Navikli smo na simulaciju demokratije

RSE: Oglasili ste se u javnosti u kontekstu rasprave u medijima oko novog Zakon o zaštiti tajnih podataka. O čemu se radi?

Dereta: Zaštita podataka i pravo građana da imaju pristup informacijama su neke od bazičnih vrednosti svake demokratije. Ukoliko čovek želi da razmišlja o demokratiji, mora da se oglasi tim povodom. Mene je na reakciju izazvala činjenica da se ne vodi javna rasprava, nego se vodi jedna rasprava u javnosti između ljudi koji imaju suprotstavljene stavove. Za mene je posebno zabrinjavajuće da su u toj radnoj grupi bila dva predsednika civilnog sektora, predsednika nevladinih organizacija, i oboje su podneli ostavke. Znači da nije bilo prave rasprave ni unutar grupe koja je pisala taj Zakon.

Mislim da je taj pokušaj, da se odloži uvođenje reda u službe, vrlo opasan jer to usporava sve naše druge procese, to čuva neke druge strukture. Valjda smo nešto naučili iz onoga što se događalo sa Vojskom? Provođenje promena u Vojsci je usporilo neke tokove, imali smo problema zbog kojih sada već kasnimo u svim procesima evropskih integracija. Čini mi se da i ovo što je vezano za službe može da nas upori na tom putu. Nadam se da će neki razum pobediti i da one stare strukture unutar tih službi neće uspeti da nam nametnu modele iz sistema koji je svuda oboren još od rušenja Berlinskog zida. Mi još uvek vodimo bitku koja je morala biti rešena najmanje pre 15 godina.

RSE: U organizacijama koje kontrolišu vlast imamo sjajnu Vericu Barać, ombudsmana, poverenika za javne informacije. Da li je to neka kamuflaža?

Dereta: Navikli smo da živimo u sistemu koji je simulacija slobode, demokratije, slobodnih izbora, poštovanje volje građana i to se kod nas ponavlja već nekoliko decenija. Neke koalicije koje su nedavno napravljene su zapravo simulacija demokratije jer građani za takve koalicije nisu glasali, nego su glasali za neke druge puteve i neke druge političke opcije.

To jeste po mom mišljenju jedan pokušaj da se formalno zadovolje neki standardi i da se umiri javnost, koja treba da misli da su formirana tela koja treba da kontrolišu vlast, Vladu pre svega, koja više neće moći da radi šta hoće. Jedini problem je taj što je Vlada ta koja imenuje te ljude, što najčešće kontroliše te ljude u raznim agencijama, a na žalost Vlada je ta koja donosi Uredbe i Zakone na osnovu kojih je sve po zakonu, a zapravo je mimo pravdu. To je taj problem.

Pojavilo se nekoliko pojedinaca, ljudi od integriteta, koji neće za bilo kakvu nagradu i za bilo kakve povlastice da ruše svoj profesionalni ugled, svoj lični ugled i svoj moral. Mislim da je to malo iznenadilo ovu našu vlast i oni sada ne znaju šta da rade s tim.

RSE: Mladi su apatični, ne veruju u rad, u Srbiju, ne misle da je Srbija zemlja velikih mogućnosti, ne pruža im velike šanse. Da li je ovo o čemu pričamo razlog toj apatiji?

Mladi refleksija opšteg stanja u društvu

Dereta: To je sigurno jedan od razloga toj apatiji, ali pitanje koje se nameće je - u kojoj meri se stavovi mladih razlikuju od stavova drugih? Mislim da se oni ne razlikuju i da velika većina građana Srbije misli isto kao i mladi, da je velika većina građana danas relativno apatična, da ne vidi neku sjajnu budućnost za sebe i svoju porodicu u ovoj zemlji. To treba da nas brine. Mislim da su mladi samo refleksija opšteg stanja u društvu. Meni je neprijatno pred mladima što mi njih kao analiziramo - što vi ovo, što vi ono. A na koga treba da se ugledaju?

Žive u zemlji u kojoj je korupcija svakodnevna pojava, u kojoj je kršenje zakona svakodnevna pojava, u kojoj se priča o demokratiji, a suštinske demokratije nema. Pitate se zašto bi bilo ko danas želeo da živi u tom svetu, kada su i drugi delovi ove Planete dostupni. Ne vidim zašto bi morali biti vezani za ovo tlo i zašto bi morali biti ovde, ukoliko žele neku ličnu i individualnu sreću.

RSE: Da li to znači, kada dobijemo Beli Šengen i kada bude moglo da se izađe odavde bez vize, da će mnogi pokušati da odu?

Dereta: Mislim da hoće, ali da će se mnogi i vratiti jer je viđenje nekog sveta u celini drugačije od onoga kakvo ono jeste jer nisu imali prevelike šanse da ga vide. Najviše me brine odnos prema radu. Odnos prema radu kod nas je takav da se ovde može živeti uz vrlo malo rada, uz vrlo mnogo privilegija i to je model na koji su se mladi ugledali. Kada budu otišli na Zapad, videće da se sve može, ali da mora da se radi. Kada mora da se radi, onda se uspostavljaju drugačiji odnosi u društvu i porodici, kao i među ljudima pojedinačno. Povećava se odgovornost, povećavaju se obaveze, povećavaju se i slobode koje donosi život. Ako odole tom porivu da ne rade, ako pokušaju da žive izvan Srbije bez rada, mislim da neće uspeti i da će se vratiti, tvrdeći da nigde nije tako dobro kao što je kod nas.

RSE: Mladi se šale i kažu da bi išli u Evropsku uniju, ali ako može da se spava do 12 sati popodne.

Dereta: I da se izlazi oko 23. Jedna koleginica mi je pričala kako je bila zaprepaštena, dok je šetala Londonom sa sinom, i primetila da na ulici nema mladih. Pitala je sina gde su mladi, a sin je rekao - u školi, rade, šta će mladi na ulici pre podne. To su uređena društva u kojima i zakon reguliše da ukoliko je dete, mlađe od 16 godina, samo na ulici, to je zakonski prekršaj i roditelji su kažnjeni zbog toga.

RSE: Ovde mladi izlaze tek posle 22 sata, a godinama unazad u Sloveniji oko 22 sata niste mogli nikoga da vidite na ulici.

Dereta: Slovenija je sada u Evropskoj uniji, a mi nismo.

RSE: Inače je i vredna.

Dereta: Da.

Obeležavanje genocida u Srebrenici je obaveza našeg društva

RSE: Gde god su neki okršaji, neke tuče, gde god treba pokazati neku kvazi-muškost, obično su tu i žestoki navijači glavnih timova i klubova - Crvene zvezde i Partizana. Pošto se već dugo najavljuje Parada ponosa, sada su se javili portparoli Crvene zvezde i Partizana i osudili pojavu grafita na istrebljenje gej populacije. Prvi put oni reaguju tako da smire svoje momke. Kako to procenjujete?

Dereta: Mislim da je to veliki civilizacijski pomak i mislim da je to gesto za svaku pohvalu jer to uvodi kategoriju odgovornih organizacija i ljudi. Stalno govorimo o odgovornim korporacijama, a ne govorimo o društveno odgovornoj državi i pojedincima. Čini mi se da je ovo jedan pravi geste da organizacije, koje mogu da utiču na građane, prihvate određene vrednosti, da prihvate određene razlike, da se prilagode tim razlikama i preuzmu deo odgovornosti na sebe. Taj poziv ima svoju simboličku vrednost, ali ima i svoju odgovornost. Oni mogu one navijače, koji se nisu odazvali njihovom pozivu, isključiti iz redova navijača, iz tih organizacija, reći im da ne mogu biti članovi Crvene zvezde niti Partizana oni koji ne prihvataju da smo različiti. Već i to da smo u različitim klubovima govori da je razlika neminovnost, da je ona podsticaj na nešto novo, na neki kreativni i konkurentski odnos.

RSE: Mnoge nevladine organizacije u Srbiji su tražile da se donese deklaracija o Srebrenici, da se ustanovi Dan sećanja na genocid. Poslali su takvo pismo Borisu Tadiću. Da li se vaša nevladina organizacija pridružila tom zahtevu?

Dereta: Naravno da smo se pridružili. Mi smo još u trenutku kada je Helsinški parlament predložio takvu deklaraciju to podržali u javnosti, kao deo raznih mreža. Čini mi se da je kod nas država reagovala oprezno, ali ipak u pravcu uvođenja takvog dana kojim bi se obeležile sve žrtve, pa i žrtve Srebrenice. Mi smo naravno svedoci da se pitanje Srebrenice i pitanje zločina u ovim krajevima zloupotrebljava u dnevno političke svrhe, kroz manipulaciju brojevima, kroz prebacivanje krivice na drugu stranu.

U svakom slučaju, obeležiti genocid u Srebrenici jeste obaveza našeg društva koja će se dogoditi pre ili kasnije. Da li će to biti odmah sada, kada nam je ovaj zahtev upućen, ili će se dogoditi za koju godinu, ne znam. Voleo bih da to bude sutra, ali desiće se sasvim sigurno jer ne možemo izbeći svoje mesto u istoriji, svoju odgovornost za ono što se dogodilo i ne pokazati da prihvatamo tu odgovornost, da ćemo učiniti sve da se to ubuduće ne ponovi.

RSE: Povremeno odlazite na Kosovo sa predstavnicima drugih nevladinih organizacija. Znate situaciju tamo. Kako reagujete na to što je Beograd pozvao Srbe na Kosovu na bojkot izbora. Rada Trajković je protiv, a ona je jedna od uglednih vođa Srba na Kosovu.

Srpska politika licemerna prema Kosovu

Dereta: Mislim da je naša politika prema Kosovu licemerna, utoliko pre što postavlja zahteve, a ne pruža ništa. Nama je ta vrsta odnosa prema Kosovu potrebna zbog naših spoljnih granica, zbog teritorijalnog integriteta, a zapravo ne vodi računa o životu samih ljudi koji tamo žive, koji treba da uspostave jednu vrstu komunikacije, saradnje i suživota. Da sam Srbin sa Kosova, poslušao bih Radu Trajković, a ne Beograd. Beograd mora da pristane i na ceo niz nekih drugih ustupaka po pitanju Kosova. Mislim da je to jedna inercija i jedno licemerje koje nije dugoročno u interesu Srbije, a ni Kosova, posebno ne Srba na Kosovu.

RSE: Poznati engleski novinar misli da bi trebalo da dođe do toga da se napravi jedna razmena, da Severno Kosovo i Mitrovica pripadnu Srbiji, a da Kosovu damo Preševsku dolinu. Šta mislite o toj razmeni?

Dereta: Mislim da je to malo verovatno jer bi to od strane Srbije značilo priznavanje Kosova kao nezavisne države. S tog gledišta se postavlja pitanje - S kim mi to razmenjujemo teritoriju? Sa sopstvenom autonomnom pokrajinom? Mi možemo da nacrtamo granice pokrajine kako mi to želimo u Beogradu.

Ta vrsta razmene nikada ne može da se napravi pravedno i ona je ponovo izvor mnogih drugih nesporazuma. Čak ni granica između Hrvatske i Slovenije više nije onakva kakva smo mislili da jeste, to je postao ozbiljan problem koji usporava ulazak Hrvatske u Evropsku uniju. Zamislite šta bi tek bilo ukoliko bi se crtala granica na Kosovu. Gde počinje srpska teritorija, gde prestaje? Isto važi i za albansku stranu. Ta ideja o razmeni je stalno prisutna, ali mislim da je malo verovatna.

RSE: Mislite li da vrede napori koje ulaže Ministarstvo inostranih poslova, pritisak i apel na mnoge zemlje koje još nisu priznale Kosovo da ga ne priznaju? Mislite li da je korektno zalagati se da Kosovo ostane u Srbiji? Da li je to nemoguće?

Dereta: Imam problem sa politikom koja se zadovoljava time da nekome nešto uskrati, koja se ne usmerava na to da nešto postigne za svoju državu. Radost zbog toga što Kosovo nije priznala ova ili ona država, je vrlo kratkotrajna jer svi čekaju da vide na koji način će moći da protumače odluku Haškog suda, da onda, na osnovu te odluke, mogu da priznaju, ili ne priznaju, Kosovo. Mislim da će većina država priznati Kosovo jer očekujem da će odluka biti takva da se može tumačiti i ovako i onako. Oni koji neće da ga priznaju, to i ne čine, ali ne zbog toga što razumeju naš problem i što podržavaju srpski pristup svemu tome, već zbog ličnih interesa koji su vezani za probleme unutar samih tih zemalja, zbog opasnosti od secesije i zbog potrage za nekim unutrašnjim rešenjima.

Celo to pitanje Kosova, lično mislim, da bi trebalo rešiti brzo, uslovno rečeno radikalno. Oni koji ne žele da žive sa nama i ne treba da žive sa nama. To je pitanje ljudi na toj teritoriji, da ti ljudi imaju pravo da žive tamo gde su živeli i da žive na način kako žele da žive, u uređenju kakvo sami sebi žele da organizuju. Mislim da u ovom trenutku, naša politika sprečavanja priznavanja Kosova, samo odlaže nešto što je dugoročna neminovnost, a to je nezavisno Kosovo na Balkanu, sa odnosima koji bi trebali, po mojoj najdubljoj želji, da budu dobrosusedski odnosi.