RSE: Vaša knjiga, Kaldrma i asfalt, je postala hit ovih dana. Govori o Beogradu s početka prošlog veka i o tome kako se stvari kod nas teško menjaju. Mi smo dosta nepomično društvo, okupirano istim problemima, istim zatezanjima i istom sporošću, kako onda, tako i danas.
STOJANOVIĆ: Uzela sam tu temu da se njome bavim da bih se malo odmorila od nekih političkih tema, kojima sam se ranije kao istoričarka bavila. Mislila sam kako ću sada da se bavim Beogradom i kako je divno baviti se cirkusima, balovima i čajankama. Kako sam sve više i više ulazila u tu temu, bivala sam sve više i više depresivna jer je to odjednom ispala najozbiljnija tema kojom sam se ikada bavila i na neki način najdepresivnija jer sam odjednom počela da otkrivam kako stvari funkcionišu. Nekako vam je lakše dok mislite da stvari ne funkcionišu zbog ove vlasti, da im to nekako ne ide jer su novi i ne znaju najbolje svoj posao. Mislili smo da nova vlast i nije baš najkompetentnija. Ali kada vidite da stvari tako funkcionišu duže od jednog veka, odjednom shvatite da je to više od problema i da je to jedan sistem koji vede ka tomu da stvari (ne) funkcionišu. Kako sam išla s teme na temu to se neprestano pokazivalo.
Najilustrativnija priča o tome je ona kako je uvođena kanalizacija. Uvođenje kanalizacije trajalo je ravno 35 godina. Često koristim taj primer jer nije bilo ničeg spornog oko toga da li kanalizaciju treba uvesti ili ne. To je jedno od retkih pitanja oko koga su se sve gradske vlasti složile da je to neophodno. Čak i oko takvog pitanja, oko kojeg su se svi slagali, što je jedinstveno u našoj istoriji, bilo je potrebno da prođe 35 godina da dođe do uvođenja kanalizacije.
Nisam znala kako da se izborim sa svim razlozima koji su dovodili do odlaganja uvođenja kanalizacije. Nisam znala kako to da ispričam čitaocima. Na kraju sam napravila tabelu razloga koji su iz godine u godinu dovodili do toga da se kanalizacija ne uvede. Prvo je zbog izbora pola godine sve stajalo. Kada se izabere nova vlast, smene se svi koji su bili u prethodnoj vlasti, ne samo oni koji su bili na vlasti, nego i svi činovnici koji su znali u kojim fiokama se nalaze ti projekti. Novim činovnicima je trebalo pola godine da shvate gde je koji posao stao. Onda nova vlast kaže da je stara vlast imala neke ekspertize, ali da oni moraju to da provere jer im ništa ne veruju. Nova vlast pravi nove stručne ekspertize i poziva nove stručnjake iz inostranstva jer ne veruje da su prethodni to dobro uradili.
Napravila sam tabelu koja je stala na nekoliko strana te knjige, gde sam pobrojala sve moguće načine koji na kraju dovedu do toga da se ta odluka nikako ne donese. To je ono što je zastrašujuće i zbog čega se ta knjiga danas dobro čita po Beogradu jer se tu vidi jedan sistem kako ne doneti odluku, kako nešto ne uraditi. I po današnjem Beogradu mnogo toga prepoznajete. Već mesec i po dana gledam kako se pravi neki parkić ispod mog prozora na Vračaru i to na isti način iz 1890. ili 1885. godine, koji sam opisala u knjizi u kojoj sam to istraživali.
Ujutro dođe par majstora koji nešto rade i to na način da jedan radi, a četvorica gledaju i savetuju ga kako da radi. Onda svi odu. Sutradan dođe samo jedan. Taj ritam i ta neverovatna neefikasnost, ta potpuna neodgovornost prema vremenu, prema novcu, prema zajedničkom interesu je nešto zastrašujuće i podseća na vreme s kraja XIX veka. Moramo se pitati kako je moguće da je prošlo toliko vremena a da se ti načini poslovanja ne menjaju.
RSE: Kao da ćemo živeti 200 ili 300 godina, pa ima vremena i nema veze ako smo ovo malo zanemarili.
STOJANOVIĆ: Ako se gledaju ti radovi po beogradskim ulicama obično svi veruju da se radi o korupciji. Ne možete da verujete da to toliko traje ili da se jedna ulica tri puta prekopava. Imajući ovo iskustvo istraživača teme kao što je urbanizacija Beograda, gledala sam asfaltiranje trotoara ispred moje kuće. To se dešavalo pre dva meseca. Svakog jutra dođe pauk i odnese pet-šest automobila, ali to traje jer nosi jedan po jedan automobil. Na to ode dva sata. Onda dođu neke mašine, asfaltiraju 30 metara i odu oko 10:30. Sutradan ujutro celi taj ritual se ponavlja. Taj trotoar ispred moje kuće, koji ima 200 metara, asfaltira se mesec dana.
Mislim da ova moja istraživanja pokazuju da se radi o jednom fantastičnom sistemu neefikasnosti i neažurnosti, nedovoljne brige prema građanima, nedovoljne odgovornosti vlasti. Generalno, u tom sistemu skoro ništa ne funkcioniše, bez obzira koja je vlast na čelu i šta se sve nama u toj brzoj istoriji desilo.
Od vremena, kojim se bavi ta knjiga, bili smo Kraljevina Srbija, čije su granice bile od Save do Leskovca. Posle toga smo bili Kraljevina SHS, pa smo bili od Triglava do Đevđelije i Jadranskog mora. Prošli smo dva svetska rata i nekoliko građanskih ratova, pa je tu bila i komunistička revolucija, pa SFRJ, pa i rasparčavanje SFRJ. Nema šta se tu sve nije desilo na političkom planu, nema vrste rata koji nije prešao preko nas, nema oblika i tipa državne vlasti koji se ovde nije dogodio. Uprkos tom jako brzom istorijskom ritmu, kada se zagrebe malo ispod, vidi se da se neki osnovni načini funkcionisanja skoro uopšte nisu promenili i da su trajniji od svih tih brzih oblika vlasti koji su se promenili, da nekako opstaju bez promene ili se vrlo sporo i teško menjaju. Ako istorija može nešto da nam pokaže, to je da treba mnogo pažnje obratiti upravo na to i učiniti sistem efikasniji.
RSE: Kafane su početkom prošlog veka bile kao poslanički klub. Paralelu sam našla nedavno kada je Vučić, kandidat za gradonačelnika Beograda, sa svojim koalicionim partnerima za preuzimanje vlasti u Beogradu potpisao taj sporazum u kafani.
STOJANOVIĆ: Tako je. Negde to i ima svoje opravdanje jer su kafane u to vreme bile najveći prostori u gradu. Nije bilo nekih velikih sala u to vreme, pa su kafane služile za mnogo šta. Tu su bile i pozorišne predstave, prve opere su izvedene u kafani i čitav niz orkestara klasične muzike prošli su kroz kafane. Zaista su imale u političkom životu posebnu funkciju. Svaka stranka je imala svoju kafanu i vrlo dobro se znalo da ne smete ni slučajno zalutati u kafanu one druge stranke.
Skupština se nalazila na mestu današnjeg bioskopa Odeon i tu je naročito bilo mnogo kafana, pa je svaki poslanički klub imao svoju kafanu u blizini Skupštine, gde su se nalazili ujutro i smišljali zakonske amandmane i predloge, a posle završetka rada Skupštine dolazili su u kafanu da to prodiskutuju.
U kafanama su se pisale novine i o tome imamo jako mnogo svedočanstava učesnika tadašnjeg političkog života. Novine su se štampale noću. Štampa je počinjala posle ponoći, tako da bi veselo društvo u kafani, sedeći zajedno sa novinarom za stolom, dobacivalo po jednu rečenicu.
Najživlji politički život odvijao se na Terazijama. Uglavnom vladajuća Radikalna stranka Nikole Pašića sedela je u kafani u hotelu Moskva, koji je izgrađen 1906. godine. Preko puta, u prestižnoj kafani Kasina, sedeli su njihovi najveći protivnici - Samostani radikali. Možete da zamislite intenzitet političkog života, kada se s dve strane Terazija nalaze dva najveća suparnička bloka. U kafanama su se oni nalazili i kada su odlazili na glasanje, pa su zajedno, u grupama, odlazili da glasaju. Tu su se čekali izborni rezultati u vreme kada nije bilo televizije. Ono što je obavezno pratilo sve izbore su masovne gradske tuče tokom izbora i posle dobijanja izbornih rezultata, tako da su sve kafane u noći izbora imale male priručne ambulante. Povređene pristalice određenih stranaka uletali su u svoje kafane razbijene glave gde su dobijali prvu medicinsku pomoć.
RSE: Pozorište je trebalo da se bavi nacionalnim temama i patriotizmom, ali narod to nije baš cenio i voleo.
STOJANOVIĆ: U Zakon o Narodnom pozorištu, koji je usvojen prilikom njegovog osnivanja, 1868. godine, je ušla odredba da Narodno pozorište, kao prvo osnovano srpsko pozorište u Beogradu, treba da služi gajenju patriotskih osećanja i da tu treba naročito insistirati na prikazivanju istorijskih i nacionalnih drama. Ono je dobilo tu važnu funkciju, što je i bilo u skladu sa tadašnjim stanjem u Evropi jer su svuda nacionalni teatri i nacionalni muzeji imali tu funkciju.
Problem je izbio već vrlo rano jer je ubrzo po osnivanju pozorišta sala bila gotovo potpuno prazna i u nekim sezonama 1872. ili 1873. godine pozorište se čak i zatvaralo. Počelo je da vlada veliko uznemirenje među kulturnim radnicima, a posebno uznemirenje zavladalo je kada su shvatili da narod iz večeri u veče sedi u pozorištu koje se nalazilo s druge strane tadašnjeg Pozorišnog, današnjeg Trga Republike. Tu se nalazilo Branino Bulevarsko pozorište, gde je on davao skečeve iz svakodnevnog života koji su bili politički, ali su se uglavnom ticali muško-ženskih odnosa. Ono je bilo prepuno svake večeri.
Cirkusi su bili izuzetno popularni, tako da si i oni bili ispunjeni iz večeri u veče. Gradska vlast nije znala kako da reši problem praznih pozorišta, a punih cirkusa. Pokušavali su da uvedu razne mere. Jedna od mera bila je da se cirkusi mogu davati samo onih večeri kada pozorište nema predstave. To nije funkcionisalo. Sledeća mera je bila da cirkusi mogu da dolaze samo leti, kada je pozorište zatvoreno, da ne bi pravili konkurenciju. To je izazvalo nezadovoljstvo naroda. Na kraju je nađena mera, nešto kao reket. Cirkusi su bili dužni da plaćaju 10 posto od svoje zarade pozorištu. To se zvao pozorišni dinar. Svako veče bi u cirkus, kada završi predstava, dolazio blagajnik iz pozorišta. Uzimao bi 10 posto zarade cirkusa i odnosio u pozorište.
Da li je to bio znak lošeg ukusa beogradske publike? Analizom predstava koje su se davale, došla sam do zaključka da je to bio trijumf masovne kulture nad tom pompeznom i patetičnom namerom nacionalne elite da preko nacionalnog pozorišta vaspitava narod. Narod je želeo da živi, da se zabavlja i imao je sasvim jasnu predstavu kako hoće da potroši svoje slobodno vreme. Tu sam stala na stranu građana Beograda, prepoznajući jednu normalnu ljudsku potrebu da se zabavlja i da svoje vreme troše slobodno, onako kako sam želi, a ne kako im nacionalna elita propisuje.
RSE: Antievropska politika je bila tada, kao i sada. Elita je u suštini bila ta koja je kočila, a ne narod.
STOJANOVIĆ: Jeste. To je i mene samu prilično porazilo. I ranije sam se bavila sličnim temama, ali sam prihvatala stav drugih istoričara i naučnika da je naše društvo bilo relativno nerazvijeno i da elita i država nisu imali dovoljno snage da povuku to društvo u ozbiljnije procese modernizacije, da je društvo bilo to koje je počelo modernizaciju. Ispitivanjem situacije u glavnom gradu došla sam do sasvim suprotnog zaključka i oborila ono što sam ranije i sama pisala, a to je da je u velikom broju slučajeva elita bila ta koja je kočila dalji razvoj. Isto misli i Latinka Perović koja je to pokazivala na čitavom nizu primera, kao što je čuvena borba elite protiv železnice, ili borba protiv Zakona o narodnom zdravlju, borba protiv vakcinacije ili borba protiv osnivanja Medicinskog fakulteta u Beogradu. To su slučajevi koje je ona ranije obradila.
Ovi slučajevi koje sam ja pisala odnose se na grad Beograd. Njih jako mnogo, ali mogu da navedem jedan. Godine 1896. usvojen je Zakon kojim su građani, koji podignu dvospratnu zgradu, bili oslobođeni poreza na nekih 10-15 godina. Time su želeli da potpore izgradnju viših zgrada jer je Beogradom uvek dominirala niska gradnja, koja je neefikasna jer se mnogo gradskog prostora troši na niske i neugledne građevine.
Jedna grupa poslanika vladajuće Radikalne stranke je 1909. godine pokrenula čitav rat protiv te tačke Zakone i oni su u Državnoj, ali i Gradskoj skupštini, tvrdili da tim Zakonom naši građani prestaju da budu jednaki jer oni koji imaju više para grade dvospratnice i imaju olakšice. Drugi poslanici govorili su im da je to donelo mnogo Beogradu, da je 500 kuća na dva sprata sazidano i zahvaljujući tome se Beograd brzo urbanizovao, da svaka evropska predstonica ima olakšice za sve građane koji žele da investiraju više. Ovde je pobedio taj populistički argument i taj član Zakona je ukinut, ukinute su povlastice za one koji žele da investiraju više i to je zakočilo dalju bolju urbanizaciju Beograda.
Ono najstrašnije je to što su pri tom argumenti bili upravo antievropski i upravo protiv građana koji su imali nešto više novca i koji su bili bolje obrazovani. Govorilo se da su oni koji dolaze iz Evrope bogatiji, oni zidaju čitava dva sprata i da naše društvo to više neće da toleriše.
Unutrašnjost Srbije neće više da toleriše da se Beograd tako kiti i na njen račun licka. Drugi su govorili da to nije lickanje, već razvoj prestonice, da se time razvija čitava Srbija.