RSE: Dok ste bili ministarka poljoprivrede, u vašem kabinetu je bilo još dvoje zaposlenih, vaših najbližih saradnika. Na posao ste dolazili prvi, odlazili poslednji, niste imali kola, telohranitelja, šofera. I danas putujete autobusom iz Subotice, gde živite sa decom i majkom, do Beograda. Da li je to vaša lična skromnost ili smatrate da tako treba da se ponaša svako ko je na nekoj funkciji, bilo da je politička ili stručna?
Dulić-Marković: Verujem da će doći vreme, i ovde kod nas, da svako može da zadrži svoju ličnost, da se ne ukalupi u lik klasičnog političara i da njegova važnost ne zavisi od toga kakvim se kolima vozi, koliko ima telohranitelja, koliko je bahat i umišljen, nego šta svaki dan može da doprinese i koliki je korak koji može da doprinese promenama u društvu. Mislim da svako mora da pođe od sebe. Ako se za nešto zalažete, morate to da pokažete primerom. Čini mi se da sam to platila sa puno nerava, sa puno suza, ali mislim da se nisam promenila i drago mi je zbog toga.
RSE: Da li vam je neko prigovorio od ljudi koji su na sličnom položaju zašto to radite jer se onda vidi kako oni rade nešto drugačije?
Dulić-Marković: Bilo je puno prigovora. Znam da je prvi prigovor novog ministra bio da nemam kabinet, što su mi preneli moji saradnici i prijatelji. Bila sam zaprepašćena da je to neko primetio. Naravno da se primećuje jer se onda primećuje njihova bahatost i plitkost, a kada je neko drugačiji, onda oni pokušavaju, kao i građani i mediji, da vas ukalupe u to. Ako se razlikujete, provlače vas kroz Kurir i ostale tabloide dovoljan broj puta sa neistinitim pričama, ne bi li vas ponizili na svaki način i pokazali da ste isti kao i svi drugi, samo se malo folirate. Mi ne verujemo da možemo čarobnim štapićem da donesemo, ni pravdu, ni bolji život, ali postoji mnogo koraka sa kojima to može da se uradi. To je tako i sa evropskim integracijama. Jedno su svakodnevne priče o srećnom životu u Evropi, a drugo je strpljiv rad u okviru institucija, u okviru obrazovanja građana, u okviru skupštinskog rada koji je potreban da donese sve te zakone. Ne možemo stalno dovoditi sebe u ovu situaciju da u roku od mesec dana donesemo pet zakona. Onda se sve donosi na brzinu i uopšte nemamo uvid u to. Potpredsednica sam stranke i zanima me predlog Zakona o lokalnoj samoupravi, ali nemam priliku da dođem do toga. Kako tek onda građani mogu da se pripreme za to jer stalno sebe dovodimo pred svršeni čin i onda radimo na brzinu. Najbolji primer za to je Ustav i sve druge stvari koje su se radile preko noći. Primer za to je, na kraju, i Kosovo, gde smo se pravili ludi šest-sedam godina, a sada smo se odjednom setili da treba da razgovaramo sa Albancima.
RSE: Da li u tom smislu tumačite izjavu gospodina Dinkića da svako od nas treba da misli prvo na svoju porodicu?
Dulić-Marković: Svakako da je to moto koje mi pokušavamo da sprovedemo i zbog toga se uvek osećam prvo kao Anina i Matijina mama, onda kao Subotičanka, pa kao Vojvođanka, pa tek onda kao građanin Srbije. Mislim da prvo moram da brinem o svom dvorištu, pa o mom gradu, pa o regionu u kojem živim, pa onda da razmišljam o svetskim temama. Zbog toga sam nekako i sretna što nisam sada u tom krugu koji izluđuje građane i svu političku energiju troši na te velike teme kojima se unapred vide rešenja, kao što smo to radili sa Crnom Gorom, pa sada radimo sa Kosovom, pa ćemo onda naći treću zabavu u Republici Srpskoj. Sva politička energija kreativnih ljudi, pošto i u drugim strankama ima puno pametnih i kreativnih ljudi koji su zaista u politici zbog reformi, se troši jer je politička energija jedan ograničen resurs tema u kojima ne možemo ni da učestvujemo.
RSE: Vi ste u vladajućoj koaliciji. Pretpostavljam da se vidi da tu ima povremenog nejedinstva oko nekih bitnih tema, ali ipak neko ko je u vladajućoj koaliciji može da trasira, bar u izvesnoj meri, neki pravac, neki put. Predsednik vaše stranke, gospodin Dinkić, dobio je malu packu od jednog mladog DSS-ovca jer je rekao da će Koštunica podržati Tadića. Kao da je rečeno da će sutra biti smak sveta.
Dulić-Marković: Verujem da je Mlađan Dinkić faktor stabilnosti u koaliciji. Iz onoga što tačno znam i što čujem, on je taj koji uvek pokušava da pronađe konsenzus i često se ljutim na njega jer mi se čini da on naš stranački identitet prodaje u ime ljubavi i sreće između Tadića i Koštunice. To je ono što je od početka bio naš problem kao stranke G17 Plus. Uvek smo više vodili računa o tome šta je potrebno uraditi za državu, a manje šta je potrebno uraditi za stranku. Da smo vodili računa o stranci, bili bi smo opozicija, ali ne bi dozvolili da se formira ni prošla vlada, pa ni sadašnja, nego bi smo videli kako da ojačamo infrastrukturu stranke, kako populističkim metodama da usrećimo što više ljudi da glasaju za nas. Mislim da nismo dobri političari, ali to je dobro za našu zemlju.
RSE: Stalno ste na relaciji Subotica – Novi Sad - Beograd. Šta se dešava u Vojvodini? Malo se utišala ona ogromna energija koja se trošila oko puta Horgoš - Požega. Ćutalo se, mada vidim da firma, koja je bila druga na tenderu i koja će izvoditi radove, nema novac. Zašto se ne govori o tome kada je to bitno pitanje?
Dulić-Marković: U Vojvodini se o tome govorilo još 2005. godine, kada je i Skupština Vojvodine donela odluku i poslala preporuku Vladi da preispita odluku o koncesiji izgradnje puta Beograd - Požega. U Beogradu se čuje o tome samo kada to prenose nacionalni mediji. U vojvođanskim medijima političari iz Vojvodine pričaju i sada o tome. Mislim da se i građani u Vojvodini sve više pitaju o čemu se tu radi. Naročito kada čuju ili pročitaju, kao neki dan, suludu izjavu ministra Ilića, koji je rekao da ne zna šta oni hoće jer ni do sada nisu raspolagali svojim parama, pa neće ni od sada. Eto kako nas je utešio. Radi se o prostoj stvari da svako ko želi da se preveze od Subotice do Novog Sada, do Srbobrana ili do Beograda moraće da plati 1000 dinara. Naravno da je to izdatak za građane Vojvodine. Putarina koja se ubira ide na centralno mesto kroz Puteve Srbije i budžet i Vlada raspoređuje kako će se trošiti i gde je prioritetna izgradnja puteva. Ono što je isto katastrofalna izjava ministra je da Vojvođani nemaju kredite, a sve to servisira vlada i Putevi Srbije. Vojvođani plaćaju autoput kada prolaze njim, a svi plaćaju poreze. Naplata poreza u Vojvodini je u visokom procentu, kao i izdavanje fiskalnih računa, kao i poštovanje nekog reda i procedure. Zbog toga postoji dalji revolt građana, ne samo predsednika Skupštine, Kostreša. Očekujem da vidim šta je ta čuvena Bajtićeva komisija uradila, ali i dalje stojim pri predlogu koji je predložio G17 Plus u Skupštini Srbije da je potrebna nezavisna revizorska kuća koja će tačno da utvrdi šta je u tom ugovoru i da kaže građanima Vojvodine da država Srbije misli da je put do Čačka i do biračkog tela Velje Ilića najvažniji prioritet u Srbiji, ali će se kroz budžet to vratiti Vojvodini za puteve. Ako pođete od Bečeja do Bačke Topole ima da polomite sve točkove dok stignete tim putem. Građanima koji se tamo voze nije lako objasniti zašto je prioritet put do Požege. Bilo bi im puno lakše objasniti da je taj novac išao za Koridor 10 jer svi razumeju da je Koridor 10 kičma Srbije, transporta, privrede.
RSE: Tim pre što koncesioni ugovor podrazumeva da Vojvodina ne bi smela da gradi nove regionalne puteve, kako ne bi konkurisali ovom putu.
Dulić-Marković: To je jedan potpuno nerazumnjiv deo u ugovoru. Kaže se da ne sme ni na koji način država da podržava konkurentske projekte koji bi mogli negativno da utiču na projektovani saobraćaj. U ugovoru ima dio koji kaže da ukoliko nema dovoljno saobraćaja tu razliku će da plaćaju građani iz budžeta, ili neće, to nikome nije jasno. Sve je još uvek obavijeno velom tajne, počevši od toga kada će put da se gradi, pošto se vidi da tu nije napravljen projekt. Sve je nekako u stilu Velje Ilića – juriš, pa ko gde šta nahvata i ko gde šta ukrade.
RSE: U Vojvodini je vrlo često bilo nacionalnih istupa. Čini mi se da sve što kažem je i suviše benigno za ono što se dešavalo. Imam utisak da s vremena na vreme naiđe neki talas, pa onda neko duže zatišje, kao da je to izrežirano?
Dulić-Marković: To je i moj utisak. Obično se ti incidenti, ili makar njihova medijska pojava, javljaju tačno pred izbore. Izgleda da je jednima potrebno da se igraju zaštitnika, a drugima, da pred svojim biračkim telom, pokažu kako su naše komšije u Vojvodini naš najveći problem, pa kada dođe vlast i sredi te komšije onda će sve biti fantastično, bit će i više pravde i jače ekonomije. Čini mi se da se pogotovo u Subotici, gde živim, gde često imate i problema i tuča, to obično svodi na kriminal između izbora, a pred izbore se gleda nacionalna pripadnost kavgadžije i to se onda prevodi u neko nacionalno maltretiranje. Ja jesam Hrvatica i više puta sam napadana zbog toga, ali se prvenstveno osećam kao građanin Vojvodine. Pre mesec dana ponovili su se napadi na mene od strane jednog čoveka iz Demokratske stranke, Dušana Elezovića, koji je ponovio celu radikalsku retoriku oko toga da li sam držala službeni sastanak s Đapićem ili nisam. To je isključivo predizborna aktivnost DS-a i nema nikakve veze sa onim što mislim - da nikada neću pobeći iz Subotice ako dođe neki ustaša, pošto je to moj grad i ne bežim ni pred kim.
RSE: G17 Plus je spremna za pokrajinske izbore.
Dulić-Marković: Spremamo se već dve godine. Prilično smo obnovili infrastrukturu stranke. Imamo mlade ljude i nove odbore koji su vrlo aktivni i vrlo kreativni. Imamo naš program koji se zove Vojvodina evropska regija evropske Srbije - ravno do Evrope, koji je vrlo specifičan i jasan. Imamo veoma jasne programske ciljeve, ali ne samo ciljeve, nego i realizaciju tih ciljeva u tom programu. Nadamo se da će izbori biti što pre. Ne bi nam odgovaralo kao stranci da izbori budu zajedno sa predsedničkim, pošto je naša stranka donela odluku da podržava predsednika Tadića, tako da bi za nas u Vojvodini bilo vrlo teško da objasnimo kako to da podržavamo predsednika Tadića koji je predsednik i Demokratske stranke, a govorimo o svim propustima DS-a dok su bili na vlasti.
RSE: Srušeno je vaše prelepo pozorište
Dulić-Marković: Još uvek sam u šoku, naročito od momenta kada sam shvatila da će oni potpuno da sruše pozorište jer su rušili dok nisu stigli do stubova, koji sada vise o jednoj žici. Čula sam da im sada nema spasa i da će morati sve da sruše. Pretpostavljala sam da je takav plan od samog početka. Pozortište je bilo simbol građanskog života grada Subotice i oni koji su ga srušili su ga srušili sa namerom da unište građansku klicu u gradu, da se bave svojim malim životima, svojim nacionalnim pričama i svojim sitnim krađama. Kao stranka smo, uz podršku drugih stranaka kao što je LDP i Savez vojvođanskih Hrvata, pokušali to na svaki način da sprečimo. Sakupljali smo potpise građana, tražili smo raspravu u Skupštini, ali su nas preglasale i Demokratska stranka i Savez vojvođanskih Mađara. Pošto se sada vidi da neće ostati ni jedna cigla od zaštićenog spomenika kulture, krivim kako opštinsku vlast, tako i Zavod za zaštitu spomenika, a pogotovo Ministarstvo kulture, koje nije preduzelo ništa da sprovede Zakon i da zaštiti zakonom zaštićeni spomenik kulture. Mislim da o tome treba da se priča jer ako pustimo da sruše subotičko pozorište doći će na red sve što je vredno i što ima građansku klicu u ovoj zemlji Srbiji.