Dok se ispituje poslovanje firmi kontroverznog srpskog biznismena Miroslava Miškovića, medijski reflektori su usmereni i na političare koji imaju sopstvene unosne biznise. Reč je o funkcionerima koji, dok obavljaju javnu funkciju, uteruju profite i svojim privatnim kompanijama, što je veoma raširena pojava u Srbiji.
Političari koji nemaju sopstvene poslovne interese u ovoj zemlji siromaštva i bede predstavljaju tek egzotični raritet.
Kad je već tome, nažalost, tako, odzvanja veoma zanimljivo poziv čelnika Liberalno-demokratske partije Čedomira Jovanovića da vlast počne ozbiljnu borbu protiv korupcije i da donese zakon o ispitivanju imovine političara čija upotreba bi mogla da počne od i njega samog.
Zanimljivo zvuči jer je neposredno pre tog poziva upravo Jovanoviću spočitano da se kao nosilac političke fukcije bavi privatnim biznisom, što je nespojivo sa evropskim vrednostima za koje se zalaže. Čulo se u tom kontekstu da lider LDP-a, iako pretenduje da bude ne samo opozicija nego alternativa dominantnoj srspkoj politici, ta alternativa ne može biti jer sopstvenim primerom pokazuje da ne primenjuje evropske norme koje verbalno promoviše.
U Evropskoj uniji, u koju nas naši političari navodno vode, vlasništvo privatne firme i obavljanje javne funkcije bilo bi i te kako sporno. Tamošnjim funkcionerima nije dozvoljeno da poseduju privatna preduzeća ili udele u njima, niti da se bave preduzetničkom delatnošću, sve dok im traje javna politička funkcija, kaže za Radio Slobodna Evropa češki analitičar Filip Tesarž i dodaje da to, razume se, nije dozvoljeno ni u Češkoj, Slovačkoj, Mađarskoj, baltičkim i drugim državama koje su postale članice evropskog kluba.
“Češki zakon o sukobu interesa prosto zabranjuje nosiocima javnih funkcija - ministrima, senatorima, načelnicima okruga i gradonačelnicima - zabranjuje da budu vlasnici privatnih firmi i da budu preduzetnici. Ne dozvoljava im ni da budu predsednici ili članovi statutarnih organa – upravnih, nadzornih ili kontrolnih odbora - u privatnim kompanijama”, navodi Tesarž.
Omiljenu srpsku političku disciplinu, sukob interesa, odnosno, unosne biznise koje srpski političari razvijaju dok su na javnoj funkciji, pogotovu oni koji se, poput Jovanovića, predstavljaju kao autentična alternativa i nosioci proevropskih vrednosti, Tesarž, inače, odličan poznavalac srpske političke scene, ovako komentariše:
“Mislim da se u osvrtu na Jovanovićev biznis mora dodatno primeniti i visoki koeficijent evropejstva koji on ističe, jer se taj političar samolegitimiše kao pravi evropski političar, i to ne samo u pogledu podrške ulasku Srbije u Evropsku uniju nego i u smislu uveravanja da je i sam usvojio evropske vrednosti, evropske norme i evropski ambijent. Rekao bih da su to evropejstvo i liberalizam u praksi prilično prazni, pa bi se na njegovu praksu mogla primeniti ona narodna - bliža potkošulja od košulje, odnosno - bliži evro od Evrope”, ocenjuje češki analitičar.
U klinču
Antikorupcijski sajt „Pištaljka“ objavio je u medjuvremenu da su se na tender za zakup pogona „Fidelinke“, subotičke fabrike testetnina u stečaju, javile dve povezane firme – Jovanovićeva „Agroposlovi“, koja je i pobedila, i preduzeće Outsourcing Management Solution Group, čija je vlasnica Tatjana Levinskaja povezana sa Jovanovićevom firmom SHSF u kojoj je direktorka.
Čedomir Jovanović
Čelnik Liberalno-demokratske partije branio se time da je tender bio regularan, da se, iako je vlasnik pomenute firme, biznisom ne bavi on nego njegova supruga i da u tome ne vidi ništa sporno.
“Od toga živim između ostalog i ja, ne znam od čega bi drugog mogao da živim”, rekao je Jovanović, od 2007. godine poslanik Skupštine Srbije, koji je za tu sinekuru plaćen ne manje od 1.200 evra mesečno. Šta reći o tako frapantnom manjku osetljivosti ovog političara, koji svakako zna da prosečna plata građana Srbije kojima se preporučuje kao vodič za Evropu ne prelazi 350 evra mesečno?
Jovanović je zakon flagrantno prekršio još krajem prošle godine kada je osnovao preduzeće “Agroposlovi”. Iako Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije izričito zabranjuje funkcionerima da osnivaju preduzeća dok obavljaju javnu funkciju, lider Liberala tvrdio je i tada da to nije tačno. Stvar je čak doveo do potpune inverzije i perverzije kada je, na opasku da član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije Čedomir Čupić tvrdi da funkcioneru dok mu traje javna funkcija zakon ne dopušta osnivanje privatne firme, izjavio da ima “lične simpatije prema profesoru Čupiću čak i kada krši zakon”.
Tako se u Srbiji, kada uđu u klinč sa političarima, provedu i zakoni i čelnici antikorupcijskih tela.
Uprkos tome, Jelisaveta Vasilić iz Saveta za borbu protiv korupcije, tvrdi da je osnivanjem privatnog preduzeća u vreme dok je obavljao javnu funkciju Jovanović zakon nesumnjivo prekršio:
„Član 33 Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije izričito predviđa da nijedan funkcioner čija javna funkcija zahteva rad sa punim radnim vremenom ili stalni rad ne može niti osnivati privredno društvo niti biti preduzetnik. Ja smatram da političari ne mogu osnivati sopstvena preduzeća. Njihove firme ne mogu raditi jer je tu previše povezanosti koja upućuje na veliku mogućnost korupcije. Isto kao što sam mišljenja da ljudi koji imaju visoke partijske funkcije ne mogu učestvovati na konkursima za izbor direktora javnih preduzeća, tako smatram da ni funkcioneri ne mogu dok su na javnim funkcijama imati svoja preduzeća“, kaže Vasilićeva.
Srpskim političarima, međutim, kako rekosmo, ne klecaju kolena ni pred zakonom i pred antikorupcijskim telima.
Svedoči o tome i ranija izjava lidera LDP-a da je pokojna Verica Barać, legendarna predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, “zlonamerni diletant”. Tu etiketu je dobila je kad je svojevremeno Jovanovića optužila da je kao predsednik tenderske komisije u spornoj privatizaciji Veterinarskog zavoda, vršio pritisak da se donese nezakonita odluka o prodaji Zavoda konzorcijumu preduzeća “Zekstra” i “Bankom”, koji ne samo da nije ispunjavao uslove javnog poziva nego ni pravno nije postojao kao konzorcijum.
Istini za volju, biznis-imperije mnogih drugih funkcionera u Srbiji mnogo su finansijski moćnije nego Jovanovićeva. Potpredsednik Demokratske stranke i gradonačelnik Beograda Dragan Đilas, primerice, poseduje čitavu „flotilu“ reklamnih, medijskih i produkcionih kompanija koje zgrću ogromne profite iz džepova građana Srbije, poslujući sa javnim medijskim servisom. Ni narečenoj Verici Barać, ni Rodoljubu Šabiću, povereniku za informacije od javnog značaja, nije uspelo da dobiju uvid u ugovore između Đilasovih firmi i Radio Televizije Srbije, a bivši predsednik Boris Tadić će, tek kad je ušao u borbu za stranačku vlast sa Đilasom, odlučiti da kaže da je ovaj pre nego što se prihvatio javne funkcije morao da proda svoje kompanije.
U tom smislu, ovo nije priča samo o političaru Čedomiru Jovanoviću. Dotični je pod jačim reflektorma javnosti isključivo zato što tvrdi da personifikuje najbolje što politička Srbija danas ima da ponudi. Ako je to tako, ako je Jovanović zaista čuvar i nastavljač Đinđićeve zaostavštine, onda on mora pokazati više od drugih i biti meren rigoroznijim standardima nego drugi.
