Ne mogu se sagledati razmere i dubina krize

RSE: Na Kopaoniku je završen ekonomski forum Saveza ekonomista Srbije. Neki pretenciozno kažu da je taj forum nešto kao srpski Davos. Da li vas je nešto na to podsećalo?

Ćulibrk: Godinama pratim savetovanje ekonomista na Kopaoniku i nikada prije nije bilo održano na ovako visokom nivou jer mu je prisustvovao i predsednik Srbije Boris Tadić, premijer Mirko Cvetković, premijer Republike Srpske Dodik i pola Vlade, sav ekonomski svet, ministri za ekonomiju, za finansije, za evropske integracije, za trgovinu i usluge. Zaista, u 16-godišnjoj istoriji savetovanja na Kopaoniku, državni vrh u ovakvom sastavu nije bio prisutan. Za vreme bivše Savezne Republike Jugoslavije, 1996. godine u Miočeru, je bilo održano jedno savetovanje kojem su prisustvovali tadašnji predsednik Republike i guverner Narodne banke. Političari su veoma često zaobilazili ovakva savetovanja.

RSE: Obzirom da je kriza, mislite li da je bilo uljudno praviti takav skup na Kopaoniku, najskupljem mestu u Srbiji, ili se mogao napravi u Nišu, Kragujevcu, Novom Sadu ili bilo gde drugde?

Ćulibrk: Pomalo mi smeta talas populizma koji je zahvatio Srbiju. Proteklih 15 godina se redovno, svake godine, održava savetovanje ekonomista na Kopaoniku u vremenu od 3. do 6. marta i nikada nisam naišao na slične primedbe i sugestije. Kriza jeste, ali kriza je bila i tokom devedesetih. Svi vrlo dobro znamo od 1992. godine na ovamo kakva je bila kriza 1993. godine, kada je bila hiperinflacija. To je neka vrsta tradicije. Ovoga puta mi se čini da su se mediji usmerili na to samo zbog toga što je tom savetovanju prisustvovao i državni vrh.

Smatram da je državni vrh trebalo da prisustvuje ovom skupu, čak smatram da je ovo savetovanje trebalo da ima potpuno drugačiji karakter, da predstavnici Vlade Srbije izlože svoje mere i poglede šta će dalje raditi. Možda je trebalo otvoriti jednu širu debatu, da se omogući svim učesnicima skupa (a bilo ih je oko 400) da kažu šta je po njihovom mišljenju prava mera, gde Vlada greši, da sugerišu šta bi još trebalo učiniti da se bar ublaže posledice ove evidentne krize, koja će, po svim procenama, potrajati i narednih godina.

RSE: Lukašenko, predsednik Belorusije, je tu na skijanju, potpuno privatno, ali je imao sastanak sa našim premijerom. Kako to tumačite? Otkuda Dodik na tom skupu?

Ćulibrk: Dve su potpuno odvojene stvari u pitanju. Predsednik Lukašenko je došao na odmor na skijanje, a premijer Cvetković je iskoristio priliku, kada je Lukašenko već tu, da porazgovaraju o nekim bilateralnim vezama. Čini mi se da su razgovarali o proizvodnji traktora jer su obe zemlje nekada po tome bile poznate, a sada ih nema na tržištu. Pretpostavljam da je do tog susreta došlo slučajno zato što je Lukašenko već bio na Kopaoniku. Došao je privatno na odmor sa pratećom svitom i telohraniteljima.

RSE: Znate li da on nikada ne izlazi iz svoje zemlje?!

Ćulibrk: Pretpostavljam da je i zbog toga došao u Srbiju na zimovanje. Da je mogao da ode u Alpe, ili neke druge mondenske centre, verovatno bi tamo otišao. Ovako nije imao izbora, pa je došao gde je mogao.

RSE: A Dodik?

Ćulibrk: Dodik je došao sa jasnom porukom da je kriza globalna, ali da ona deluje prilično lokalno i da su sve zemlje praktično počele da se zatvaraju, da uvode protekcionizam tamo gde je bila kolevka neoliberalizma. SAD sada privatizuju i nacionalizuje banke. Država je postala praktično većinski vlasnik skoro svih velikih privatnih banaka, što je do skora bilo nepojmljivo. Francuski predsednik Sarkozi je najavio, pa je bilo velikih okršaja na sastancima lidera Evropske unije i G7, mere koje su bile usmerene samo na zaštitu francuskih proizvođača automobila. Nema veze što je Francuska članica Evropske unije i što je to tržište jedinstveno. Razmišljalo se o uvođenju mera koje su bukvalno usmerene samo na zaštitu sopstvene proizvodnje.

RSE: Obzirom da su na Kopaoniku bili ekonomisti i vi koji ste glavni novinari za ekonomiju, to ste znali i bez Dodika.

Ćulibrk: Naravno, ali on je došao sa idejom - pošto su Republika Srpska i Srbija dve odvojene države u kojima živi isti narod, da bi možda trebalo više da se okrenemo jedni drugima. Što se mene tiče, uvek sam za to da se gleda tržište i da se kupuje ono što je kvalitetnije i jeftinije, a ne ono što je lošijeg kvaliteta i mnogo skuplje.

RSE: Jedno od važnih pitanja je bilo - imamo li mi strategiju za krizu? Da li se to čulo na Kopaoniku?

Ćulibrk: Ne znam kako bi mogla da izgleda ta strategija. Ubeđen sam da ni najveći ekonomski umovi današnjice nemaju strategiju za izlazak iz ove krize jer nema nikakvih istorijskih paralela sa ovim što se trenutno događa. Kada se kriza pojavila, procenjivalo se da će trajati od šest do devet meseci, maksimalno godinu dana, a sada većina analitičara i eksperata procenjuje da bi mogla da potraje bar tri godine. Ne mogu da se sagledaju ni razmere krize, ni njena dubina. Čini mi se da u Srbiji još ne postoji dovoljna svest o tome koliko će ova kriza biti duboka i žestoka. Ako ironija može da se iskoristi u ovom slučaju, onda mogu da kažem da smo mi navikli na život u teškim vremenima, ali ima država koje nisu i njima će verovatno biti mnogo teže da podnose to sve što će se dešavati u narednom periodu nego nama. Još smo prošli i kroz hiper inflaciju, kroz ratove, kroz sankcije i tako dalje.

RSE: Stekla sam utisak da u svim tim raznim mišljenjima kako ublažiti sve posledice krize, svi stavljaju akcent na to da sve zavisi od delegacije MMF-a koja polovinom marta stiže u Beograd.

Ćulibrk: Dosta toga zavisi od MMF-a, ne u smislu rešenja ili modela koji bi trebalo primeniti, već od ekonomske politike. Zavisi od toga da li će Srbija uspeti da zaključi klasični stand by aranžman. Sada imamo aranžman iz predostrožnosti koji je relativno labav i vrlo fleksibilan. Srbija će sada pregovarati sa misijom koja bi trebalo da stigne 16. marta o klasičnom stand by aranžmanu kakav smo imali neposredno posle demokratskih promena. Spominje se cifra između dve i 2,5 milijarde dolara. Još u novembru mesecu, kada se sklapao sadašnji aranžman, tvrdilo se i procenjivalo da bi trebalo tražiti dve milijarde. Plašim se da je možda trebalo tražiti tri milijarde. Ključ problema je da bez dogovora sa MMF-om Srbija ne može da računa na kreditnu podršku Svetske banke, Evropske komisije i drugih multilateralnih međunarodnih finansijskih institucija. Ta pomoć je od ključnog značaja jer samo sa tim sredstvima može da se pokrije budžetski deficit. Parama od MMF-a nema pokrića rupe u budžetu koja će u ovoj godini biti oko milijardu eura, umesto oko 500 miliona, kao što je prvobitno bilo planirano.

RSE: Ima nekih glasova da bi se u maju mogao doneti novi budžet.

Ćulibrk: Moraće mnogo pre maja. Ako uspeje država da se dogovori sa MMF-om, ali čak i ako ne uspe, ona mora da izvrši rebalans ovogodišnjeg budžeta najkasnije krajem marta, početkom aprila. Maj je daleka budućnost i ne bi smelo da se čeka. Prihodi u budžet nominalno su bili manji u januaru i februaru za pet posto nego što su bili u istom periodu prošle godine. Ako se ima u vidu da je u međuvremenu inflacija bila preko 10 posto, ako se ima u vidu da je kurs dinara oslabio za 25 posto, možete da zamislite koliko se realno manje novca sada uliva u državnu kasu, a rashodi su povećani. Deficit će bivati iz meseca u mesec sve veći. Bez obzira što su ovdašnji ministar i premijer poručivali da neće biti kresanja plata i penzija, moraju da se nađu uštede u ovom budžetu.

RSE: To znači da će ipak biti kresanja plata i penzija, ili će da bude neki drugi modus?

Ćulibrk: Na neki način su plate i penzije već skresane. U januaru i februaru inflacija je bila 5,4 posto. U proteklih četiri-pet meseci kurs je porastao sa 76 na 95 dinara, za 20 dinara, što je skoro 30 posto. Realno, sve što smo dobijali u dinarima pre pet meseci sada vredi mnogo manje. Na neki način je već izvršeno usklađivanje. Nije dobro da inflacija radi posao Vlade. Bilo bi dobro da Vlada kaže da plate i penzije treba dovesti na realno održiv nivo, ali da mi garantujemo cenovnu i valutnu stabilnost, da neće biti poremećaja. Dok mi trošimo više nego što proizvodimo, uvek će biti pritisaka i na inflaciju i na kurs i onda, ako čak i dobijemo nešto više u dinarima, to će realno vredeti mnogo manje.

RSE: Ima glasova da bi se smanjenje plata i penzija loše odrazilo na privredu, da bi se smanjila potrošnja?

Ćulibrk: Ima takvih procena i tvrdnji. Pogledajte ceo svet. Na prve naznake krize reagovano je, ne povećanjem potrošnje, nego njenim smanjenjem - odlaganjem kupovine svega što je nepotrebno za neka bolja vremena kada kriza prođe. Mi podstičemo potrošnju. To je donekle i razumljivo jer situacija u Srbiji zaista nije ni blizu slična onoj u svetu. Tamo je osnovni problem recesija. U Srbiji je istovremeno problem i sa inflacijom i sa recesijom, problem sa obustavljanjem i usporavanjem privredne aktivnosti. Država nastoji da subvencionisanjem kamata za potrošačke kredite, i to samo za kupovinu robe domaćeg porekla, na neki način motiviše i oživi tu privrednu aktivnost. Tu ima i različitih komentara - šta je od toga što sadrži automobil Punto našeg porekla. Po nekim procenama više od 90 posto delova i vrednosti Punta se uvozi, a u Srbiji se samo sklapa. Ni po jednim međunarodnim kriterijima ne bi Punto mogao da se tretira kao domaći proizvod, ali to je druga priča.

RSE: Videla sam naslov u novinama - propao aranžman sa Fiatom.

Ćulibrk: Tražiti dlaku u jajetu je vrlo lako. Sada je vrlo lako kritikovati Vladu za sve. Svih ovih godina pokušavam da budem objektivan i vrlo kritičan prema Vladi. Naravno da ima problema. Budžet je ključna greška koju je Vlada napravila. Njegov rebalans u septembru prošle godine je bio uvod u sve ovo što nam se sada dešava. Kritikovati sada Vladu zato što aranžman sa Fiatom ne ide baš onako kako je očekivano i planirano, nema smisla jer auto industrija u čitavom svetu je pred kolapsom. Desetine milijardi eura i dolara se ulažu da bi se oživelo to tržište. Nisam verovao ni da može da se proizvede u Kragujevcu oko 15.000 automobila ove godine, a izgleda da ima interesovanja za to. Pitanje je da li bi takvog interesovanja bilo da nije cena takva da država subvencionira 1.300 ili 1.000 eura za reciklažu starih automobila koji su odavno za staro gvožđe. Drugo je pitanje da li bi ljudi baš kupovali Punto kada bi imali iste uslove kredita za kupovanje Toyote, Mercedesa ili bilo kojih drugih kola.

RSE: Banke u svetu su u veoma teškoj situaciji, ali postoje izjave ljudi koji su kompetentni da je naš bankarski sistem bolji od bankarskog sistema u okruženju. Šta je vaš stav?

Ćulibrk: On jeste donekle bolji, ali ako u čitavom okruženju ima problema, ne možete da ostanete imuni na sve što se tamo dešava. Problem kod globalizacije je u tome što informacije putuju brzinom svetlosti. Ako bi slučajno došlo do velikih problema i do bankrota neke banke u Rumuniji, mi bi smo u Srbiji istog dana imali krah banke jer je stepen nepoverenja dostigao takve razmere da je to na ivici panike. Zato je jako bitno držati stabilnost. Mislim da je sada ključni zadatak Narodne banke da očuva stabilnost bankarskog sistema. Ima i osnova da to tako bude zato što je stvarno odnos kapitala, onoga što su osnivači banke uložili, i njenog plasmana mnogo bolji nego što je to u bilo kojoj evropskoj banci. Kod nas je taj kapitalni pokazatelj preko 25 posto, norma u Evropskoj uniji je osam posto, prosek je negde oko 10, tako da je između dva i tri puta taj pokazatelj u Srbiji bolji nego u Evropskoj uniji. To je garancije neke vrste stabilnosti bankarskog sektora.

Druga garancija je da se stiču obavezne rezerve. Na 100 eura devizne štednje banke moraju da polažu 40 eura kod Narodne banke. Dakle, oni tih 40 eura, i kada bi hteli, ne mogu da potroše, niti da daju loše kredite koje kasnije neće moći da plaćaju iz tog dela sredstava. To znači da polovinu čitave štednje čuva Narodna banka Srbije. Sve to daje mnogo veći stepen sigurnosti i zato se kaže da je bankarski sistem u Srbiji sigurniji nego u okruženju. Sve je povezano.

Osnivači banaka u Srbiji su banke sa stranim kapitalom iz Austrije, Italije, Nemačke i tako dalje. Ako tamo bude problema, to neće moći a da se odrazi na Srbiju i da ne bude problema u Srbiji, ali nema razloga jer su u Srbiji banke samostalni pravni subjekti koji posluju sa sopstvenim kapitalom. Stepen poverenja je ključ za bankarski sektor i bilo kakvo komešanje u bilo kojoj zemlji iz okruženja mogao bi da izazove velike neprilike u srpskim bankama.

RSE: Postoji neka garancija, ako bi došlo do najvećih problema u bankama, da država garantuje da će se do 50 hiljada eura štednje u bankama moći da se vrati. To bi se vraćalo kao stara devizna štednja?

Ćulibrk: Ne znam ko je to napisao. Nisam video tu vest, ali znam odavno da godišnja rata za staru deviznu štednju nije 280 eura. Ona je progresivno povećavana. Prvo je bila 250, pa 500, pa 1.000 eura. Ona proporcionalno svom udelu ide do 2016. godine.

RSE: Ako dođe do najgoreg, da li bi se godinama vraćalo?

Ćulibrk: Ne isključujem tu mogućnost jer je teško poverovati da bi država u jednom času mogla sve to da isplati iz svog budžeta. Ukoliko bi neka banka zapala u problem, u prvi red isplate dolaze štediše. Za štediše bi u 99 posto slučajeva bilo para u bankama, čak i ako one propadnu jer se onda "šišaju" vlasnici banke. Oni dolaze na kraju i tek onda njima biva isplaćeno srazmerno onome što ostane, ako se krene u likvidaciju banaka. Ključ je da država garantuje za te uloge. Špekulisati o tome da bi država plaćala više godina mesečno samo po 280 eura je opet podgrejavanje nekih tenzija koje u ovom slučaju ne vidim čemu služe, osim širenju panike. Mislim da tome moramo stati u kraj.