građana. Postoji jedna palanačka, provincijalna potreba da mi ne nastupamo kada se događa nešto jako nečovečno, užasno, ne zato što se time degradira nasilje, nego zato što je potrebno da se opere obraz pred međunarodnom zajednicom ili pred drugima. Mi narcisoidno mislimo da smo mi ti koji smo dobri, plemeniti, a da drugi prema nama čine nepravde.
Ovo je jedno društvo koje je palanačko, provincijalno, parohijalno, patrijarhalno, klerikalno. Ovo nije otvoreno, antiklerikalno, antifašističko antihomofobično društvo. Mi, koji se zalažemo za ovo potonje i koji pružamo drugačiju, dobru i pozitivnu sliku Srbije, smo ignorisani i napadani, ne samo od strane vlasti i ovih nedržavnih aktera, nego smo potpuno ignorisani i sa prezrenjem tretirani od najvećeg dela stanovništva u ovoj zemlji. To pokazuje da je kultura odgovornosti i ljudskih prava, kultura građanske solidarnosti nešto što je većini ljudi u ovoj zemlji strano. To je veoma zabrinjavajuće, pogotovo kada se dešava pod dirigovanim, militarizovanim načinom organizovanja, u kojoj se masa organizuje na poziv, zato što je to odozgo, a ne zato što je to iz potrebe građanskog samoorganizovanja i iz potrebe da se neguju osnovne prednosti solidarnosti, empatije i saosećanja.
RSE: Parada ponosa je zabranjena. Međunarodni dan protiv nasilja, 2. oktobar, je trebalo je da bude zabranjen, pod izgovorom da se ne gazi zelena površina Pionirskog parka, gde se nalazi sedište predsednika. Za otkazivanje Parade ponosa, vlast nije pružila ni jedan ozbiljan argument. Jedna država, koja ima moć i pokazala je da ima moć, da spreči nasilje, vadila se na to da je to rizičan skup, da može da bude nasilja, da nije sigurno da neko neće stradati. Kako ste vi na to gledali?
Zajović: Naravno sa ogorčanjem i sa potpunim znanjem da nije postojala politička volja i nikakva politička potreba koja može skupo da košta ovu zemlju, da se podrži jedna takva manifestacija koja prevazilazi probleme homoseksualnih zajednica i da to nije samo problem homoseksualnih zajednica. To je odnos prema različitim, koji šire prostore ljuske slobode i građanskih prava. To je jasno tolerisanje lanca mržnje koji postoji prema različitim. Onaj ko mrzi homoseksualce, obavezno mrzi Albance, prezire Hrvate, ateiste. Crkva je tako licemerno i skrušeno došla kada su paljene sveće na Trgu republike. To je takva okrutna ciničnost, da oni dođu, proizvode mržnju i opravdavaju nasilje. To radi crkva i njeni najviši predstavnici, koji su 100 puta huškali na rat i opravdavali ratne zločine. Oni su krvopije naroda, u smislu užasne pljačke koju oni pregovaraju sa raznih institucionalnih i vaninstitucionalnih mesta prema ovom narodu.
To je otpor jedne palanačke, zatucane, srednjovekovne zemlje i najvećeg dela intelektualne malograđanske elite. Zanima me šta je sa očevima nacije u ovom trenutku? Kako to da se Ćosić ne zapita šta je sa decom mržnje, gnjeva, ksenofobije, patološkog rodoljublja, čiji je on jedan od najvećih stvaralaca i zagovornika više od 20 godina?
Parada ponosa je na neki način isterala i vlast i građane i ljude u Srbiji na čistac, da vidimo da li i kojim putem mi želimo da idemo. Da li želimo da se vraćamo tradicionalnim vrednostima, koji sužavaju i eliminišu građanske slobode i ljudska prava, ili ćemo da idemo u integracije, koje su skopčane sa velikim problemima. Za nas ne postoji neka druga alternativa, sem te evropske.
Zajović: Od 1991. godine, kada smo počele sa našim radom, mi se suprotstavljamo nasilju, pre svega nasilju onih koji čine ratne zločine i zla u naše ime i koji su to činili tokom dugog niza godina, huškani i podržavani, finansijski, vojno, logistički i na svaki drugi način od Beograda. Naravno da se broj njih tih godina povećavao, da su bili veoma zaposleni vršeći agresiju po okolnim državama i da je sada, nakon što je zabranjeno vršiti agresiju po okolnim državama, agresija počela da se vrši iznutra. Agresija se vrši po istoj kulturnoj matrici, ne samo mržnje i govora mržnje prema drugima, već eliminacijom drugačijih, onih koji drugačije misle, koji se drugačije oblače, koji su drugačiji po verskoj, seksualnoj, političkoj ili kulturnoj osnovi. To je podrška patologiji, patološkom vidu rodoljublja i jednog potpuno poremećenog vrednosnog sistema.
Reakcija koja se desila na ubistvo francuskog mladića je nešto jako važno. Važno je sa stanovišta digniteta građana ove zemlje, ali podstiče nas da razmišljamo o sledećim stvarima - da li je ovo sada jedan jednokratni čin, posledica jedne iznudice, kako je voleo da kaže Koštunica u svom legalizmu, koji se sada primenjuje u tome što se na selektivan način jedna vrsta manifestacija odobrava, a druga zabranjuje. Da li je ovo pritisak i jedna politička potreba da se opere jedno varvarsko, divljačko i fašističko lice ove zemlje, kada postoji jedna politička potreba, ili iznudica, ali u tom slučaju ne sme da postoji ni jedna prepreka. Ne sme da postoji prepreka, ni za prostor, ni za sadržaj, čak ne sme da postoji prepreka ni da se pronađu huligani, a ne da se sav problem svede na navijače i huligane, a ne na jednu kulturnu, političku, emocionalnu, intelektualnu klimu koja je dovela do stvaranja ovakve atmosfere.
Ako ova situacije ne bude podsticaj da se preispitaju određene kulturne matrice, onda to apsolutno nema nikakve veze. Ako ona ne posluži da se ozbiljno predsednik republike, Boris Tadić, pozabavi onim što je obećao svojim biračima, sve to nema nikakvog smisla.
RSE: Vaši protesti su bili u centru grada, na Trgu republike. Stajale ste i protestovale kada su bombardovani Dubrovnik, Sarajevo, Vukovar. Ništa niste izostavile. Tada vas niko nije fizički napao, niste bile životno ugrožene. Sedeli su neki momci u susednom kafiću, podrugljivo su vas gledali, malo dobacivali i videlo se da je to daleko od njih.
Zajović: Oni su bili zauzeti, imali su terenske poslove, bili su naručeni od strane establišmenta ove države, koja je vodila ratove. Nije baš da nismo bile napadane. To je posledica opšteg bujanja klime nasilja. I sada bi bilo jako bitno da vidimo da li će se raditi o jednom jednokratnom činu, ili će se raditi o jednom preispitivanju svih mogućih kulturnih modela i matrica.
Svedoci smo da 20 godina postoji potpuna institualizacija nasilja i normalizacija nacionalizma, jedan potpuno selektivni odnos prema zločinima i hijerarhija u solidarnosti.
Nas zanima da li će zaista doći do promene kulturnog modela i da li će klima jednog potpunog terora, neosetljivosti, nedostatka empatije, kao osnovnog kvaliteta građanske kulture i kulture odgovornosti, prevladati? Šta će se desiti kada dođe zločinka Biljana Plavšić? Da li će joj biti pripremljen organizovan doček? Da li će biti preduzete aktivnosti na istrazi i proganjanju onih koji 20 godina neprestano vrše nasilje nad braniteljkama ljudskih prava? Da li će Srbija početi da se odgovorno odnosi prema obećanjima koje je dala biračima? Da li će poštovati međunarodne rezolucije? Srbija je zemlja koja je ove godine odbila da podrži 24 deklaracije Evropske unije i Evropskog saveta. To su deklaracije o najgrubljim kršenjima ljudskih prava. Sve to zbog jednog imaginarnog mita i ideologije vezane za Kosovo. Da li će Srbija izručiti uskoro Mladića?
Možemo da postavimo desetine takvih pitanja. Možda se zaista desi da Srbija uvrsti međunarodne konvencije u dnevni red zasedanja Skupštine, koje mi 10 godina neprestano tražimo. Ni jedan od naših zahteva nije podržan. Nekažnjivost je na svim nivoima prevladavajuća - na emocionalnom, na pravnom, na političkom, na moralnom.
RSE: Bilo je 8.000 ljudi na platou ispred Filozofskog fakulteta, koji su otišli do mesta gde je francuski mladić povređen. Minutom ćutnja su mu odali počast, otišli su do francuske ambasade, do Spomenika zahvalnosti Francuskoj. Šta je bilo sa građanima koji su tada sedeli u kafiću kada je taj nesrećni mladić napadnut, kada je gađan razbijenim čašama i sečen po licu? Nemamo ni jedan podatak da je iko od tih ljudi ustao da odbrani tog čoveka.
Zajović: Nedostatak empatije pokazuje koliko smo daleko od jednog društva odgovornosti i saosećanja, kao građanske vrline i kao odnosa prema drugima. Vidi se koliko je odsustvo potpune reakcije i odgovornog građanskog ponašanja u slučaju nasilja, koje je svakodnevno. Možemo i na drugačiji način da se odnosimo prema njemu, ukoliko bi institucionalne poruke bile drugačije, ukoliko bi se većinski mediji ponašali drugačije, ukoliko bi se u školama drugačije tretirao pojam nasilja. Ovde se radi o jednoj kulturi podaništva.
Kada postoje prostori dirigovanog organizovanog okupljanja, onda je potrebno da se vidi da postoji masovnost. Kada se radi o autonomnom organizovanju od strane civilnog društva, ne postoji podrška. Na žalost, ovo društvo je zapravo društvo podanika, veoma je daleko od društva građana. Postoji jedna palanačka, provincijalna potreba da mi ne nastupamo kada se događa nešto jako nečovečno, užasno, ne zato što se time degradira nasilje, nego zato što je potrebno da se opere obraz pred međunarodnom zajednicom ili pred drugima. Mi narcisoidno mislimo da smo mi ti koji smo dobri, plemeniti, a da drugi prema nama čine nepravde.
Ovo je jedno društvo koje je palanačko, provincijalno, parohijalno, patrijarhalno, klerikalno. Ovo nije otvoreno, antiklerikalno, antifašističko antihomofobično društvo. Mi, koji se zalažemo za ovo potonje i koji pružamo drugačiju, dobru i pozitivnu sliku Srbije, smo ignorisani i napadani, ne samo od strane vlasti i ovih nedržavnih aktera, nego smo potpuno ignorisani i sa prezrenjem tretirani od najvećeg dela stanovništva u ovoj zemlji. To pokazuje da je kultura odgovornosti i ljudskih prava, kultura građanske solidarnosti nešto što je većini ljudi u ovoj zemlji strano. To je veoma zabrinjavajuće, pogotovo kada se dešava pod dirigovanim, militarizovanim načinom organizovanja, u kojoj se masa organizuje na poziv, zato što je to odozgo, a ne zato što je to iz potrebe građanskog samoorganizovanja i iz potrebe da se neguju osnovne prednosti solidarnosti, empatije i saosećanja.
RSE: Parada ponosa je zabranjena. Međunarodni dan protiv nasilja, 2. oktobar, je trebalo je da bude zabranjen, pod izgovorom da se ne gazi zelena površina Pionirskog parka, gde se nalazi sedište predsednika. Za otkazivanje Parade ponosa, vlast nije pružila ni jedan ozbiljan argument. Jedna država, koja ima moć i pokazala je da ima moć, da spreči nasilje, vadila se na to da je to rizičan skup, da može da bude nasilja, da nije sigurno da neko neće stradati. Kako ste vi na to gledali?
Zajović: Naravno sa ogorčanjem i sa potpunim znanjem da nije postojala politička volja i nikakva politička potreba koja može skupo da košta ovu zemlju, da se podrži jedna takva manifestacija koja prevazilazi probleme homoseksualnih zajednica i da to nije samo problem homoseksualnih zajednica. To je odnos prema različitim, koji šire prostore ljuske slobode i građanskih prava. To je jasno tolerisanje lanca mržnje koji postoji prema različitim. Onaj ko mrzi homoseksualce, obavezno mrzi Albance, prezire Hrvate, ateiste. Crkva je tako licemerno i skrušeno došla kada su paljene sveće na Trgu republike. To je takva okrutna ciničnost, da oni dođu, proizvode mržnju i opravdavaju nasilje. To radi crkva i njeni najviši predstavnici, koji su 100 puta huškali na rat i opravdavali ratne zločine. Oni su krvopije naroda, u smislu užasne pljačke koju oni pregovaraju sa raznih institucionalnih i vaninstitucionalnih mesta prema ovom narodu.
To je otpor jedne palanačke, zatucane, srednjovekovne zemlje i najvećeg dela intelektualne malograđanske elite. Zanima me šta je sa očevima nacije u ovom trenutku? Kako to da se Ćosić ne zapita šta je sa decom mržnje, gnjeva, ksenofobije, patološkog rodoljublja, čiji je on jedan od najvećih stvaralaca i zagovornika više od 20 godina?
Parada ponosa je na neki način isterala i vlast i građane i ljude u Srbiji na čistac, da vidimo da li i kojim putem mi želimo da idemo. Da li želimo da se vraćamo tradicionalnim vrednostima, koji sužavaju i eliminišu građanske slobode i ljudska prava, ili ćemo da idemo u integracije, koje su skopčane sa velikim problemima. Za nas ne postoji neka druga alternativa, sem te evropske.