RSE: Vodite projekt Stop zaboravu. Šta to znači?

Milić: Radi se o pravnoj, medijskoj i političkoj podršci roditeljima i prijateljima žrtava, vojnika i civila koji su od 1999. godine na ovamo nastradali pod još nerazjašnjenim okolnostima, a najčešće kao pripadnici Vojske ili kao delovi sistema koje je Vojska preuzela pod svoju kontrolu, kao što je slučaj RTS-a.

RSE: Čitajući vaše materijale došla sam do zaključka da iza svega što se dešavalo stoji nemoć države ili nepristajanje države da tačno kaže šta se desilo, ko je to uradio, šta je uradio i da kazni počinioce. Tiče se to i vojnika koji su navodno izvršili samoubistvo u Zaječaru ili vojnika u Topčideru koji su navodno ubili jedan drugog, pa je čak bilo i nekih insinuacija da su u pitanju homoseksualni poremećeni odnosi, kao i bombardovanja RTS-a.

Milić: Mi smo izneli kao zaključak upravo to da je to kombinacija nemoći i nezainteresovanosti ili, ono za što se bojim da je najrealnije, da je to politički dil sadašnjih nominalnih nosilaca vlasti u Srbiji sa strukturama koje su praktikovale tu Miloševićevu proceduru.

RSE: A zašto bi sada postojao taj dil, kada je prošlo toliko vremena od tada?

Milić: Pogledajte ko je danas na vlasti u Srbiji. Milutin Mrkonjić otvoreno tvrdi da je Dragoljub Milanović heroj. Ivica Dačić je bio u visokim strukturama SPS-a i davao je amin za prekomernu upotrebu sile vojnih i policijskih struktura.

RSE: A da li je on bio pitan za to?

Milić: Znati i biti dužan znati je isto. On je imao vrlo istaknutu funkciju u SPS-u. SPS je kontrolisao pretežno državne strukture, uključujući i savezna Ministarstva odbrane.

DS politički amnestirao SPS

RSE: Ali po toj logici - zar svaki od članova SPS ne snosi delić krivice jer je ćutao?

Milić: Naravno da snosi, ne samo moralne, nego i političke krivice. Ja sam prošle godine bila javno sablasnuta činjenicom da je DS napravio potpuno nepotrebni i uvredljiv pakt sa SPS-om. Kao da SPS ne bi ušao u Vladu da nije bilo tog pakta u kome su rekli - Mir, mir, niko nije kriv. Oni su politički amnestirali SPS i smanjili mogućnost da državni organi sada u potpunosti ispitaju sve slučajeve, gde bi se ispostavilo da SPS-ovi funkcioneri imaju itekakvu odgovornost. Tu pre svega mislim na slučaj Topčider, ali i na slučaj žrtvovanja vojnika pored bolnice Dragiša Nišević.

Postoji jedna stvar koju smo mi tokom rada na ovom projektu Stop zaboravu primetili, a to je da sadašnja vlast, kao zvanične podatke, koliko je vojnika i policajaca poginulo u sukobima 1999. godine, koristi podatke Slobodana Miloševića, koji je bio poznat po tome da je manipulisao brojem žrtava, da je pustio da pogine, ne samo 16 radnika RTS-a, nego po našim saznanjima još nekoliko ljudi iz vojske i policije, da je to jedan od razloga zašto se ta priča toliko dugo prolongira i razvodnjava, kao što se razvodnjava i priča o tome zašto su u roku od godinu dana u istoj vojnoj pošti, u toj ogromnoj kasarni u Leskovcu, koja ima više tunela i nepreglednija je nego čitav vojni kompleks u Topčideru, tri momka navodno izvršila samoubistvo. U sva ta tri slučaja su rane nanešene hladnim oružjem, koje je nemoguće naneti sam sebi. Zašto se to krije?

RSE: Videla sam u tom izveštaju podatak da je jedan od ta tri vojnika optužen da je bio narkoman i da je izvršio samoubistvo.

Milić: Zvanična dijagnoza je da se on otrovao heroinom zadnje večeri svog vojnog roka. Nikada nije dalje saslušan sudski veštak, profesor medicine na Fakultetu u Nišu, Radovan Karadžić, koji je javno rekao da se ne sme isključiti mogućnost da je tom momku heroin sipan u piće. On nikada nije pio, on nije bio heroinski zavisnik. Da je pio, on ne bi bio u vojsci u redovnoj službi. On je bio vozač generala Ćirkovića, sadašnjeg zamenika i načelnika Generalštaba Vojske Srbije. Ili je Vojska napravila ogroman propust, pa je pustila narkomana da bude na tako važnoj funkciji, ili ga je neko ubio. Baš verovatnoća da se zadnji dan on sam otruje heroinom, je malo verovatna.

RSE: Mislite li da je on nešto video, što bi mogao da oda nekome?

Njegov otac je više puta u javnosti ponovio da mu je sin rekao, kada je došao na redovno odsustvo, sredinom jula, a ubijen je početkom avgusta, da je pored Ćirkovića vozio kroz samu kasarnu i Ratka Mladića.

Milić: Njegov otac je više puta u javnosti ponovio da mu je sin rekao, kada je došao na redovno odsustvo, sredinom jula, a ubijen je početkom avgusta, da je pored Ćirkovića vozio kroz samu kasarnu i Ratka Mladića. Smatramo da je bio u pravu na osnovu dokaza koje sada imamo i načina na koji se opstruira ezhumacija, zbog načina kako su loše urađeni obdukcioni nalazi, a to je slučaj i za Leskovac i za Topčider. Uvek je ista procedura zataškavanja i prolongiranja. Načelnik kasarne u Leskovcu i tadašnji komandant prištinskog korpusa je bio generala Ćirković, koji je inače bio treći u lancu komandovanja. On je sada zamenik načelnika Generalštaba.

Mi nemamo nikakve druge dokaze, osim tvrdnje tog oca. On je tu tvrdnju više puta ponovio u javnosti i niko ga nikada nije saslušao, niko ga nikada nije demantovao. Umesto toga, kada smo mi izrazili čuđenje činjenicom da je general Ćirković imenovan za zamenika Generalštaba, krenula je jedna velika količina neverovatnih insinuacija i uvreda tipa - šta radi civilni sektor, kakvo oni imaju pravo da se mešaju u kadrovsku politiku Vojske. To je bilo nipodaštavanje rada istraživačkih organizacija i skretanje teme na jednu drugu stranu.

Momak o tome nije pričao dok nije čuo za smrt drugog momka, Radovana Žarkovića na stražarskom mestu Devojčin kamen u Leskovcu. Neposredno nakon toga on je došao kući prilično uplašen za svoju bezbednost. Kada ga je otac pitao šta je to bilo u tvojoj vojnoj pošti, on je rekao da se on nije ubio. Mi smo slike pokojnog Radovana Žarkovića iz mrtvačnice puštali na Internetu. Nije se on ubio. Srđan je tvrdio da je i Radovan likvidiran zato što je nešto video.

RSE: Šta je mogao tamo da vidi?

Milić: Postoje dve stvari. Kasarna u Leskovcu, taj kompleks i daj deo juga Srbije, su uvek bili mesto gde su se stacionirala vojna lica koja su se vraćala iz službe u Hrvatskoj i Bosni. Tu su sva vojna lica stavljena u prekomandu koja su bila u ratu na Kosovu. Postoji veliki broj vojnih rezervista i ogroman broj nerešenih socijalnih slučajeva, rasprava oko toga ko kome šta duguje i slično. S druge strane, ta kasarna je ogromna i ona je ogromno skladište municije i naoružanja. Postoje brojne insinuacije i medijski članci o verovatnoj ilegalnoj trgovini oružjem, nekontrolisanom vađenju oružja iz tih objekata, koji nisu pod dobrim nadzorom. Kada se desila ona eksplozija u Paraćinu, isplivalo je na površinu kako se loše ili nikako čuvaju vojna skladišta. Postoje razne mogućnosti. Ili su bili svedoci čapanja vojne imovine i šverca na jugu Srbije, koje je turbulentno područje. Meni je vrlo interesantno da ministar Dačić sada upire prstom na kosovske službe i optužuje ih za šverc oružjem i za eskalaciju sukoba na jugu Srbije, ali ne obraća pažnju svojim kolegama iz Ministarstva odbrane da li možda ta ogromna nekontrolisana kasarna u Leskovcu ima nešto u vezi toga. Može to da bude razlog.

To je opet taj isti jug Srbije za koji se priča da su nekontrolisani delovi vojne službe švercovali cigare i heroin. Sve je to povezano. Ako imate toliku nekontrolisanu količinu šverca u Trnovu, kako oni tvrde, ili u Preševu, ili na Kosovu, onda je nemoguće da postoji jedan tako jak zid razgraničenje i da toga nema i ovde, a vidimo kako Vojska ne kontroliše sve svoje sisteme. Na žalost, to ne tvrdim ja, kao politički komentator. Mi smo o tome više puta u poslednje vreme dobili informacije crno na belom, od samog ministra odbrane, koji je rekao da se u radu sa vojno-bezbedonosnim službama sve zasniva na uzajamnom poverenju ili dogovoru, da nema institucionalne kontrole. To uostalom vidimo kroz ulogu parlamentarnog odbor za bezbednost, koji ima protokolarnu funkciju kroz ono što su normalne procedure i mandati demokratskih institucija nad kontrolom obaveštajnih i vojnih službi. Nisu to samo insinuacije.

RSE: Mnogo mojih kolega i prijatelja, koji su vreme Miloševićeve vladavine proveli u demonstracijama protiv tog režima, danas tvrde da je Dačić odličan za ministra policije, koji je otišao u Hrvatsku i Bosnu da uspostavi kontakte, koji otkriva veze kriminala i puteve droge i trgovine ljudima. Zanimljivo je da je to jedina ličnost iz bivšeg Miloševićevog sistema koja komplimente dobija od tadašnjih protivnika?

Praksa bila zloupotrebljavanje civilnih objekata

Milić: Jeste, ali nedavno sam pročitala, obzirom da se Centar za evroatlantske studije bavi i položajem Policije i Vojske u savremenim liberalnim demokratijama, jedan drugi osvrt koji kaže da se on dobro promovisao i etablirao, a da neke reforme u policiji nisu suštinski izvršene. Pretpostavljam da neki drugi ljudi, koji su stručni, mogu to bolje da prate.

Kolika je cena te njegove reformisanosti i pristanka na saradnju i na neopstruiranje? Nedavno smo čuli Ivicu Dačića koji je rekao - Prvo Zemun, pa NATO. To je već signal da će Ivica Dačić ćutati i neće biti protiv kada krene priča o tome da li treba Srbija ili ne da uđe u NATO. A šta je cena? Da li je cena da mi nikada ne saznamo šta su on i njegov ministar Milutin Mrkonjić i ekipa znali, ili bili dužni da znaju, u vezi RTS-a i Dragiše Miševića, u vezi svih drugih vojnika za koje mi nikada nismo saznali, gde su tačno od 1999. godine na ovamo poginuli, zašto su poslati u oružane sukobe bez tri meseca obaveznog pripremnog vojnog roka? Mislim da je ta cena prevelika.

RSE: Da li se zna zašto su ti vojnici bili za vreme bombardovanja pored bolnice?

Milić: Zato što je praksa bila, i pored svih Ženevskih konvencija, da se zloupotrebljavaju civilni objekti. To je bila legitimna praksa koju je Vojska i Policija sprovodila i sa izbegličkim kampovima na Kosovu, u kojima su u to vreme bili smešteni Srbi pretežno iz Krajine, i sa bolnicama, i sa institucijama za zaštitu mentalno obolelih. To čak nije ni javna tajna, to je zvanična politika.

RSE: Da li ste čuli tu verziju da je Milošević, koji je često menjao mesto boravka za vreme bombardovanja, tih nekoliko noći spavao u toj bolnici i da su zato vojnici bili tu?

Milić: To je jedna od verzija zašto je cela vatrogasna brigada bila ostavljena pored. Ono što je još interesantnije, mi možemo da jurimo tadašnji sistem, koji se očito produžio i danas, za odgovornost. Čak i da Milošević nije tu spavao, ne smeju da se zloupotrebljavaju civilni ciljevi, a ako se zloupotrebe, postaju legitimni vojni ciljevi, što naravno nikoga ne sprečava da i dalje istražuje eventualnu NATO odgovornost. Nemam ništa protiv toga, ali mislim da odgovornost leži i na unutrašnjim organima države Srbije u to vreme.

RSE: Za vreme NATO bombardovanja, Dragoljub Milanović, koji je bio direktor Televizije i koji je dozvolio da ljudi, koji su tamo radili, poginu, je bio general?

Arhivski snimak: Zgrada RTS-a nakon vazdušnog napada 1999, Foto: Vesna Anđić

Milić: To je informacija koja je bila u knjizi Zorana Janića, Tišina u Aberdarevoj. On je prijatelj i poznanik pokojnog Nebojše, sina gospođe Žanke. Žena je neverovatna. Ona ima toliku količinu informacija, energije i upornosti. I pored svega toga, sadašnja vlast pitanje RTS-a smatra završenim.

Mi smo u ovom istraživanju dokazali da postoji prostor da se traži ispitivanje pravnog poretka jer je Milanovićev tadašnji tužilac, koji je sada u Republičkom javnom tužilaštvu na vrlo visokoj funkciji, svesno dao lakšu kvalifikaciju kaznenog dela. On je u startu trebalo da bude tužen za drugo delo. Sada je kasno. On služi kaznu i ne može mu se za to delo suditi drugi put. Ali u toj inicijalnoj optužnici bilo je još ljudi koje je trebalo uzeti u obzir.

Mora se imati u vidu da je tadašnji Savet Ministarstva odbrane preuzelo RTS i inkorporiralo ga u svoj sistem kao tehnički veliki objekat od javnog značaja. Milanović je bio u funkciji generala. Šta se dešava? Imate nesreću bombardovanja objekta. Puhač, tadašnji glasnogovornik Ministarstva obrane, još uvek na toj funkciji, porodicama nastradalih radnika RTS-a javno kaže da oni nemaju zapisnik sa lica mesta. Vojska, koja je preuzela kontrolu nad RTS-om, priznaje da nema zapisnik sa lica mesta, što je potpuno neverovatno. Mi smo sada u razgovoru sa poverenikom za dostupnost informacija od javnog značaja dobili podršku da nastavimo da insistiramo da vidimo da li takvi dokumenti postoje ili ne. Tu postoji zaista mnogo posla i za rad drugih istražnih organa. Kakvi su to onda propusti ako Vojska nije imala zapisnik i uviđaj sa lica mesta?

RSE: Šta su vaše mogućnosti - da konstatujete to, da obavestite javnost ili imate pravo da nešto preduzimate?

Meni se čini da je jedan od razloga zašto se opstruira potpuno rasvetljivanje okolnosti za RTS, činjenica da tamo nije uopšte poginulo samo 16 radnika, nego još lica.

Milić: Priznajem da kao neko ko nije pravnik, sada kroz ovaj projekt, shvatam koliko u stvari postoji mogućnosti i bez toga da vi morate direktno da sarađujete sa porodicama i sa njihovim pravnim zastupnicima. Vrlo je bitno razumeti da porodice imaju i svoje emotivne limite i reurse. Oni imaju jedan nivo zainteresovanosti do kojeg oni žele celu stvar da isteraju, zbog ogromne količine umora zbog zataškavanja i prolongiranja svega toga. Neki od njih možda insistiraju na potpuno legitimnoj stvari, da se vanparničnim nagodbama dogovore na isplati nematerijalne štete i slično. Pitanje je pritiskanja relevantnih državnih organa da se istraže propusti u svojim organima. To je onaj deo na kome ćemo mi u narednom periodu insistirati.

Već smo dobili usmenu podršku za dalju pomoć od poverenika za dostupnost informacija od javnog značaja, koji nam je objasnio da mi čak ne moramo ni da budemo pravni punomoćnici porodica u ovom slučaju, da možemo da tražimo informacije i dokumente, za koje smo u tom izvještaju tvrdili da nedostaju, ili da su vrlo kontradiktorni dokumenti. Možemo da insistiramo na našem traženju, sada kao nevladina organizacija. Jedna od stvari koju nemeravamo da uradimo u narednom periodu jeste da pokušamo da putem reklama u novinama stupimo u kontakt i sa ostalim porodicama vojnika koji su nastradali od 1999. godine, za koje roditelji i ne znaju tačno gde su poginuli, pošto ne vidimo niti jedan razlog zašto bi to bila vojna i državna tajna. Meni se čini da je jedan od razloga zašto se opstruira potpuno rasvetljivanje okolnosti za RTS, činjenica da tamo nije uopšte poginulo samo 16 radnika, nego još lica.

RSE: Valjda bi se javio neko od roditelja, rođaka ili prijatelja?

Milić: Kada im kažete da im je sin poginuo, ali da je vojna tajna gde je poginuo, oni ne znaju da li su oni bili na zadatku u RTS-u ili negde drugde. U tome i jeste problem.

RSE: NATO nas je bombardovao i pretpostavljam da jako mnogo ljudi u Srbiji ne želi da uđemo u NATO jer su ogorčeni. Mislite li da će to osećanje proći i da će doći neka vremena kada ćemo ući u NATO?

Milić: Ja sam za ulazak Srbije u NATO, ali ne zato što ćemo biti zaštićeni, nego zato što smatram da su tamo najstabilnije i najrazvijenije zemlje, da je tamo stepen zaštite ljudskih prava najveći, to su to zemlje koje imaju najveći stepen davanja humanitarne pomoći bilo gde u svetu.