RSE: Počela je sjajna akcija - Očistimo Srbiju. Očekivala sam da će biti veći odziv. Odazvala su se uglavnom neka deca, đaci. Nemam ništa protiv toga da se i oni edukuju i učine nešto, ali gde su drugi?
Dulić: Akcija se odvija preko nekoliko stubova. Prvi deo akcije podrazumeva fizičko čišćenje divljih deponija po Srbiji, sanaciju i rekultivaciju postojećih deponija. To se uglavnom radi u saradnji sa komunalnim preduzećem. Gro novca je usmeren u tu samu akciju. Drugi deo akcije podrazumeva podizanje komunalne infrastrukture, nabavku opreme, podizanje procenta pokrivenosti sistema prikupljanja komunalnog otpada u opštinama u Srbiji. Treći deo akcije podrazumeva promociju reciklaže i jačanje industrije reciklaže, kao i neke vrste pomoći koji protiču kroz donošenje zakonskih i podzakonskih akata. Četvrti deo akcije su pojedinačne akcije udruženja građana, školske omladine i ostalo.
Svakoga dana u mnogo opština se odvija akcija Očistite Srbiju. Od 126 opština koje su podnele zahtev za dodeljivanje sredstava za akciju Očistimo Srbiju, gotovo sve opštine su ih dobile jer su to bili dobri projekti. U svakoj opštini će akcija Očistimo Srbiju pokušati da reši neke od problema. Problema je jako mnogo i bilo bi nerealno očekivati da će ove godine cela Srbija da bude očišćena i da će svih 100 posto građana u akciji učestvovati. Nama je svest daleko od svesti koja bi trebala da bude, da bi akcija doživela svoj puni uspeh.
RSE: Šta je prioritet?
Dulić: Svakako je prioritet da ogromne probleme, koji predstavljaju veliko opterećenje na životnu sredinu, kao što su pre svega velike deponije, uklonimo, da se na njima omogući, ili organizovano prikupljanje otpada u smislu postavljanja kanti, kontejnera, reciklažnih ostrva, ili da se oni preurede u dečja igrališta, da se video kontrolom spreči da bilo kod drugi u budućnosti na ta mesta ponovo odnosi smeće. Šta je problem u Srbiji?
Samo 60 posto naselja u Srbiji je pokriveno komunalnim sistemom, a u 40 posto područja i teritorije Srbije žive ljudi gde nema standardnog sistema odnošenja otpada, u smislu da kada neko napuni kesu sa otpadom, ubaci u neki kontejner koji će jednom nedeljno ili jednom dnevno neko da odnese. Iz tog razloga su i nastale divlje deponije jer su ljudi morali nešto da rade sa tim otpadom. Uglavnom su koristili neke prirodne padine ili rupe u koji su taj otpad ubacivali. Tako su nastale divlje deponije.
Naša je ideja bila da ekološke probleme koji nastaju zbog tih divljih deponija, a ti problemi su i okolne vode i deponije koje se vrlo često zapale, u koje se nekritički odlažu i opasni otpadi i životinjski ostatci koji veoma često predstavljaju izvore velikih zaraza celog eko sistema i celog lanca ishrane. Naša ideja je bila da saniramo te deponije.
Gro akcija je sprovedeno na ulazima i izlazima iz zemlje, blizu graničnih prelaza, u zaštićenim prirodnim dobrima, na mestima gde se ljudi najčešće kreću, a to su kotline reka, to su ona lepa mesta koja bi trebala da predstavljaju neki turistički i ukupni kapacitet i potencijal Srbije. Želimo da se da na tim mestima Srbija očisti, da se očisti sve ono što je ostalo kao otpad od ljudskih aktivnosti i da se spreči njihov ponovni nastanak u budućnosti.
RSE: U mnogim selima se bune protiv izgradnje deponije?
Dulić: To je veliki problem, a to je i razlog što strategija o upravljanu otpadom iz 2003. godine nije sprovedena. Tada je predviđeno da se u Srbiji formira 29 regionalnih deponija, da u opštinama postoje transferne stanice gde bi se otpad separisao i sklanjao na regionalne deponije. Ključni razlog što ta strategija nije sprovedena i što ceo sistem nije uspeo je u tome što opštine nisu mogle da se dogovore na čijoj teritoriji će biti deponija, nisu mogle, ili nisu htele, da pronađu strateške partnere koji bi investirali neki novi novac, a tvrdim da nema dobro organizovanog komunalnog sistema bez novih investicija. Nisu mogli ni da se dogovore oko cena koštanja tih komunalnih usluga prema stanovnicima. Da bi smo imali mnogo uređeniji komunalni sistem i da bi smo imali čistiju Srbiju, komunalne usluge će morati nešto malo da poskupe.
RSE: One su sada relativno jeftine.
Dulić: One su u domenu socijalne kategorije. Kada bi računali cenu odnošenja kilograma smeća prema glavi stanovnika, Srbija je verovatno najjeftnija zemlja u ovom trenutku u Evropi i to je svakako nešto što je destimulativno za bilo koje ozbiljno ulaganje. Ono što će proizaći iz ove akcije jeste podizanje svesti koji će upravo biti usmereno ka stanovništvu. Moraćete da plaćate više ukoliko ne odvajate otpad. Moguće da će ostati ista cena ukoliko taj neko, ko odnosi vaš otpad, ima ekonomski interes, a može da ga ima ukoliko postoji primerna selekcija otpada, kada će imati interes da kasnije kroz sistem reciklaže zaradi nešto novca. Usluga će morati skuplje da košta ukoliko nastavimo da se ponašamo ovako, a to je da bacamo otpad svugde gde stignemo.
RSE: A da li bi privatnike bilo mudro uključiti u to?
Dulić: Privatnici se polako uključuju u Srbiji. U nekoliko regiona već imamo dobre primere. Konkretno u nekim opštinama privatnik preuzme kompletno komunalno preduzeće i dobije koncesiju na odnošenje otpada, investira više novca da postavi više kanti, da zaposli više ljudi, a da sve to dobijete za istu cenu usluge koja je bila nekada. To znači da se u Srbiji otvara drugi problem sa kojim ćemo se baviti u ovoj i u sledećim godinama, a to je pitanje efikasnosti komunalnih preduzeća.
RSE: Aleksinačka banja ispušta svoje otpadne vode u Aleksinačko jezero i građani Aleksinca piju lošu vodu. Sigurno ima još takvih primera.
Dulić: Gotovo svuda su takvi primeri. Možda je najzapušteniji element našeg celokupnog sistema, kada pričamo o komunalnim uslugama, tretman otpadnih voda. Na žalost u toj oblasti je bilo jako malo investicija do sada, pa ni Beograd nema jedno ozbiljno postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda, tako da se preko nekih sistema koji postoje i koji nisu moderni ta voda izliva u reke koje protiču kroz Beograd. Između četiri i pet milijardi eura je neophodno investirati samo u sisteme za preradu otpadnih voda u narednim godinama. Shvatate da je to velika para i neko to mora da plati u budućnosti. To će svakako biti jedna od aktivnosti lokalnih samouprava u budućnosti. Mi ćemo ohrabriti svakog investitora koji hoće da ulaže u to.
RSE: Pretpostavljam da su to veliki novci.
Dulić: To je ogroman novac koji mora da bude ekonomski isplativ za svakoga ko investira u to, ali koji će podrazumevati da će ceo sistem naplate komunalnih usluga morati da se struktuiše na drugačiji način.
RSE: Šta se dešava sa medicinskim otpadom, gde on odlazi?
Dulić: Sistem medicinskog otpada je možda najnapredniji u celoj Srbiji. Medicinski otpada je rešen u svim regionalnim bolnicama u Srbiji na takav način da se kroz preradu medicinskog otpada, koji je svakako opasan jer ima u sebi potencijal i za dalje infekcije i predstavlja segment hemijskog opasnog otpada, on steriliše i pretvara u neopasan otpad, koji može da se odlaže čak i na gradske deponije. Sistem medicinskog otpada je rešen.
Ostaci ljudskih delova tela se tretiraju na isti način kao i druge vrste klaoničkog otpada. Postoje sistemi, tako da je danas nemoguće, i nije realno očekivati, da se amputirana noga ili ruka nađe na deponiji ili u otpadnoj vodi. To nije realno, ali je realno da se klaonični otpad nalazi na komunalnim deponijama. Pomogli smo i ohrabrili jednog investitora, koji je investirao u jednoj od općina u Srbiji, jedno moderno postrojenje za tretman klaoničnog otpada, koji može da pokrije dosta veliki segment tog otpada koji Srbija proizvodi i koji ima jednu tehnologiju koja pravi različite vrste struktura, pre svega za energetske potrebe, što je sjajna stvar. Ministarstvo za poljoprivredu je u saradnji sa našim Ministarstvom odlučno da stvori sistem koji će preusmeravati sav klaonični otpad koji se proizvede na teritoriji Srbiji ka takvim postrojenjima.
RSE: Neke fabrike svoj otpad izbacuju u okolne vode bez prečišćavanja i imam utisak da je kažnjavanje jako retka pojava - i za takve fabrike, ali i za građane koji bacaju sa svog balkona đubre na ulicu.
Dulić: Jedan problem je pitanje tretmana posebnih vrsta otpada, a tu se misli na industrijski otpad, na opasne otpade, organske i neorganske. Mi kao zemlja nemamo postrojenje za tretman tih vrsta otpada i namera nam je da država Srbija otvori jedno postrojenje za tretman ovih vrsta otpada, pre svega neorganskih i upravo realizujemo taj postupak. Namera nam je da u saradnji sa cementarama i drugim postrojenjima koji se otvaraju u Srbiji rešimo tretman otpada.
Mislim da je slučaj Zvezde Helios otvorio pitanje kazni. Tada smo mogli da pokažemo koliko je naša inspekcija bila aktivna, a koliko pravosuđe u tom trenutku nije odgovaralo adekvatno na zahteve ekološke inspekcije. Formirali smo jedno vrlo aktivno radno telo, u saradnji sa policijom i tužilaštvom, i kroz sistem edukacije sudova ćemo podići nivo kvaliteta aktivnosti i presuda na tom nivou. Kroz nove zakone smo predvideli veoma rigorozne kazne za sve zagađivače. Takođe je veoma važno da je Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, u saradnji sa našim Ministarstvom, pred Skupštinu poslalo Zakon o komunalnoj policiji, koji će omogućiti da se u opštinama zaposle ljudi koji bi se fizički bavili ovim problemom. Sprovođenjem akcije Očistimo Srbiju i ostalih ekoloških akcija došlo smo do zaključka da danas nema ko da kažnjava nesavesne građane, koji na neadekvatan način tretiraju svoj otpad. To je posao komunalnog policajca koji ima pravo da na licu mesta naplati kaznu.
RSE: Ali ih nema dovoljno?
Dulić: Njih sada nema uopšte. Po novom Zakonu o komunalnoj policiji biće ih sasvim dovoljno i moći će, ukoliko budu aktivni, na licu mesta da naplaćuju kazne. Siguran sam da kada se pročuje, a potrudićemo se da se prve akcije daleko čuju, da će građani biti vrlo jasno upozoreni da moraju drugačije da se ponašaju, da će to imati isto dejstvo kao što je imalo na sve narode u uređenom svetu. Nijedan narod u uređenom svetu nije rođen sa postavljenim sistemom vrednosti i poštovanjem zakona, nego je na to nateran rigoroznim kaznama. Siguran sam da će to uspeti i kod nas kada se uspostavi sistem koji je u stanju da te kazne naplati.
RSE: Vi ste član i jednog tela u UN-u?
Dulić: Srbija u naredne dve godine predsedava UNEP-om, Programom UN-a za životnu sredinu.
RSE: Koji je naš benefit što ste tamo?
Dulić: Mi smo u naredne dve godine postavili pred sebe svetsku agendu i veoma ambiciozne ciljeve koji će podrazumevati pre svega stvaranje jedne mnogo bolje intersektorske saradnje između zemalja sveta u rešavanju tih urgentnih ekoloških globalnih problema. Benefit Srbije će svakako biti u tome što će dobiti na svom ugledu, što će moći da privuče više novca i sredstava u globalni ekološki fonda i UNEP-u, što će biti upravo u prilici da kroz bilateralne odnose sa mnogim ministarstvima reši neke od problema i nađe finansiranje za mnoge svoje probleme. Ono što je najvažnije, to je veoma velika stvar za Srbiju da predsedava jednim tako važnim međunarodnim telom. Time ćemo moći pokazati da smo kao država sposobni da posredujemo između velikih država i sila i da smo sposobni da kroz to posredovanje i medijaciju proizvedeno dokumenta i konkretne akciji koji treba da pomognu životnoj sredini celog sveta.
RSE: Vranje je uvelo papirne kese. Da li je još neko krenuo njihovim iskustvom?
Dulić: U našem Ministarstvu je bio sastanak proizvođača plastičnih kesa u kojima smo najavili mere, kao predlog koji je bio u Vranju koji nije perfektuiran do kraja, kao pokušaj te opštine, da se pozabavimo problemom životne sredine. Kada pogledate danas - šta je ono što najviše zagađuje Srbiju? To su pre svega ambalaže, ambalažni otpadi i plastične kese. Kada idete Srbijom, najveći problem predstavljaju tanke kese koje gotovo ničemu ne služe i koje se besplatno dele u supermarketima u kojim građani nose svoje artikle koje su kupili i koje imaju životi vek po šest minuta, koje uvek završavaju u kanti za đubre. Pošto su veoma lagane ne mogu ni da se recikliraju, ne mogu da služe ničemu, a zaista predstavljaju jedno veliko opterećenje za životnu sredinu jer se rastvaraju u prirodi nekoliko hiljada godina. Naša je namera da ponovno afirmišemo one stare dobre cegere, da afirmišemo neke kese koje bi se plaćale i imale svoju vrednost. Siguran sam da kada ljudi za nešto plate, nisu baš tako radi da to odmah bace i onda bi se više puta nosile u prodavnicu. Na taj način možemo pomoći industriju plastike koja bi ugrađivala izvesne aditive koji bi plastiku pre razgradili. U narednim mesecima ćemo izaći sa nekoliko uredbi i pravilnika koji bi trebalo da definišu ovu oblast, da sprečimo dakle da se u našim trgovinama besplatno dele tanke plastične kese koje su u suštini najveći problem kada pogledamo zagađivanje.
RSE: Kako sprečiti neuke jer neki pale plastične boce, a to razvija kancerogene materije?
Dulić: To ljudi rade jer ne znaju šta će s tim otpadom. Ljudi proizvode određene količine đubreta i to je redovna pojava u Srbiji da oni u svojim dvorištima pale đubre, ne znajući da tako zagađuju svoju životnu sredinu jer stvaraju određene koncentracije mnogih kancerogenih supstanci koji su veoma otrovni za njihovu mikro sredinu. Kada to saznaju, sledeći korak će im biti da bace đubre tamo gde su ga bacali ranije, a to je neko korito reke ili neka prirodna udubljenja, što nije rešenje. Pravo rešenje je da nateraju svoje lokalne vlasti da uspostave takav komunalni sistem koji će omogućavati da imaju kontejnere koji će se redovno donositi iz njihovog sela. To je pravo i jedino rešenje.
RSE: Kada ćemo mi početi da razvrstavamo đubre?
Dulić: Po novom Zakonu o ambalaži i ambalažnom otpadu i upravljanju otpadom mi smo upravo predvideli takva rešenja i sada stvaramo jedan dobro organizovani sistem koji bi uključio odgovornost svakoga od učesnika u tom procesu, od uvoza ambalaže do njegovog odnošenja na deponije ili potencijalne reciklaže. Mi ćemo predvideti da ambalaže i ambalažni otpad budu mnogo puta reciklovani i gledaćemo da stvorimo takve ekonomske instrumente koji će podrazumevati da industrija investira u komunalna preduzeća, da oni afirmišu primarnu separaciju otpada i postavljanje reciklažnih ostrva i dvorišta, kontejnera za odvajanje papira, plastike, metala, alminujuma i ostalog komunalnog otpada, sve sa namerom da se u tom sistemu nađu oni kojima će biti u interesu da prikupljaju plastični otpad, da ga voze i ponovo puštaju u ceo sistem proizvodnje.
Nismo mi daleko do toga i mislim da će biti moguće, zahvaljujući petogodišnjem planu, koji ćemo prezentovati ove godine, a otpočeti sledeće, da na kraju 2015. godine Srbija reciklira barem 60 posto otpada koji stvara. To su ciljevi koje ćemo postaviti pred našu industriju, to su ciljevi kojim ćemo mi sami kao Ministarstvo težiti.
Dulić: Akcija se odvija preko nekoliko stubova. Prvi deo akcije podrazumeva fizičko čišćenje divljih deponija po Srbiji, sanaciju i rekultivaciju postojećih deponija. To se uglavnom radi u saradnji sa komunalnim preduzećem. Gro novca je usmeren u tu samu akciju. Drugi deo akcije podrazumeva podizanje komunalne infrastrukture, nabavku opreme, podizanje procenta pokrivenosti sistema prikupljanja komunalnog otpada u opštinama u Srbiji. Treći deo akcije podrazumeva promociju reciklaže i jačanje industrije reciklaže, kao i neke vrste pomoći koji protiču kroz donošenje zakonskih i podzakonskih akata. Četvrti deo akcije su pojedinačne akcije udruženja građana, školske omladine i ostalo.
Svakoga dana u mnogo opština se odvija akcija Očistite Srbiju. Od 126 opština koje su podnele zahtev za dodeljivanje sredstava za akciju Očistimo Srbiju, gotovo sve opštine su ih dobile jer su to bili dobri projekti. U svakoj opštini će akcija Očistimo Srbiju pokušati da reši neke od problema. Problema je jako mnogo i bilo bi nerealno očekivati da će ove godine cela Srbija da bude očišćena i da će svih 100 posto građana u akciji učestvovati. Nama je svest daleko od svesti koja bi trebala da bude, da bi akcija doživela svoj puni uspeh.
Problema je jako mnogo i bilo bi nerealno očekivati da će ove godine cela Srbija da bude očišćena i da će svih 100 posto građana u akciji učestvovati. Nama je svest daleko od svesti koja bi trebala da bude, da bi akcija doživela svoj puni uspeh.
RSE: Šta je prioritet?
Dulić: Svakako je prioritet da ogromne probleme, koji predstavljaju veliko opterećenje na životnu sredinu, kao što su pre svega velike deponije, uklonimo, da se na njima omogući, ili organizovano prikupljanje otpada u smislu postavljanja kanti, kontejnera, reciklažnih ostrva, ili da se oni preurede u dečja igrališta, da se video kontrolom spreči da bilo kod drugi u budućnosti na ta mesta ponovo odnosi smeće. Šta je problem u Srbiji?
Samo 60 posto naselja u Srbiji je pokriveno komunalnim sistemom, a u 40 posto područja i teritorije Srbije žive ljudi gde nema standardnog sistema odnošenja otpada, u smislu da kada neko napuni kesu sa otpadom, ubaci u neki kontejner koji će jednom nedeljno ili jednom dnevno neko da odnese. Iz tog razloga su i nastale divlje deponije jer su ljudi morali nešto da rade sa tim otpadom. Uglavnom su koristili neke prirodne padine ili rupe u koji su taj otpad ubacivali. Tako su nastale divlje deponije.
Naša je ideja bila da ekološke probleme koji nastaju zbog tih divljih deponija, a ti problemi su i okolne vode i deponije koje se vrlo često zapale, u koje se nekritički odlažu i opasni otpadi i životinjski ostatci koji veoma često predstavljaju izvore velikih zaraza celog eko sistema i celog lanca ishrane. Naša ideja je bila da saniramo te deponije.
Gro akcija je sprovedeno na ulazima i izlazima iz zemlje, blizu graničnih prelaza, u zaštićenim prirodnim dobrima, na mestima gde se ljudi najčešće kreću, a to su kotline reka, to su ona lepa mesta koja bi trebala da predstavljaju neki turistički i ukupni kapacitet i potencijal Srbije. Želimo da se da na tim mestima Srbija očisti, da se očisti sve ono što je ostalo kao otpad od ljudskih aktivnosti i da se spreči njihov ponovni nastanak u budućnosti.
RSE: U mnogim selima se bune protiv izgradnje deponije?
Dulić: To je veliki problem, a to je i razlog što strategija o upravljanu otpadom iz 2003. godine nije sprovedena. Tada je predviđeno da se u Srbiji formira 29 regionalnih deponija, da u opštinama postoje transferne stanice gde bi se otpad separisao i sklanjao na regionalne deponije. Ključni razlog što ta strategija nije sprovedena i što ceo sistem nije uspeo je u tome što opštine nisu mogle da se dogovore na čijoj teritoriji će biti deponija, nisu mogle, ili nisu htele, da pronađu strateške partnere koji bi investirali neki novi novac, a tvrdim da nema dobro organizovanog komunalnog sistema bez novih investicija. Nisu mogli ni da se dogovore oko cena koštanja tih komunalnih usluga prema stanovnicima. Da bi smo imali mnogo uređeniji komunalni sistem i da bi smo imali čistiju Srbiju, komunalne usluge će morati nešto malo da poskupe.
RSE: One su sada relativno jeftine.
Dulić: One su u domenu socijalne kategorije. Kada bi računali cenu odnošenja kilograma smeća prema glavi stanovnika, Srbija je verovatno najjeftnija zemlja u ovom trenutku u Evropi i to je svakako nešto što je destimulativno za bilo koje ozbiljno ulaganje. Ono što će proizaći iz ove akcije jeste podizanje svesti koji će upravo biti usmereno ka stanovništvu. Moraćete da plaćate više ukoliko ne odvajate otpad. Moguće da će ostati ista cena ukoliko taj neko, ko odnosi vaš otpad, ima ekonomski interes, a može da ga ima ukoliko postoji primerna selekcija otpada, kada će imati interes da kasnije kroz sistem reciklaže zaradi nešto novca. Usluga će morati skuplje da košta ukoliko nastavimo da se ponašamo ovako, a to je da bacamo otpad svugde gde stignemo.
RSE: A da li bi privatnike bilo mudro uključiti u to?
Dulić: Privatnici se polako uključuju u Srbiji. U nekoliko regiona već imamo dobre primere. Konkretno u nekim opštinama privatnik preuzme kompletno komunalno preduzeće i dobije koncesiju na odnošenje otpada, investira više novca da postavi više kanti, da zaposli više ljudi, a da sve to dobijete za istu cenu usluge koja je bila nekada. To znači da se u Srbiji otvara drugi problem sa kojim ćemo se baviti u ovoj i u sledećim godinama, a to je pitanje efikasnosti komunalnih preduzeća.
RSE: Aleksinačka banja ispušta svoje otpadne vode u Aleksinačko jezero i građani Aleksinca piju lošu vodu. Sigurno ima još takvih primera.
Dulić: Gotovo svuda su takvi primeri. Možda je najzapušteniji element našeg celokupnog sistema, kada pričamo o komunalnim uslugama, tretman otpadnih voda. Na žalost u toj oblasti je bilo jako malo investicija do sada, pa ni Beograd nema jedno ozbiljno postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda, tako da se preko nekih sistema koji postoje i koji nisu moderni ta voda izliva u reke koje protiču kroz Beograd. Između četiri i pet milijardi eura je neophodno investirati samo u sisteme za preradu otpadnih voda u narednim godinama. Shvatate da je to velika para i neko to mora da plati u budućnosti. To će svakako biti jedna od aktivnosti lokalnih samouprava u budućnosti. Mi ćemo ohrabriti svakog investitora koji hoće da ulaže u to.
RSE: Pretpostavljam da su to veliki novci.
Dulić: To je ogroman novac koji mora da bude ekonomski isplativ za svakoga ko investira u to, ali koji će podrazumevati da će ceo sistem naplate komunalnih usluga morati da se struktuiše na drugačiji način.
RSE: Šta se dešava sa medicinskim otpadom, gde on odlazi?
Dulić: Sistem medicinskog otpada je možda najnapredniji u celoj Srbiji. Medicinski otpada je rešen u svim regionalnim bolnicama u Srbiji na takav način da se kroz preradu medicinskog otpada, koji je svakako opasan jer ima u sebi potencijal i za dalje infekcije i predstavlja segment hemijskog opasnog otpada, on steriliše i pretvara u neopasan otpad, koji može da se odlaže čak i na gradske deponije. Sistem medicinskog otpada je rešen.
Ostaci ljudskih delova tela se tretiraju na isti način kao i druge vrste klaoničkog otpada. Postoje sistemi, tako da je danas nemoguće, i nije realno očekivati, da se amputirana noga ili ruka nađe na deponiji ili u otpadnoj vodi. To nije realno, ali je realno da se klaonični otpad nalazi na komunalnim deponijama. Pomogli smo i ohrabrili jednog investitora, koji je investirao u jednoj od općina u Srbiji, jedno moderno postrojenje za tretman klaoničnog otpada, koji može da pokrije dosta veliki segment tog otpada koji Srbija proizvodi i koji ima jednu tehnologiju koja pravi različite vrste struktura, pre svega za energetske potrebe, što je sjajna stvar. Ministarstvo za poljoprivredu je u saradnji sa našim Ministarstvom odlučno da stvori sistem koji će preusmeravati sav klaonični otpad koji se proizvede na teritoriji Srbiji ka takvim postrojenjima.
RSE: Neke fabrike svoj otpad izbacuju u okolne vode bez prečišćavanja i imam utisak da je kažnjavanje jako retka pojava - i za takve fabrike, ali i za građane koji bacaju sa svog balkona đubre na ulicu.
Dulić: Jedan problem je pitanje tretmana posebnih vrsta otpada, a tu se misli na industrijski otpad, na opasne otpade, organske i neorganske. Mi kao zemlja nemamo postrojenje za tretman tih vrsta otpada i namera nam je da država Srbija otvori jedno postrojenje za tretman ovih vrsta otpada, pre svega neorganskih i upravo realizujemo taj postupak. Namera nam je da u saradnji sa cementarama i drugim postrojenjima koji se otvaraju u Srbiji rešimo tretman otpada.
Formirali smo jedno vrlo aktivno radno telo, u saradnji sa policijom i tužilaštvom, i kroz sistem edukacije sudova ćemo podići nivo kvaliteta aktivnosti i presuda na tom nivou. Kroz nove zakone smo predvideli veoma rigorozne kazne za sve zagađivače.
Mislim da je slučaj Zvezde Helios otvorio pitanje kazni. Tada smo mogli da pokažemo koliko je naša inspekcija bila aktivna, a koliko pravosuđe u tom trenutku nije odgovaralo adekvatno na zahteve ekološke inspekcije. Formirali smo jedno vrlo aktivno radno telo, u saradnji sa policijom i tužilaštvom, i kroz sistem edukacije sudova ćemo podići nivo kvaliteta aktivnosti i presuda na tom nivou. Kroz nove zakone smo predvideli veoma rigorozne kazne za sve zagađivače. Takođe je veoma važno da je Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, u saradnji sa našim Ministarstvom, pred Skupštinu poslalo Zakon o komunalnoj policiji, koji će omogućiti da se u opštinama zaposle ljudi koji bi se fizički bavili ovim problemom. Sprovođenjem akcije Očistimo Srbiju i ostalih ekoloških akcija došlo smo do zaključka da danas nema ko da kažnjava nesavesne građane, koji na neadekvatan način tretiraju svoj otpad. To je posao komunalnog policajca koji ima pravo da na licu mesta naplati kaznu.
RSE: Ali ih nema dovoljno?
Dulić: Njih sada nema uopšte. Po novom Zakonu o komunalnoj policiji biće ih sasvim dovoljno i moći će, ukoliko budu aktivni, na licu mesta da naplaćuju kazne. Siguran sam da kada se pročuje, a potrudićemo se da se prve akcije daleko čuju, da će građani biti vrlo jasno upozoreni da moraju drugačije da se ponašaju, da će to imati isto dejstvo kao što je imalo na sve narode u uređenom svetu. Nijedan narod u uređenom svetu nije rođen sa postavljenim sistemom vrednosti i poštovanjem zakona, nego je na to nateran rigoroznim kaznama. Siguran sam da će to uspeti i kod nas kada se uspostavi sistem koji je u stanju da te kazne naplati.
RSE: Vi ste član i jednog tela u UN-u?
Dulić: Srbija u naredne dve godine predsedava UNEP-om, Programom UN-a za životnu sredinu.
RSE: Koji je naš benefit što ste tamo?
Dulić: Mi smo u naredne dve godine postavili pred sebe svetsku agendu i veoma ambiciozne ciljeve koji će podrazumevati pre svega stvaranje jedne mnogo bolje intersektorske saradnje između zemalja sveta u rešavanju tih urgentnih ekoloških globalnih problema. Benefit Srbije će svakako biti u tome što će dobiti na svom ugledu, što će moći da privuče više novca i sredstava u globalni ekološki fonda i UNEP-u, što će biti upravo u prilici da kroz bilateralne odnose sa mnogim ministarstvima reši neke od problema i nađe finansiranje za mnoge svoje probleme. Ono što je najvažnije, to je veoma velika stvar za Srbiju da predsedava jednim tako važnim međunarodnim telom. Time ćemo moći pokazati da smo kao država sposobni da posredujemo između velikih država i sila i da smo sposobni da kroz to posredovanje i medijaciju proizvedeno dokumenta i konkretne akciji koji treba da pomognu životnoj sredini celog sveta.
RSE: Vranje je uvelo papirne kese. Da li je još neko krenuo njihovim iskustvom?
Kada pogledate danas - šta je ono što najviše zagađuje Srbiju? To su pre svega ambalaže, ambalažni otpadi i plastične kese.
RSE: Kako sprečiti neuke jer neki pale plastične boce, a to razvija kancerogene materije?
Dulić: To ljudi rade jer ne znaju šta će s tim otpadom. Ljudi proizvode određene količine đubreta i to je redovna pojava u Srbiji da oni u svojim dvorištima pale đubre, ne znajući da tako zagađuju svoju životnu sredinu jer stvaraju određene koncentracije mnogih kancerogenih supstanci koji su veoma otrovni za njihovu mikro sredinu. Kada to saznaju, sledeći korak će im biti da bace đubre tamo gde su ga bacali ranije, a to je neko korito reke ili neka prirodna udubljenja, što nije rešenje. Pravo rešenje je da nateraju svoje lokalne vlasti da uspostave takav komunalni sistem koji će omogućavati da imaju kontejnere koji će se redovno donositi iz njihovog sela. To je pravo i jedino rešenje.
RSE: Kada ćemo mi početi da razvrstavamo đubre?
Nismo mi daleko do toga i mislim da će biti moguće, zahvaljujući petogodišnjem planu, koji ćemo prezentovati ove godine, a otpočeti sledeće, da na kraju 2015. godine Srbija reciklira barem 60 posto otpada koji stvara.
Nismo mi daleko do toga i mislim da će biti moguće, zahvaljujući petogodišnjem planu, koji ćemo prezentovati ove godine, a otpočeti sledeće, da na kraju 2015. godine Srbija reciklira barem 60 posto otpada koji stvara. To su ciljevi koje ćemo postaviti pred našu industriju, to su ciljevi kojim ćemo mi sami kao Ministarstvo težiti.