Još uvek se traži veliki vođa

RSE: Ovih dana je stizalo nekoliko pretećih pisama na adresu nekih članova Izvršnog veća. Šta je pisalo u njima?

Dulić-Marković: Pretnje su bile upućene visokim funkcionerima različitih političkih stranaka u Vojvodini, koji su trenutno na vlasti i koji su glasali za Statut. Preti im se ubistvima zbog razlike u mišljenju, zbog toga što se zalažu da Vojvođani misle svojom glavom i da odlučuju o svojoj sudbini.

RSE: Ima dosta negativnih mišljenja o tom Statutu, mada je on predviđen i Ustavom.

Dulić-Marković: Ne samo da je predviđen, nego je on Ustavna obaveza. Srbija je do kraja prošle godine trebala da donese Statut koji stavlja Vojvodinu u pravni sistem Srbije. Sam Statut ne donosi bog zna šta Vojvodini, od onoga što ona već ima. On je jako daleko od onoga što je Vojvodina imala od 1974. do 1988. godine, kada je i najbrže i najviše napredovala, ali očigledno je da ga oni, koji su protiv njega, nikada nisu ni pročitali. To je uzeto kao jedna politička tema koja je zabavna za većinu građana jer izgleda da u Srbiji najviše vole kada izmisle nekog neprijatelja, pa se svi brane i svi se okupe oko tog neprijatelja. Sada, kada smo prilično prijatelja izgubili, u građanima Vojvodine se traže neprijatelji.

RSE: Kada je bilo reči da će se Kosovo odvojiti, onda je bilo reči da će odmah za njim Vojvodina, pa Sandžak. Možda i tako neki ljudi shvataju donošenje Statuta, kao najavu odlaska i Vojvodine?

Dulić-Marković: Verovatno prethodna iskustva možda daju povoda da tako razmišljaju, ali mislim da je potrebno razmišljati drugačije, da je potrebno više razmišljati o tome šta smo mi to uradili da svi žele da odu i da ne žele da budu sa nama. Barem bih ja tako razmišljala na ličnom nivou, na nivou porodice i na nivou nekoga grada – zašto niko ne dolazi kod mene u goste, zašto svi žele da podignu visoku ogradu između nas? Mislim da je problem u tome što nismo spremni da se suočimo sa tim što radimo, sa tim kako nam je organizovana država. Još uvek se traži veliki vođa i još uvek želimo da upravljamo iz jednog centra. A kada želite da upravljate iz jednog centra, onda se dešava da oni, koji nisu zadovoljni tom upravom, žele da se organizuju sami.

To u Vojvodini apsolutno nije slučaj. Možda je najbolji dokaz za to vrlo dirljiva proslava 90 godina prisjedinjena Vojvodine Srbiji, koja je bila pre dva meseca u Veću, gde se upravo pričalo o tome da je Narodna skupštine Vojvodine donela takvu odluku, a u toj Skupštini su bili i Bunjevci i Srbi i Mađari. Oni su se svi dogovorili da žele da budu sa Srbijom. I danas je Statut dogovor većine stranaka koje su ubedljivo dobile na izborima u Vojvodini da žele da žive u Srbiji.

Statut možda najviše pokazuje da mi želimo da budemo u Srbiji i da želimo da budemo organizovani u Srbiji, ali tako da nam omoguće da mislimo svojom glavom. Građani Vojvodine to žele sebi, isto kao i političari. Imala sam prilike da vidim kako razmišljaju i Pajtić i Pastor i Nenad Čanak. Oni žele da ono što ima Vojvodina, dobiju i drugi regioni. Zašto Šumadija ili Južna Srbija ne bi imale institucije koje bi im pomogle da efikasnije rešavaju svoje probleme? Na taj način bi i Beogradu bilo puno lakše. Ne bi se toliko građani ljutili na njih. Podelili bi sa drugima i odgovornost i krivicu i ono malo slave što zasluže.

RSE: Niste hteli da budete potpredsednica Vojvodine jer niste hteli sa Socijalistima. Da li je to tačno?

Dulić-Marković: Mislila sam da je bolje da se pravi koalicija bez njih i da je to bila volja građana Vojvodine. Nekako je i meni bilo teško da to prelomim u sebi, da posle osam-devet godina pokušaja da se izgradi neki drugi sistem vrednosti sada to sve moramo da radimo zajedno.

RSE: Kako ste prelomili?

Dulić-Marković: Taj prelomni trenutak je bio na osnovu njihovih reči, najviše u njihovim namerama, u načinu kako se onaj deo Socijalista koji je u Vojvodini odnosio prema Statutu, prema decentralizaciji, prema regionalizaciji, prema ekonomiji. Videla sam da nema nikakve razlike u onome kako mi sada razmišljamo. Izgleda da više nema razlika među nama uopšte. Naši stranački programi, naše reči i naša dela su toliko uprosečena da više nisam mogla njih da krivim za nešto jer je prošlo dovoljno vremena. U tom prostoru mogu da krivim i sebe i našu partiju i druge demokratske partije koje su mogle i više i bolje.

Zaista sam imala viziju Vojvodine kao jednog evropskog regiona koji može da bude mnogo više konkurentan nego što je sada. Mislila sam da ima prostora za moju energiju i hrabrost da doprinesem tome.

RSE: Sada se najavljuje da će premijer Hrvatske, Ivo Sanader, da dođe u posetu.

Dulić-Marković: Mislim da je poseta najavljena za 20. mart. Tome sam se jako obradovala jer mi se čini da poslednjih meseci zaista ima nekog zastoja u tim odnosima, a mi, niti možemo da idemo u Evropu, niti možemo da napredujemo ako ne sarađujemo sa komšijama, pogotovo u vremenu krize. Regionalna saradnja i regionalni dogovori, strateški dogovori, mislim da mogu puno da olakšaju poziciju svih zemalja. Jako mi je drago što se to dešava i uvek problem možete lakše rešiti ako razgovarate o njemu. Ako se svi dure i gledaju mrko preko plota, onda tu nema napretka.

RSE: Kako gledate na izjave nadležnih oko krize koja je zahvatila ceo svet i koja će se odraziti na našu situaciju? Ima izgleda da možemo čak i bolje prođemo od nekih razvijenih zemalja. Vjerujete li u to?

Dulić-Marković: Jako sam uplašena jer mislim da je kriza nešto što će svakako pokazati mnoge loše stvari u našem društvu, od ekonomije preko različitih odnosa, sve do međuljudskih odnosa. Na muci se poznaju junaci, a kod nas se izgleda samo na rečima poznaju junaci. Vrlo sam skeptična odnosom svih građana prema krizi. Uplašila sam se onoga dana kada su svi potrčali da kupe Punta. U svim drugim zemljama opada zainteresovanost za takvom vrstom luksuza, dok se kod nas Punto praktično razgrabio za dan.

Mislim da će se kroz krizu pokazati sve ono što je trebalo da uradimo, a nismo uradili – od završetka privatizacije, nereformisanih javnih preduzeća, nereformisanog obrazovanja, do toga što nisu reforme završene u poljoprivredi, niti u privredi. Mislim da će ova kriza to da iznese na videlo, a mi se nismo baš pokazali kao spremni da se suočimo sa tim, a političari sada pripremaju građane na to. Dopada mi se što su i predsednik i pojedini članovi Vlade najavili da nas čeka teška godina, ali to je daleko od onoga što mislim da treba da se radi. Ne mogu da shvatim da ne može da se uradi nešto u tom javnom sektoru da se smanji potrošnja. Ni jedna zemlja nema toliko veliku javnu potrošnju kao Srbija. Još uvek ne vidim da postoji volja da se s time suočimo.

RSE: U ovoj sedmici ste rekli da kako je umro Đinđić, nema korenitih reformi.

Dulić-Marković: Nema čoveka koji je spreman, osim možda Mlađana Dinkića, da jasno i glasno kaže šta treba uraditi i da krene to da radi. Dinkić je govorio nešto u smislu - baš me briga što me ne vole, važno je da se uradi posao. Mislim da političari isključivo misle o tome kako će zauvek da ih vole, a ne kako će nešto da urade. Onda su to srednja rešenja koja vuku ka tome da ih malo više vole, pa da malo duže ostanu na vlasti.

Sećete se koliki je rejting bio Đinđiću, koliko je napada trpio od medija. Danas praktično nemate u medijima ljude koji su spremni da govore o problemima jer budu prozvani ili im pošalju poresku policiju ili budu smenjeni. Potpuno mi se čini da je tu situacija ista kao devedesetih godina. Moto nam je sreća, sreća, radost i nemoj neko tu da talasa i da kvari tu sreću. Čini mi se da se sva politika pravi prema istraživanjima javnog mnjenja, dobijete svoj message box i ponavljate kao papagaj ono što građani žele da čuju, a građani onda glasaju za one koji lepo pričaju. Tako se stvari vrte u krug.

RSE: Pretpostavljam da G17 Plus ima neki svoj program za krizu?

Dulić-Marković: Na žalost mi nemamo svoj program. Većinu mera u Vladi smišlja Mlađan Dinkić. Na nekom forumu čak ni mi nismo raspravljali o tome, niti je bila debata o tome šta bi trebalo da se radi. Uglavnom je to prepričavanje onoga što radi Vlada. Naš je zadatak da hvalimo Vladu i da prepričavamo šta ona radi.

RSE: Kako stojite sa članstvom?

Dulić-Marković: Moji susreti sa našim članovima posljednjih dana pokazuju jedno ogorčenje i razočaranje, manje-više zbog niza događaja u kojima oni ne razlikuju da li je to uradio G17 Plus, DS ili Socijalistička partija Srbije. Oni nas sve vide u paketu. Kada se mi ne distancirmo, kao što je bio slučaj Miladina Kovačevića, među našim članstvom to zaista izaziva revolt. Tu se nadovezuju drugi događaji, kao što je uticaj crkve.

RSE: Šta vi kažete o tom uticaju crkve? Irinej, koji je najglasniji, je Vojvođanin.

Dulić-Marković: Vernik sam i idem nedeljom u crkvu, ali sam ogorčena na to. Ne sporim da crkva treba da ima svoje mišljenje, ali na način koji je u jednoj demokratskoj proceduri. U javnoj raspravi su možda mogli da kažu šta im smeta. Tu ništa ne zameram crkvi. Zameram Vladi koja je spremna na telefonski poziv da prekrši jednu demokratsku proceduru i da se na kraju ni ne zna ko je sazvao sednicu, ni ko je glasao. Ni sada ne znam da li su moje stranačke kolege glasale za to ili nisu. Sada se svi prave ludi da to nisu oni, već oni drugi. Užasnuta sam tom činjenicom jer ne znam šta je sledeći korak i ko je sledeći. Ako može crkva, da li onda može i vojska – ko je sve to ko može da utiče na nešto o čemu je završena javna rasprava i što je ušlo u skupštinsku proceduru. Mislim da je većina građana, bez obzira što su kod nas sada svi vernici, zgranuta tom situacijom.

RSE: Gde nas vidite kroz pet godina? U Evropskoj uniji ili izolovane?

Dulić-Marković: Volela bih da Evropa dođe kod nas. Ne vidim nas u Evropskoj uniji. Volela bih da se u našem društvu promene odnosi i da se mi osećamo evropski u smislu procedura, nekog reda, više pravde i naravno jednog stabilnog ekonomskog napretka koji ne mora da bude takav da nas dovede do nekog velikog bogatstva, ali koji će nas dovesti do stabilnosti i ravnoteže.

U Srbiji želim stabilnost i predvidivost, da možete da planirate proizvodnju, da možete da planirate godišnji odmor, da možete da planirate školovanje za svoju decu. Posle svih ovih godina nemam više velikih želja. Samo želim jednu stabilnost koja će da omogući građanima predvidivost i koja će više da se usresredi na pojedinca, na njegovo znanje, na one vrednosti koje on može da usvoji i prenese na svoju decu. To želim više nego da budemo jedan čopor koji hrli negde u Evropu.