RSE: Konačno imamo rebalans budžeta. Svi smo ga očekivali i znali smo da mora da bude jer je to bio zahtev MMF-a. Koliko te stvari, koje su urađene rebalansom, mogu da zadovolje i MMF i nas?
Brkić: MMF-u je bilo važno da mi skrešemo za milijardu eura troškove države u ovoj godini, a na koji način ćemo to uraditi, oni u te detalje nisu ulazili. Zato smo imali onu polemiku da li uvesti solidarni porez, ali kada je javnost skočila, Vlada je odustala od te ideje, krenula drugim putem i došla do ovoga rebalansa budžeta. Indikativno je da je rebalans budžeta javnosti predstavila samo ministarka finansija. Kada je usvajan budžet, kriza je već bila uveliko u svetu i mi smo znali da će nas zahvatiti, ali smo tvrdoglavo insistirali da ostane onakav kakav je bio.
RSE: Zašto mislite da je njoj dato da ona predstavi budžet?
Brkić: Nije lako izaći u javnost sa ovakvim rebalansom.
RSE: Mislite li da je ipak premijer trebalo to da kaže?
Brkić: Mislim da je trebalo. Ovo je bila prilika da se pojavi čitava Vlada pred televizijskim kamarama i novinarima i da demonstrira jedinstvenost. Trebalo je da kažu da su oni ta liderska grupa koja će Srbiju provesti kroz krizu i izvesti iz ekonomske krize. Ovako ostaje malo gorak ukus - gurnuli smo ministarku finansija, pa neka se ona čerupa sa javnošću. To je moj prvi utisak. Ipak, imam izvesne hvale za Vladu. Koja je to Vlada u istoriji Srbije smanjila troškove za milijardu eura?
RSE: Ali koja je bila kompleksnija od ove?
Brkić: Nikada nije bila ovako teška situacija. Srbija, osim ratnih situacija, nije bila u ekonomskoj krizi kakva je sada zahvatila. Jeste devedesetih godina kada su bile sankcije, ali to nije bila ekonomska kriza, to je bila politička odluka.
Ono što mi u tom budžetu upada u oči je to da je država skresala milijardu eura na takozvanim diskrecionim troškovima po ministarstvima. To su troškovi koja ministarstva troše na automobile, službena putovanja, neke male projekte, smanjenje broja zaposlenih i slične stvari. Ali ona zakonska prava nije dirnula. Zakonska prava su plate, penzije i socijalna davanja. Od 750 milijardi, 600 milijardi su zakonski troškovi. Za to postoje zakoni, ali zakoni nisu crveno slovo u kalendaru pa da ga se držimo kao pijan plota, što bi rekli komunisti. Kriza je i zakoni moraju da se menjaju ako hoćemo ozbiljno da štedimo. Vlada nije dirnula u to.
RSE: Šta nam to govori?
Brkić: To nam govori da Vlada i dalje deluje populistički.
RSE: U jednom ministarstvu imate ministre, imate državnog sekretara, imate nekoliko pomoćnika, pa imate savetnike, pa saradnike po ugovoru o delu. To niko ne dira?
Brkić: U državnoj administraciji postoje dva nivoa. Jedan je državna administracija na nivou države. Ovo što vidimo - Vlada, ministarstva, agencije - to je državna administracija, ali postoje i lokalne uprave. Po opštinama se nagomilala gomila zaposlenih u poslednjih sedam godina, kako se koja vlast menjala, kako su dolazile razne koalicije, tako je svako dovodio svoju rodbinu, svako je htio da radi u državnoj službi, od kuvarice do šalterskog službenika i načelnika. Sledeća vlast koja je dolazila, iz oportunizma, nije otpuštala one koje je dovela prethodna, nego je dovodila svoje. Danas u Srbiji ima opština koje imaju 80 pravnika. To mislim da nema nijedna advokatska kancelarija u Vašingtonu. Šta rade ti ljudi? To nisu samo zaposleni u državnoj službi i u opštinama. Imate i ono što se zovu javna preduzeća - komunalno, voda, kanalizacija, struja. Mnoga od njih mogu da se privatizuju, kao recimo ovi što iznose smeće, pa opštinska i gradska zelenila, pa održavanje zgrada. Tu se nagomilalo ljudi.
RSE: Ipak je najvidljivije ovo što se dešava na republičkom nivou. Nekadašnji Savezni zavod za statistiku je sada jedno republičko ministarstvo. Ono što je nekada bila Palata Federacije, Savezno izvršno veće, tu su sada brojna republička ministarstva. Na lepim zgradama, predratnim, velikim, sada vijore zastava Srbije, u njima su neka ministarstva.
Brkić: Šalili smo se pre neki dan u redakciji - sve te zgrade su bile dovoljne da se smesti administracija SFRJ, države koja je imala 22 miliona stanovnika. Sada su sve te zgrade tesne da prime administraciju samo jedne države koja je nastala iz bivše Jugoslavije, koja ima sedam miliona stanovnika. Ne treba vam bolji primer koliko se nagomilalo administracije. Lepši primer od Palate Federacije je Savezna Skupština. Zašto poslanici ne mogu da stanu u bivšu zgradu bivše Savezne Skupštine? Kažu - ima mnogo administracije pa im trebaju dve zgrade. Moje pitanje je bilo - A kako je funkcionisala skupština SFRJ. Neko mi je rekao da je tada bila jedna partija. To je činjenica, ali je bilo šest republika. Sada je usvojen rebalans budžeta i to je operativni odgovor srpske političke elite na ekonomsku krizu.
Interesuje me strategija. Šta je strategija Srbije i njene političke intelektualne elite? Kako će Srbija izgledati kada prođe kriza? Da li će biti ista kao što je bila pre krize? I da nije bilo svetske krize, Srbija bi upala u krizu jer je imala pogrešan model tranzicije.
RSE: Šta je vaša percepcija?
Brkić: Mislim da nema strategije. To je ključni problem Srbije. Skidam kapu Vladi sa rebalansom budžeta. Ona dnevno reaguje na globalnu krizu i ove mere jesu iznuđene, ali su u redu, ali šta će Srbija posle toga, kako će izgledati kroz dve ili pet godina kada kriza bude rešena?
Sada idemo na novu varijantu i ponekada mi deluje malo smešno jer kopiramo model Amerike. Okolnosti su drugačije. Američki predsednik je, da bi spasao mnoge kompanije od propasti, ponudio ulazak države u vlasničku strukturu njihovih kompanija, sa preciznom idejom i planom da kada kriza prođe, akcije tih kompanija, koje su u državnom vlasništvu, će biti prodate. I Srbija to isto sada radi. Neke kompanije uzima država. Te kompanije nisu izmirile dugove prema državi, pa onda država ulazi u njihovu vlasničku strukturu. Sa istom idejom, kada prođe kriza, izmećemo ih na berzu i prodati. Znam da oni koji imaju pare i koji će imati kapital kao Bliski Istok, Kina, pa čak Amerika i Zapadna Evropa, kada kriza prođe, pokupovaće sve te državne akcije u američkim kompanijama jer će im se to isplatiti. Sva taj novac biće potrošen na to. Ko će kupiti srpske firme u kojima država ima udeo i kapital? Niko. Šta će se onda dogoditi?
Država će ostati vlasnik, kao što je i sada vlasnik. Pokazalo se da je država loš vlasnik. Šta ćemo onda da radimo? Onda će te firme opet imati gubitke, onda će opet neke partije postavljati članove upravnog odbora tih kompanija, pa će se parama iz budžeta pokrivati njihovi gubici i tako u nedogled. Nešto što trenutno izgleda kao dobra ideja, koju možda treba podržati, nosi dosta visok rizik i treba dobro razmisliti da li je američki model dobar za Srbiju. Jeste primamljiv.
Vidim da radnici u nekim od tih preduzeća prozivaju državu. Petrohemija je imala veliki protest. I radnici i direktori su izašli na ulicu i rekli da nas samo država može spasiti. Ne! Samo oni sami mogu da spase sebe i tržište, ako imaju s čime da rade. Tamo ima velikih dugovanja državnih kompanija, pa sada treba tu multilateralnu kompenzaciju dovesti do kraja, da bi se dugovi prebili. Postoji istorijski resentiman u glavama naše radničke klase - samo je država ta koja može da nas spase. Većina građana misli da je najbolji posao u tranziciji i u krizi državni posao. Država mora da me izdržava, sigurna je plata, sigurno je radno mesto. Zapamtili smo tu rečenicu. Nije važno kolika je plata, ali je sigurna. Kriza je dovela dotle da ništa više nije sigurno.
RSE: Vlada je predvidela da se smanje plate, ne samo u državnoj upravi, nego i u Privrednoj komori, radio-difuznim stanicama, u Narodnoj banci, ali se guverner Jelašić pobunio i rekao da oni ne primaju ni dinara iz budžeta i zašto bi smanjivali plate. Mislite li da treba tamo da se smanje plate, ili ne?
Brkić: Bojim se da mi sada sa tom prljavom vodom ne izbacimo i dete. Ponekada vlast i državni zvaničnici podstiču taj socijalni aspekt, taj populizam, socijalnu demagogiju - kao kriza je, hajde da sada uvedemo filozofiju jednakih stomaka. Državu ne mogu da izvedu iz krize ljudi koji imaju plate kao čistačice. Mislim da se i u ministarstvima i u državnoj upravi na ključnim mestima štedi. Đilas, gradonačelnik Beograda, rekao je da se svim gradskim funkcionarima smanjuju plate za 20 posto. Ima to prizvuk socijalne demagogije. Prija to građanima. Ovaj grad i ova država trebaju da se razvijaju, trebaju da imaju neke projekte koji će zemlju da izvuku iz krize, kao što je i sa kompanijama.
RSE: Mi nemamo ni koridor koji smo zacrtali?
Brkić: Da smo ga pravili od 2000. godine lopatama i ašovima, napravili bismo ga.
RSE: Nemamo sređene železnice. Nemamo novoizgrađene termoelektrane i hidroelektrane. Niko neće da kupi JAT. U čemu je problem?
Brkić: U zapušenosti na političkom i državnom vrhu.
RSE: Od nedavno ste urednik ekonomske rubrike u listu Politika. U Americi treba čitati Vašington post jer onda znate šta država smera. U Srbiji treba čitati Politiku iz istih razloga. Da li je to tačno?
Brkić: Rekao bih da jeste. To je odavno već staro pravilo, otkako sam ušao u novinarstvo. Politika slovi, ili za vladin list, ili list blizak vladi i vladajućim krugovima. I danas primetim, kada na Internetu gledam reagovanja po regionu, da se često, naše kolege iz drugih medija u regionu, pozivaju na pisanje Politike. To vas, ako hoćete da budete ozbiljan i odgovoran novinar i urednik, dodatno obavezuje da to što radite bude zaista tačno i vredno jer ostavlja utisak i u regionu.
RSE: Novine imaju problem svuda u svetu - sjajni novinari se otpuštaju, a mnogi listovi su pred zatvaranjem. I ovde postoje problemi zbog krize. Kako stoji Politika?
Brkić: Kod nas malo sporo stiže ta svest, ali vidim da su ljudi uplašeni. Čitamo šta se događa po Americi i s medijima u Velikoj Britaniji i uopšte u Evropi. Oseća se to i u srpskim medijima, i u pisanim i u elektronskim. Razna novinska udruženja i asocijacije sve češće izlaze u javnost sa deprimirajućim informacijama. Oglašivači koji su bili glavni finansijeri medija su drastično, za trećinu, smanjili oglašavanje u medijima, tako da su u tom odnosu pali i prihodi i elektronskih i pisanih medija.
RSE: Šta ćete vi uraditi sa ekonomskom rubrikom? Planirate li neke inovacije?
Brkić: Moja je ideja bila da u ekonomskoj rubrici pre svega pokušamo da promovišemo što više preduzetništvo, preduzetničke slobode, preduzetničke ideje, da podržimo državu u naporima da pomognu ljudima koji počinju biznis. Prva najvažnija stvar je ono što me najviše interesuje - Srbija i evropske integracije i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, sve one oblasti ekonomskog života gde bi Srbija trebalo da prihvati standarde i pravila Evropske unije. Drugo što me interesuje i intrigira je region. Mislim da je prostor bivše Jugoslavije mini Evropska unija, a tome bih dodao i Albaniju.
Brkić: MMF-u je bilo važno da mi skrešemo za milijardu eura troškove države u ovoj godini, a na koji način ćemo to uraditi, oni u te detalje nisu ulazili. Zato smo imali onu polemiku da li uvesti solidarni porez, ali kada je javnost skočila, Vlada je odustala od te ideje, krenula drugim putem i došla do ovoga rebalansa budžeta. Indikativno je da je rebalans budžeta javnosti predstavila samo ministarka finansija. Kada je usvajan budžet, kriza je već bila uveliko u svetu i mi smo znali da će nas zahvatiti, ali smo tvrdoglavo insistirali da ostane onakav kakav je bio.
RSE: Zašto mislite da je njoj dato da ona predstavi budžet?
Brkić: Nije lako izaći u javnost sa ovakvim rebalansom.
RSE: Mislite li da je ipak premijer trebalo to da kaže?
Brkić: Mislim da je trebalo. Ovo je bila prilika da se pojavi čitava Vlada pred televizijskim kamarama i novinarima i da demonstrira jedinstvenost. Trebalo je da kažu da su oni ta liderska grupa koja će Srbiju provesti kroz krizu i izvesti iz ekonomske krize. Ovako ostaje malo gorak ukus - gurnuli smo ministarku finansija, pa neka se ona čerupa sa javnošću. To je moj prvi utisak. Ipak, imam izvesne hvale za Vladu. Koja je to Vlada u istoriji Srbije smanjila troškove za milijardu eura?
RSE: Ali koja je bila kompleksnija od ove?
Brkić: Nikada nije bila ovako teška situacija. Srbija, osim ratnih situacija, nije bila u ekonomskoj krizi kakva je sada zahvatila. Jeste devedesetih godina kada su bile sankcije, ali to nije bila ekonomska kriza, to je bila politička odluka.
Ono što mi u tom budžetu upada u oči je to da je država skresala milijardu eura na takozvanim diskrecionim troškovima po ministarstvima. To su troškovi koja ministarstva troše na automobile, službena putovanja, neke male projekte, smanjenje broja zaposlenih i slične stvari. Ali ona zakonska prava nije dirnula. Zakonska prava su plate, penzije i socijalna davanja. Od 750 milijardi, 600 milijardi su zakonski troškovi. Za to postoje zakoni, ali zakoni nisu crveno slovo u kalendaru pa da ga se držimo kao pijan plota, što bi rekli komunisti. Kriza je i zakoni moraju da se menjaju ako hoćemo ozbiljno da štedimo. Vlada nije dirnula u to.
RSE: Šta nam to govori?
Brkić: To nam govori da Vlada i dalje deluje populistički.
RSE: U jednom ministarstvu imate ministre, imate državnog sekretara, imate nekoliko pomoćnika, pa imate savetnike, pa saradnike po ugovoru o delu. To niko ne dira?
Po opštinama se nagomilala gomila zaposlenih u poslednjih sedam godina, kako se koja vlast menjala, kako su dolazile razne koalicije, tako je svako dovodio svoju rodbinu, svako je htio da radi u državnoj službi, od kuvarice do šalterskog službenika i načelnika. Sledeća vlast koja je dolazila, iz oportunizma, nije otpuštala one koje je dovela prethodna, nego je dovodila svoje.
Brkić: U državnoj administraciji postoje dva nivoa. Jedan je državna administracija na nivou države. Ovo što vidimo - Vlada, ministarstva, agencije - to je državna administracija, ali postoje i lokalne uprave. Po opštinama se nagomilala gomila zaposlenih u poslednjih sedam godina, kako se koja vlast menjala, kako su dolazile razne koalicije, tako je svako dovodio svoju rodbinu, svako je htio da radi u državnoj službi, od kuvarice do šalterskog službenika i načelnika. Sledeća vlast koja je dolazila, iz oportunizma, nije otpuštala one koje je dovela prethodna, nego je dovodila svoje. Danas u Srbiji ima opština koje imaju 80 pravnika. To mislim da nema nijedna advokatska kancelarija u Vašingtonu. Šta rade ti ljudi? To nisu samo zaposleni u državnoj službi i u opštinama. Imate i ono što se zovu javna preduzeća - komunalno, voda, kanalizacija, struja. Mnoga od njih mogu da se privatizuju, kao recimo ovi što iznose smeće, pa opštinska i gradska zelenila, pa održavanje zgrada. Tu se nagomilalo ljudi.
RSE: Ipak je najvidljivije ovo što se dešava na republičkom nivou. Nekadašnji Savezni zavod za statistiku je sada jedno republičko ministarstvo. Ono što je nekada bila Palata Federacije, Savezno izvršno veće, tu su sada brojna republička ministarstva. Na lepim zgradama, predratnim, velikim, sada vijore zastava Srbije, u njima su neka ministarstva.
Šalili smo se pre neki dan u redakciji - sve te zgrade su bile dovoljne da se smesti administracija SFRJ, države koja je imala 22 miliona stanovnika. Sada su sve te zgrade tesne da prime administraciju samo jedne države koja je nastala iz bivše Jugoslavije, koja ima sedam miliona stanovnika.
Interesuje me strategija. Šta je strategija Srbije i njene političke intelektualne elite? Kako će Srbija izgledati kada prođe kriza? Da li će biti ista kao što je bila pre krize? I da nije bilo svetske krize, Srbija bi upala u krizu jer je imala pogrešan model tranzicije.
RSE: Šta je vaša percepcija?
Brkić: Mislim da nema strategije. To je ključni problem Srbije. Skidam kapu Vladi sa rebalansom budžeta. Ona dnevno reaguje na globalnu krizu i ove mere jesu iznuđene, ali su u redu, ali šta će Srbija posle toga, kako će izgledati kroz dve ili pet godina kada kriza bude rešena?
Sada idemo na novu varijantu i ponekada mi deluje malo smešno jer kopiramo model Amerike. Okolnosti su drugačije. Američki predsednik je, da bi spasao mnoge kompanije od propasti, ponudio ulazak države u vlasničku strukturu njihovih kompanija, sa preciznom idejom i planom da kada kriza prođe, akcije tih kompanija, koje su u državnom vlasništvu, će biti prodate. I Srbija to isto sada radi. Neke kompanije uzima država. Te kompanije nisu izmirile dugove prema državi, pa onda država ulazi u njihovu vlasničku strukturu. Sa istom idejom, kada prođe kriza, izmećemo ih na berzu i prodati. Znam da oni koji imaju pare i koji će imati kapital kao Bliski Istok, Kina, pa čak Amerika i Zapadna Evropa, kada kriza prođe, pokupovaće sve te državne akcije u američkim kompanijama jer će im se to isplatiti. Sva taj novac biće potrošen na to. Ko će kupiti srpske firme u kojima država ima udeo i kapital? Niko. Šta će se onda dogoditi?
Država će ostati vlasnik, kao što je i sada vlasnik. Pokazalo se da je država loš vlasnik. Šta ćemo onda da radimo? Onda će te firme opet imati gubitke, onda će opet neke partije postavljati članove upravnog odbora tih kompanija, pa će se parama iz budžeta pokrivati njihovi gubici i tako u nedogled. Nešto što trenutno izgleda kao dobra ideja, koju možda treba podržati, nosi dosta visok rizik i treba dobro razmisliti da li je američki model dobar za Srbiju. Jeste primamljiv.
Vidim da radnici u nekim od tih preduzeća prozivaju državu. Petrohemija je imala veliki protest. I radnici i direktori su izašli na ulicu i rekli da nas samo država može spasiti. Ne! Samo oni sami mogu da spase sebe i tržište, ako imaju s čime da rade. Tamo ima velikih dugovanja državnih kompanija, pa sada treba tu multilateralnu kompenzaciju dovesti do kraja, da bi se dugovi prebili. Postoji istorijski resentiman u glavama naše radničke klase - samo je država ta koja može da nas spase. Većina građana misli da je najbolji posao u tranziciji i u krizi državni posao. Država mora da me izdržava, sigurna je plata, sigurno je radno mesto. Zapamtili smo tu rečenicu. Nije važno kolika je plata, ali je sigurna. Kriza je dovela dotle da ništa više nije sigurno.
RSE: Vlada je predvidela da se smanje plate, ne samo u državnoj upravi, nego i u Privrednoj komori, radio-difuznim stanicama, u Narodnoj banci, ali se guverner Jelašić pobunio i rekao da oni ne primaju ni dinara iz budžeta i zašto bi smanjivali plate. Mislite li da treba tamo da se smanje plate, ili ne?
Ponekada vlast i državni zvaničnici podstiču taj socijalni aspekt, taj populizam, socijalnu demagogiju - kao kriza je, hajde da sada uvedemo filozofiju jednakih stomaka.
RSE: Mi nemamo ni koridor koji smo zacrtali?
Brkić: Da smo ga pravili od 2000. godine lopatama i ašovima, napravili bismo ga.
RSE: Nemamo sređene železnice. Nemamo novoizgrađene termoelektrane i hidroelektrane. Niko neće da kupi JAT. U čemu je problem?
Brkić: U zapušenosti na političkom i državnom vrhu.
RSE: Od nedavno ste urednik ekonomske rubrike u listu Politika. U Americi treba čitati Vašington post jer onda znate šta država smera. U Srbiji treba čitati Politiku iz istih razloga. Da li je to tačno?
Brkić: Rekao bih da jeste. To je odavno već staro pravilo, otkako sam ušao u novinarstvo. Politika slovi, ili za vladin list, ili list blizak vladi i vladajućim krugovima. I danas primetim, kada na Internetu gledam reagovanja po regionu, da se često, naše kolege iz drugih medija u regionu, pozivaju na pisanje Politike. To vas, ako hoćete da budete ozbiljan i odgovoran novinar i urednik, dodatno obavezuje da to što radite bude zaista tačno i vredno jer ostavlja utisak i u regionu.
RSE: Novine imaju problem svuda u svetu - sjajni novinari se otpuštaju, a mnogi listovi su pred zatvaranjem. I ovde postoje problemi zbog krize. Kako stoji Politika?
Brkić: Kod nas malo sporo stiže ta svest, ali vidim da su ljudi uplašeni. Čitamo šta se događa po Americi i s medijima u Velikoj Britaniji i uopšte u Evropi. Oseća se to i u srpskim medijima, i u pisanim i u elektronskim. Razna novinska udruženja i asocijacije sve češće izlaze u javnost sa deprimirajućim informacijama. Oglašivači koji su bili glavni finansijeri medija su drastično, za trećinu, smanjili oglašavanje u medijima, tako da su u tom odnosu pali i prihodi i elektronskih i pisanih medija.
RSE: Šta ćete vi uraditi sa ekonomskom rubrikom? Planirate li neke inovacije?
Brkić: Moja je ideja bila da u ekonomskoj rubrici pre svega pokušamo da promovišemo što više preduzetništvo, preduzetničke slobode, preduzetničke ideje, da podržimo državu u naporima da pomognu ljudima koji počinju biznis. Prva najvažnija stvar je ono što me najviše interesuje - Srbija i evropske integracije i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, sve one oblasti ekonomskog života gde bi Srbija trebalo da prihvati standarde i pravila Evropske unije. Drugo što me interesuje i intrigira je region. Mislim da je prostor bivše Jugoslavije mini Evropska unija, a tome bih dodao i Albaniju.