Srbija, kao zemlja u kojoj LBGT osobe ni jednom godišnje, bez kordona policije ne mogu slobodno da prošetaju gradom, i u kojoj su na stalnojmeti napada i diskriminacije, miljama je daleko ne samo od istopolnih brakova, već ni prava heteroseksualnih i homoseksualnih parova u zajednici nisu izjednačena.
Nakon što je Skupštini Srbije podneta inicijativa za legalizaciju istopolnih brakova, predstavnici vlasti poručuju da 'tradicionalno srpsko društvo' za to nije zrelo. Ovaj, već uobičajeni 'argument' poteže se pri svakom pitanju koje se tiče elementarnih prava LGBT osoba.
Inicijativu da sloboda i pravo ugovaranja bračne zajednice bude garantovano svim punoletnim građanima, bez obzira na pol Skupštini Srbije uputio je predsednik stranke Zeleni Srbije Ivan Karić podsećajući da je ovo pravo u skladu sa Evopskom konvencijom o ljudskim pravima.
“Tome bi morala da prethodi ozbiljna društvena debata”, kaže za RSE šef poslaničke grupe vladajućih Naprednjaka Zoran Babić.
“Mi smo tradicionalno društvo koje na takve stvari ne gleda baš blagonaklono. Mislim da to zahteva jednu onako obimniju debatu i ne baš da se preseče preko kolena jer moramo razmišljati i najviše razmišljamo o mišljenju naših građana.”
RSE: Ali, ti građani su i ljudi drugačije seksualne orijentacije...
Babić: Istina, istina…Ja mislim da mi moramo u ovom trenutku da još više radimo na tome da j su različitosti, pa i u seksualnoj orijentaciji, nešto što ne treba da ima bilo kakvu osudu i da se ti ljudi osećaju sigurno kada izađu na ulicu. Što se tiče samo istopolnih brakova, mislim da je neophodno razviti jednu debatu u našem društvu i onda doći do najboljeg rešenja.
Iako će se složiti da veći deo građana Srbije još nije spreman za ovo, Predrag Azdejković iz Gej lezbejskog info centra podvlači da se taj argument uvek izvlači kao opravdanje za to što se ništa ne radi.
“Uvek postoji to da mi ne želimo nešto da radimo i našli smo argument kako da to opravdamo i uvek se tu uhvatimo za tradicionalne vrednosti”, kaže Azdejković.
Homofobičnoj atomsferi u društvu i uskraćivanju prava seksualnih manjima, osim države koja često pada na testovima njihove zaštite, doprinosi upravo odnos političkih, te verskih predstavnika, a pozivanje na tradicionalno srpsko društvo moglo se čuti i kada je više puta zabranjivana Parada ponosa u Beogradu, uprkos Ustavom garantovanom pravu svih građana na slobodu okupljanja.
“U ustavnim demokratijama se nikada opredeljenje većine u društvu ne može tumačiti tako da se na osnovu tog opredeljenja, ma kakvo ono bilo, uskraćuju prava i slobode manjinskih zajednica,” objašnjava Saša Gajin iz Centra za unapređivanje pravnih studija, ujedno i jedan od predstavnika civilnog sektora koji su svojevremno napravili model zakona koji uređuje pitanja registrovanog istopolnog partnerstva.
“Naravno, naše zakonodavne i izvršne vlasti su uvek spremne na odlaganja i izvinjenja koja potkrepljuju argumentima koji se odnose i na moralna shvatanja većinskog društva i na to da takva vrsta istopolnih zajednica ne bi mogla da uživa blagonaklon odnos od strane građana. Naravno, radi se o argumentima koji su dobro poznati iz uporednog iskustva, korišćeni su mnogim zemljama.”
Ovo je put koji, do legalizacije istopolnih brakova, prolaze sve demokratske zemlje, no Srbija nije načinila ni pomak ka prvom koraku. Dok bi pitanje istopolnih brakova podrazumevalo promenu Ustava, jer je najvišim pravnim aktom brak definisan samo kao unija muškarca i žene, za vanbračnu zajednicu potrebna je samo politička volja i izmena Zakona kojim su sada LGBT osoba uskraćena brojna prava.
“To je pre svega nasleđivanje i uopšte definisanje zajedničke imovine bez hiljadu papira, nasleđivanje penzije, pa imamo još i izdržavanje nakon razvoda ili prekida te zajednice, poseta u bolnici i odlučivanje o lečenju partnera ako on nije sposoban za to. U smrtnim slučajevima, vi ne možete da preuzmete telo svog partnera jer ste vi njemu niko i ništa”, kaže Predrag Azdejković.
Iako je neuvažavanje ovih prava jedan od, kako podvlači Saša Gajin, eklatantnih primera dikriminacije po osnovu seksualnog opredeljenja, ona su istopolnim parovima u Srbiji ukinuta.
Zato je prošle godine jedan Beograđanin pred matičara sa svojim parterom iz Zagreba izašao u susednoj Hrvatskoj, gde je usvojen Zakon o životnom partnerstvu. Malo je verovatno da će Beograd u skorije vreme imati vlast koja će i poput gradonačelnika Ljubljane na nedavnoj Paradi ponosa poručiti da jedva čeka da registruje prvi istopolni par.
“Ostaje onaj gorak ukus koji se uvek oseti onda kada naši funkcioneri započnu sa pričama o tome kako je Srbija istinska demokratija”, navodi Gajin.
Pitanje izjednačavanja prava heteroseksualnih i gej parova jeste pitanje primene demokratije, a prava i slobode manjinskih zajednica ne mogu zavisiti od volje onih koji pripadaju većini. Upravo na ovom argumentu zasnovana je i nedavna odluka Vrhovnog suda SAD koji je legalizovao istopolni brak u svim saveznim državama.
Pored Amerike, istopolni brakovi legalizovani su u ukupno 20 država - Holandiji, Belgiji, Španiji, Francuskoj, Luksemburgu, Portugalu, u skandinavskim zemljama, te Irskoj, Kanadi, Islandu, Južnoj Africi, Argentini, Brazilu, Urugvaju i na Novom Zelandu.